Idemo dalje…

„Ma koliko te puta neko saplitao – ustani! Nebitno koliko te gurali i pritiskali – nastavi! Neka te vera u ono što činiš i ono što stvaraš drži i nosi, i znaj da ideš upravo tamo gde niko do sada nije bio!!! Ne boj se! Jer ti to možeš. Ako ne ti … A ko će drugi?“

Dragi moji,
Odruži se ovo leto i ova pauza koju smo sami sebi nakon promocije u Beogradu dodelili. Priznajem da je bilo uspona i padova. Da je bilo, ima i biće raznih pritisaka. Da problem nisu manji. Naprotiv.
Ipak sa svakom promocijom rasli smo i mi – ja kao autor, ljudi koji su uz mene bili na promocijama i oni koji su iz senke gurali ovu priču. U jednom trenu smo shvatili da je ova priča postala veća od nas i da je ona nas počela da nosi nas a ne mi nju. Kao kruna cele te priče došli su Kosovski božuri na promociju u Beograd i sve ono na čemu smo godinama radili, svojim divnim glasovima, priložili u ruke anđela.

I zbog svega toga, ma koliko osećali umor i možda blago zasićenje, ma koliko nevidljive ruke stezale i gušile, postali smo svesni jednog, a to je da ne smemo stati. Da moramo nastaviti ovu borbu protiv zaborava kako ne bi zaborav prekrio i nas i sve ono što smo radili ovih godina, ali i vas koji ste deo svoje duše utkali u ovu priču.

Idemo dalje…

Ali pre svega, hteo bih i vas i sebe, podsetiti na sve promocije koje su do sada održane.

1. Mali Zvornik

Prvu promociju romana „Zov karaule“ održali smo u mestu u kom živim. U prostorijama Biblioteke „17. septembar“ 15. septembra 2016. godine okupilo se oko 80 ljudi iz M.Zvornika, susednog Zvornika u R.Srpskoj, Loznici, ali i sa Zlatibora, i iz Han Pijeska i Šapca. Veče je otvorila direktorka Slavojka Spasenović, na koju bi se trebali ugledati mnogi radnici u oblasti kulture kao primer zaštitnika kulturnog, umetničkog i očuvanja tradicionalnog. I sa pravom možemo postaviti pitanje šta bi tek sve mogla učiniti da je na čelu neke veće ustanove i u većem mestu nego što je M. Zvornik.
Bojažljivo smo dočekali prvu promociju. Nismo znali kako će ljudi reagovati, kao će primiti priču. Koliko uopšte znaju o svemu oko Košara. Priznajem, nismo bili svesni da su već tada Košare i „Zov karaule“ bile primljene među ljudima i da su jedva čekali da se još bliže upoznaju sa detaljima.

A detalje su svakako to veče mogli i dobiti jer su na promociji govorili i učesnici bitke Ciciban iz Beograda i Pezos iz Novog Sada, kao i veliki Mihailo Medenica, novinar i prvi Srbin koji je uspeo nakon rata doći do karaule „Košare“.

Predivno veče je završeno sa puno emocija i to je bila noć u kojoj smo mnogo naučili ali i dobili smernice za dalji rad.

Dva dana nakon promocije, na Dan opštine Mali Zvornik, dobio sam Plaketu od rukovodstva opštine „u znak javnog i posebnog društvenog priznanja za postignute rezultate u radu i stvaralaštvu i za ostvarena dostignuća od izuzetnog značaja za brži, uspešniji i humaniji razvoj opštine Mali Zvornik.“ Moram priznati da mi ovo priznanje veoma znači jer kada ljudi sa kojima živiš i svakodnevno ih srećeš prepoznaju i priznaju tvoj rad, kada te tvoje mesto prihvati, onda je mnogo lakše nastaviti dalje.

2. Bajina Bašta (8. oktobar 2016 – oko 45 posetilaca)

Ako smo u M. Zvorniku naučili sve lepo, Bašta je na žalost bila totalno suprotnost u organizacionom smislu.

Istaknuću pozitivne stvari a to su pre svega podrška sveštenstva Srpske pravoslavne crkve (iz crkve u B. Bašti i obližnjeg manastira Rača) i to je bila prva promocija na koju su došli predstavnici naše crkve, što će kasnije, kao što ćete i videti, dobiti mnogo širi zaham.
Druga pozitivna stvar jesu ti ljudi koji su došli na promociju. Narod tog kraja želi i voli takva okupljanja, hoće da čuje, pita i pročita. Energija koja se osetila između mene kao autora i ljudi koji su došli je bila pozitivna, lepa i za pamćenje i kao uspomena na tu noć svakako ostaju divna prijateljstva. Naročito pošto sam među ljudima video neka poznata i draga lica za koja sam samo čuo.

