Александар Нећак, СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНО

Савез јеврејских општина Србије, Београд

 

СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНО

СЕЋАЊЕ: Постоји индивидуално, лично сећање пре свега оних, који су преживели концентрационе логоре и логоре смрти. Нажалост, већ сутра, ниједан преживели логораш више неће бити меду нама. Постоји и јавно сећање као што су медународни дани сећања, када се државе једном годишње (кроз говоре представника власти) сете невиних жртава и ужасних злочина. Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавеза држава. О тим спомен данима државе подносе годишње извештаје да су их успешно обележили и тиме мисле да су испуниле своју обавезу. У јавна сећања спадају и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, који служе да се код тих споменика положе венци и одрже говори. На тим споменицима, по правилу, нема података како би намерник могао нешто више да сазна о жртвама или о злочину. Нигде на Старом сајмишту у Београду, на месту где је био Јуденлагер Семлин, не може се наћи ни једна једина реч да је ту страдало 6 800 Јевреја, углавном жена и деце. Постоје два обележја, и оба су подигнута борцима, антифашистима, а о јеврејској деци и женама ни реци. Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативно-васпитна и хумана димензија.

ИСТРАЖИВАЊЕ: Када говоримо о Јадовну, скоро да нема изворних докумената. Напори честитих људи који су се посветили истраживању,сакупљању и објављивању истине, су од непроцењиве вредности. Та, на основу доказа, записана историја не дозвољава да сећања бледе.

У Јеврејском историјском музеју у Београду, постоји докуменат под називом ГРУПА ЈАДОВНО заведен под бројем 833, сигнатура К. 24-5-1/1-1 до 1-3 који садржи 229 имена Јевреја страдалих у Јадовну. Када знамо да је број Јевреја страдалих у Јадовну најмање 1998, онда схватамо колики је значај мултидисциплинарног истраживања, записивања и савременог архивирања таквог материјала. Из изјаве др. Беле Хохштетера (ЈИМ 1375 сигнатура К.24-5-1/2-1) дате и потписане пред сведоцима, сазнајемо да је сву власт у логорима Даници, Јадовну и Госпићу била у рукама усташа. Он сведочи: “Познато ми је, да је покољ заточеника на Јадовну извршен између 30. јула и 2. или 3. августа 1941., дакле свакако прије окупације по Италијанима.” А у изјави др. Александра Бливајса (ЈИМ. 1376 сигнатура К.24-5-1/3-1) такође дате и потписане пред сведоцима, стоји: “За вријеме боравка у Госпићу имао сам прилике видјет да су сву грађанску и политичку власт у томе крају вршили усташе, па је тако потпуно јасно, да и логор на Јадовну стајао под јурисдикцијом усташа и да је покољ тамошњих заточеника извршен по њима.” Неопходно је сумирати податке и чињенице и из других текстова, као на пример Шошковићев “Дневник из Јадовна”, затим предавање др. Еда Нојфелда, које је одржао у избегличком логору Гаткон у Швајцарској децембра 1943. а објављеног у књизи број 3 “Ми смо преживели” у издању Савеза јеврејских општина Србије., као и књигу др. Јаше Романа “Јевреји у Југославији 1941 – 1945.” Посебну пажњу треба обратити на дело Давида Анафа под називом “Злочини фашистичких окупатора и њихових сарадника против Јевреја у Југославији.” Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: “Последња жртва геноцида је истина”.

ЕДУКАЦИЈА: Када једно друштво не едукује младе, ствара могућност и отвара простор за појаве нетолеранције, ксенофобије, расизма, мржње и антисемитизма. Едуковање значи изграђивање моралних вредности које ће сваког младог човека, без обзира којој нацији припадао или коју веру исповедао, оснажити духовно и физички да се супростави злочину и сваком злу које проистиче из незнања, из примитивности и страха од различитости. И ако младе генерације најзад сазнају, а треба да сазнају, да о томе уче у сколама, да су та човеколика створења живе људе, жене и децу бацали у јаме Велебита где су данима умирали језивом смрћу, да су им отварали стомаке и у утробу гурали камење како би потонули на дно мора, а када сазнају да ли ће им они бити узори, да ли ће прихватати идеологију коју су они прихватили, да ли ће на трговима и стадионима о њима певати, да ли ће пристати да погазе своје вредности да би били монструми и срамота нације којој припадају. У сваком народу постоје добри и лоши људи. Добри људи, праведници треба да буду узор младима. Наша је света дужност да едукујемо младе, да од њих стварамо праведнике.