Ipak, u Bašti sam naučio i jednu bitnu lekciju. I nju kao savet mogu preneti drugim kolegama. A to je da dobro proveriti ko vam organizuje promociju i da se nikako ne mešate sa lokalnim političarima, koji sve rade zarad nekih svojih ličnih ambicija. Na žalost, Bašta je ostala kao ta neka gorka pilula neispunjenih obećanja, ali i dobro iskustvo za dalje (i srećom takvo iskustvo se nigde više nije ponovilo).

3. Berane (Muzej, 23.10.2016. godine – oko 40 ljudi).

Predsednik folklorne sekcije u gradu na severu Crne Gore, u srcu teritorije Vasojevića, Miki Tmušić nas je pozvao sa željom da dođemo i priču ispričamo i u njegovom gradu što smo sa radošću prihvatili.

Dalek put je svakako ostavio traga na nama ali sve je to nestalo u par sati do promocije kada nas je ljubazni domaćin upoznao sa istorijom grada te smo tom prilikom obišli i pravoslavne manastire u okolini.
Kao kruna dana došla je promocija. Galerija muzeja se brzo napunila i jedno divno veče je utkano u borbu protiv zaborava.

Veliko hvala Beranama!

4. Pljevlja (30.11.2016. godine – oko 120 ljudi)

Pljevlja su grad heroja sa Košara, velikog Predraga Peđe Leovca, i upravo njemu u čast održano je veče sećanja na momka koji je svoj život položio na oltar otadžbini upravo u rejonu besmrtne karaule.
U tom trenutku to je inače bio i jedini grad u kome postoji ulica za nekog heroja sa Košara, a neposredno nakon toga osnovano je udruženje građana koje je ponelo njegovo ime. Tako da možemo reći da su se sugrađani besmrtnog Leovca dostojno odužili svom heroju.

Dan je započet emotivno, te smo imali priliku da odemo u kuću u kojoj je živeo i odrastao Peđa Leovac, te smo proveli više od sata u priči sa njegovom porodicom. Takođe smo imali i veliku čast da vidimo sobu (pred kojom bi se i mnogi muzeji mogu postideti) koja je bila njega i koja je ostala baš onakva kakva je i bila kada je otišao na svoje poslednje putovanje. S tim da su tu sada i njegova uniforma i lične stvari koje je nosio u trenutku pogibije. Slava junaku!

Veče sećanja, pred prepunom salom u koju nisu mogli svi ući, bilo je za nezaborav. To veče na koje nas je okupio duh velikog Peđe Leovca je bilo i prvo na kom se skupilo više od 100 ljudi, te su apsolutno podignute granice u organizacionom smislu.

Svaka čast momcima u Pljevljima koji su izneli ovu priču!

5. Niš (Dom vojske, 1.12.2016. godine – oko 200 ljudi)

Još pod utiscima iz Pljevalja i pomalo umorni krenuli smo za Niš gde su nam se priključili i borci sa Košara Ciciban, Pezos i Plamen, kao i novinar Medenica. Kod ove promocije proradila je „veza“ iz Mense, te je fantastični čovek Miroslav Velkčković okupio ljude i ovu promociju podigao na neki novi nivo.
Naime, promocija u Nišu je bila prva u kojoj je Vojska Srbije dala legitimitet našoj priči. Osim što nam je dozvoljeno da promociju održimo u Maloj sali Doma Vojske (koja je inače opravdala svoje ime) pre i nakon promocije primio nas je i tadašnji komandant Kopnene vojske Srbije general Simović, zatim general Jelić, kao i niz drugih oficira, koji su takođe prisustovali i promociji. Zahvaljujući njima imali smo priliku da posetimo i muzej posvećen Gvozdenom puku u okviru kasarne iz koje je Izviđačko diverzantski odred krenuo na Košare, zatim Komandu Kopnene vojske, kao i spomen sobu 63. padobranske brigade.

O promociji i danas mogu tako malo reći. Ali samo zato jer sam još pod utiskom mesta održavanja ali i zbog toga što je održana ispod portreta velikih srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata. Danas možemo reći da su imali dostojne naslednike.
Oko 200 ljudi u sali je sa suzama u očima dočekao kraj promocije na kojoj smo se podsetili velikih Leovca, Jaguara, Krunoslava, Šumara i drugih. A njihovi aplauzi, ljubav, dušu koju su nam dali to veče bili su znak da nastavimo dalje jer Niš je bio prvi veliki srpski grad koji nas je ugostio i pokazao da nam tu nisu granice. Da može još više i dalje.

6. Novi Sad (Amfiteatar Spensa, 16.12.2016. – oko 250 ljudi)

Da može više i dalje uverili smo se već u Novom Sadu gde smo došli sa istom postavom. Samo je Plamena zamenila Sindi Ivanković, ćerka herojskog kepatana Krunoslava Ivankovića koji je poginuo na Košarama.
I drugi srpski grad je ispunio prostor i postao je prvi u kom je sa sigurnošću prebačn broj od 200 posetilaca.

Kada nas je Nataša Ilić Milovac (ta divna naša prijateljica Nataša) pozvala u Novi Sad postojala je doza rezerve jer nismo znali kako će se priča primiti u Vojvodini. Pokazalo se, kao i svaki put pre toga, da smo bez razloga brinuli.
Veče je bilo perfektno, emotivno, i za nezaborav, baš onako kako od nas borba protiv zaborava i zahteva.

Specifično za Novi Sad je bilo i to da smo nakon oficijalnog dela promocije koja je trajala nepun sat vremena, ostali skoro još toliko odgovarajući na pitanja iz publike, i upravo ta veza između slušalaca i nas koji smo govorili koja se ostvarila u neposrednoj komunikaciji, bila je veza koja nas je ojačala za dane koji dolaze. A ta međusobna povezanost je i bila potrebna u trenu kada smo sve više trpeli pritiske jer je priča mimo svih predviđanja uzela maha i razvila krila, promocije bivale sve posećenije, a ljudi zainteresovaniji, te smo iz Novog Sada i otišli sa porukom koja se prenela dalje a to je: „Napadaju nas jer se kroz priču vraćamo tamo odakle su neki od njih pobegli!“

7-8. Aranđelovac (Centar za kulturu, 1.2.2017. godine – oko 110 posetilaca)
Šabac (17.2.2017. godine – oko 120 posetilaca)

Nakon odmora i praznika u januaru, prvog dana februara održana je promocija u Aranđelovcu gde smo otišli na poziv književnika Saše Simonovića. Na promociji se okupilo oko 110 ljudi a kao govornici učestvovali su ratni veteran sa Košara vodnik Plamen i po prvi put Jovica Šmigić.
Izuzetno lepo i prijatno veče u Šumadiji ostaje za nezaborav i to je bilo prvi put da se promocije drže u ovoj regiji Srbije. Kao uspomena na tu noć ostaje trajno i neizbrisivo prijateljstvo sa fenomenalnim Sašom Simonovićem sa čijim sam se delima upoznao mnogo pre nego sa njim te mi je bila izuzetno zadovoljstvo pričati sa velikim srpskim književnikom čija dela od srca preporučujem.

Druga februarska promocija održala se u Šapcu, sedamnaestog dana februara. Promociju su organizovali prijatelji iz Udruženja „Cerski marš“ a kao govornici došli su Mihailo Medenica, Jovica Šmigić i Ciciban.
Druženje nakon promocije smo nastavili duboko u noć i veliko zadovoljstvo svih nas bila je što smo upoznali ljudske gromade iz „Cerskog marša“ te se pobliže upoznali i sa njihovim radom. Takođe obećali smo, na žalost zbog subjektivnih okolnosti nismo i ispunili, da ćemo učestvovati u ovogodišnjem Cerskom maršu, ali ideja i volja nisu presušile, te ako Bog da vidimo se sledeće godine. A sve ljude samo mogu da pozovem da se upoznaju sa radom ovog udruženja i da im se priključe jer oni čine veliku stvar za našu otadžbinu kao iskreni rodoljubi i posvećenici.

9 – 10 – 11. Promocije u martu 2017. godine (Vrbas, Podgorica, Azanja)

U Vrbas smo otišli 16. marta, kako bi se održalo veče sećanja na Grubog, jednog od veterana sa Košara i jednog od osnivača grupe „Gromovi“ koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći nakon rata. U sali Bioskopa „Jugoslavija“ okupilo se oko 200 ljudi među kojima je bilo i 10-tak Grubićevih drugova iz rata, a kao govornici su učestvovali Aljoša Vuković, Ivan Dražić „Draža“ i pukovnik Đurović.
Posetom ovom gradu smo „Zov karaule“ doveli i na sever Srbije.

22. marta 2017. godine na poziv Veljka Račića posetili smo glavni grad Crne Gore, Podgoricu, kako bi se obeležila godišnjica zločinačkog NATO bombardovanja i okviru toga održala promocija knjiga o Košarama, kao simbolu borbe protiv agresora. Promocija je održana u kripti Sabornog Hrama u Podgorici, na koju je došlo blizu 200 posetilaca, uz mnogo Srba koji su zbog toga doputovali iz Mojkovca, Nikšića i Bara.
Ovu noć uveličao je svojim prisustvom i besedom mitropolit Amfilohije, koji nas je nakon promocije ugostio i ukazao nam veliku čast odvojivši više od sat vremena koje je zajedno sa drugim crkvenim velikodostojnicima proveo u razgovoru sa nama.

Treća, poslednja, martovska promocija održana je u Azanji, malom mestu pored Smederevske Palanke gde smo 29. marta otišli na poziv direktora osnovne škole Damira Živkovića. Osim mene, učestvovali su još i Mihailo Medenica i vodnik Plamen, a sa nama je u Azanju doputovala i devojka iz Kosovskih Božura Ivana Stević.
Medenica i ja smo rekli, a drugi se nadamo se neće naljutiti, da nam je ovo omiljena promocija. Razlog je jednostavan. Naime više od 2/3 od 80-tak prisutnih u trpezariji osnovne škole bili su mladi ljudi, učenici sedmog i osmog razreda osnovne škole, uz nekoliko njih iz srednje škole. Pesme su pevale devojke koje su završile osnovnu školu u Azanji, tekstove su čitali tada učenicici osmog razreda a sada srednjoškolci. Mladost se tog marta okupila i slušala čas iz moderne istorije. Ova promocija, ta mladost u koju smo gledali, ti mladi ljudi sa kojima smo posle pričali – oni su nada i plamen Otadžbine koji se nikad neće ugasiti.

12 – 13 – 14. Promocije u aprilu (Kragujevac, Trstenik, manastir Rukumija)

Prve dve promocije u aprilu bile su u stvari obeležavanje godišnjica.

Birali smo gde ćemo na godišnjicu kopnenog napada održati promociju (da ne bude zabune, kopneni napad je počeo 9.4.1999. godine a promocija je održana 10.4. iz tehničkih razloga). Izbor je pao na Kragujevac, rodni grad Tomislava Račića, vodnika Plamena, jednog od heroja bitke na Košarama. Promocija je organizovana zahvaljujući trojci Toma Račić – novinar Srđan Stošić – književnik Aca Živković, a kao mesto okupljanja bila je sala Skupštine Grada Kragujevca u koju je došlo oko 100 posetilaca. Kao govornici osim Plamena i Ace Živkovića, učestvovali su i Medenica, Jovica Šmigić i po prvi put, Mile Pantović, takođe učesnik borbi na Košarama.

Sledeći dan je bio posebno emotivan, i dugo vremena sam bio pod utiskom. Naime, 11. aprila na dan pogibije heroja Košara Dragana Milićevića „Šumara“ otišli smo u njegov rodni Trstenik, gde je u prepunoj Većnici u koju je ušlo oko 120 ljudi a mnogo ih je ostalo i ispred, održano veće sećanja na njega i druge heroje sa Košara. Specijalni gosti ove promocije bili su članovi porodice Milićević, gde nam se otac heroja „Šumara“, Žika, obratio. Osim njega i mene, u kasnijem obeležavanju godišnjice govorili su još vodnik Plamen i po prvi put, vetaran sa Košara, Boža Kecović.

23. aprila, u svetu nedelju, na poziv Dejana Grujića, put nas je poveo u manastir Rukumiju kod Požarevca, gde je bio planiran pomen i nakon njega predstavljanje knjiga o Košarama. Upravo svetost ovog mesta i duh palih boraca okupio je najviše do sada veterana sa Košara, njih preko 20, koji su došli iz Beograda, Smedereva, Čačka. U programu su učestvovali osim moje malenkosti i Mihailo Medenica, Lozanka Radoičić (majka stradalog vojnika Vladimira Radoičića), Đura Elčić „Ciciban“, Ivan Dražić „Draža“, i prvi put, Slobodan Nenadić „Pesnik“. Na pomenu i promociji prisustvovalo je oko 200 ljudi.
Nakon liturgije monasi su nas ugostili te je nedeljno popodne došlo baš u pravo vreme da okrepi dušu.

15. Sremska Mitrovica (Biblioteka, 23.5.2017. godine – 107 posetilaca)

Jedina promocija u maju održana je u Sremskoj Mitrovici, tačno meseca dana nakon one u manastiru Rukumija. Bojažljivo smo prihvatili ovu promociju jer su nas svi uverali da je Mitrovica takav grad gde se ne može okupiti mnogo ljudi, da ni najpoznatiji pisci nisu skupili više od 10-15 posetilaca, i slične priče.
U jednom trenutku, baš u razgovoru sa organizatorima, ovo je sve preraslo u izazov i pozitivnu želju da se u Mitrovici pomere i postave nove granice. Naravno, najveće težište toga bilo je na organizatorima (sjajni momci, ljudske gromade, koje danas zovem svojim prijateljima) koji su se potrudili da obezbede prostor (Biblioteka je dozvolila korišenje svoje sale) i reklamu (kako bi što više ljudi čulo za promociju). Na nama je bilo samo da dođemo – Sindi Ivanković, Mihailo Medenica, Ciciban i ja.

I pored svih opstrukcija za koje smo kasnije saznali (od cepanja plakata po gradu i drugih) i pored lošeg vremena (ceo dan padala kiša) promocija je bila i više nego uspešna. U stvari, bila je mimo svih očekivanja. Izbrojano je u sali 107 ljudi sa jednom velikom ogradom, a to je, da više mesta nije bilo, ili kako kaže narod nije imala gde ni igla da padne, tako da je organizator uspeo da sve to dovede na novi nivo za grad Mitrovicu, ali i da svi koji optužuju Mitrovčane za nezainteresovanost nisu u pravu. Kao i u svim drugim gradovima gde smo gostovali videlo se da su ljudi željni knjiga, priče sa književnicima, novinarima, drugim ličnostima koje imaju nešto reći, samo sve to treba lepo pripremiti i organizovati. I najvažnije je, sve što se radi mora se raditi srce. A organizatori su srcem izgurali ovu priču i postavili nove granice u Mitrovici.

16. Beograd (Dom Vojske, 8.6.2017. godine – preko 300 posetilaca)

O Beogradu ne želim ništa da pišem. Sve što sam napisao pročitajte ovde i iza svake reči i dalje stojim. I dalje sam pod istim utiskom koji mi se utisnuo tu noć. I dalje mi duša pleše uz pesmu Ivane Žigon i Kosovskih Božura. I još jednom, rećiću veliko HVALA svima koji su u toj noći uzeli učešće, bilo kao organizatori, bilo kao učesnici, bilo kao gosti. O promociji u Beogradu možete se podsetiti ovde:

https://www.nenad.in.rs/beograd-8-jun-2017/

Idemo dalje…

Tada sam rekao da je Beograd tačka. Ja sam utisnu tu tačku i rekao da je kraj. Ali su je ljudi, anđeli, saradnici, duhovi mrtve straže pretvorili u tri tačke. Rekli su mi „Ne sme da bude kraj“ „Ne može da bude kraj“. Rekli su mi reči sa početka ovog teksta.
Trebala mi je pauza i još uvek mi treba (ohh, samo da znate kako mi je pauza potrebna). Potreban mi je mir i tišina. Ali…
Ne mogu sada da ih ostavim kada smo ih iz mrtvih podigli i u večnost ugradili. Ne smem sada da prestanem da se borim kada se pobeda polako nazire.

I ma koliko prepreka pred nas stavili. Ma koliko se trudili da nas sputate, ipak ćemo se skupiti. Sastavi i zalepiti napukle duše i nastaviti. Jurišom u borbu protiv zaborava.

Idemo dalje…

Banja Luko, čekaj nas. Vidimo se uskoro.

Neka se spreme Loznica, Užice, Kosovo, Nikšić, Čačak (?)…

Autor teksta: Nenad Milkić

Izvor: nenad.in.rs

Vezane vijesti:

(KURIR TV) S JUNACIMA S KOŠARA OČI U OČI: Albanci su uvek birali da nas napadaju na velike srpske praznike… Počeli su na Veliki petak

Održan pomen mučenicima – herojima Košara u manastiru Rukumija

Da se pamti: Sjećanje na Peđu Leovca, junaka sa Košara

Bitka za Košare među najsvjetlijim trenucima srpske istorije

Sećanje na bitku za Košare

Heroji s Košara „Molili smo se Bogu da nas pošalje u raj, pakao smo preživeli“