Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Жртве “другог реда” отказују послушност

Датум објаве: среда, 25 јануара, 2012
Објављено у Брчко
Величина слова: A- A+

bukvik.jpg

Дуго очекивана пионирска монографиjа “Буквик: Злочин без казне /Читанка за одрасле о баналности jедног балканског рата/”, аутора доктора Љубише Симића, коjа се односи на уништење српске мjесне заjеднице Буквик у близини Брчког од муслиманских снага током рата у БиХ, изашла jе из штампе половином jануара.

Монографиjа доктора Симића, сарадника невладине организациjе “Историjски проjекат Сребреница”, резултат jе брижљиве анализе неколико хиљада страница материjала и односи се на догађаjе у буквичком краjу између априла и септембра 1992. године, те представља панорамски поглед на стање међуетничких односа у том тренутку и савезе jедних против других у почетноj фази рата, на жртве и на постепено, али неумитно сужавање обруча око њих и коначни трагични расплет, коjи jе обиљежио њихову судбину.

Ова монографиjа Љубише Симића поткрепљена jе обилном документациjом и праћена jе списковима не само жртава него и њихових џелата.

“Монографиjа шаље jасан сигнал да jе ери недодирљивости за злочине почињене против жртава другог реда дошао краj. Не само то, већ и да су досадашње жртве другог реда одлучиле да од сада постану равноправне и да више неће боjажљиво заостаjати за другима у захтеву за правдом”, истиче у предговору монографиjе Стефан Каргановић, предсjедник “Историjског проjекта Сребреница”.

Каргановић наводи да се страшна, неистражена и незабиљежена судбина мjесне заjеднице Буквик, српских села географски надомак Брчког, све до обjављивања монографиjе доктора Симића налазила врло далеко од свиjести и савjести свиjета, како ближег, тако и даљег.

“Аутор отворено признаjе да катастрофа коjа jе задесила становнике ових села, што jе у свему упоредиво са трагедиjом енклаве Сребреница, чиjе су патње привукле планетарну пажњу и опште сажаљење, своjевремено ниjе била позната ни њему, мада jе живео у Биjељини, на свега пола сата вожње од места догађаjа”, истиче Каргановић.

Он додаjе да jе прва ствар коjа пажљивом читаоцу пада у очи упадљива паралела између положаjа и судбине житеља Буквика 1992. и Сребренице 1995. године, те да jе jедина битна разлика у временскоj дужини њиховог опстаjања у окружењу и у чињеници да, с обзиром на другоразредни статус угрожених особа у Буквику, о њима у  Савjету безбjедности УН никада ниjе била вођена ниjедна расправа, нити jе о опасностима коjе су им приjетиле било помена, нити се међународна заjедница икада ангажовала – макар симболично – да покуша да и њих заштити од  потенциjалних џелата.

“Очигледним сличностима између две енклаве – jедне српске, друге муслиманске – jедва да jе потребан посебан коментар. У оба случаjа, људи жигосани само зато што су припадали одређеноj етничкоj и верскоj заjедници, били су сабиjени и опкољени на релативно малом географском простору; за њих, слобода кретања изван концентрационог логора на отвореном коjи им jе био намењен ниjе постоjала; везе са спољашњим светом и могућност добиjања испорука за задовољавање нормалних животних потреба становништва били су отежани или прекинути; у оба случаjа, неподношљивим животним условима под опсадом били су изложени претежно цивили; када jе извршен воjни напад, jедан значаjан броj особа у обе енклаве био jе лишен живота, а сви остали присилно расељени”, напомиње Каргановић.

Он jе нагласио да те многоброjне фактографске сличности jесу упечатљиве, али да, упркос томе, баш те подударности на коjе се наилази када се уђе у упоредну правну анализу два случаjа – Буквик и Сребреница – наводе на озбиљно размишљање и дубоку скепсу према постоjећем систему правде и његовоj способности да политички неутрално задовољи основна очекивања правичности.

“Када прочитамо ову потресну монографиjу и када нам се слегну утисци, остаjу нам три главна питања: како тумачити оружани рат jедне државе против припадника народа коjи пред светом она проглашава за своj; док се одвиjао погром српског живља у Буквику, како оценити непримењивање властите доктрине ‘међународне заjеднице’ – ‘обавезе да се пружи заштита’ становништву угроженом од апарата сопствене државе, или барем државе коjа се пред светом као таква представља, и како би се могли правно оквалификовати злочини почињени против српског становништва у енклави Буквик 1992. године у светлу већ прихваћених анализа и утврђених закључака коjи се односе на енклаву Сребреница 1995. године”, истиче он.

Каргановић додаjе да доктор Симић монографиjом пружа одговор на ова важна питања и у парам-парчад разбиjа моралне претензиjе и правни симулакрум разбоjничке дружине, коjа jе, уз подршку значаjних диjелова међународне заjеднице, циjелим током рата успjешно глумила легалну владу Републике Босне и Херцеговине, а што jе jедан од непроцjењивих доприноса ове студиjе случаjа.

Друго крупно питање коjе Симићева монографиjа покреће, сматра Каргановић, истовремено jе моралне и политичке природе и односи се на став “међународне заjеднице” према нападу коjи jе резултирао уништењем српских насеобина на ширем подручjу Буквика, те jе поређење са Сребреницом врло поучно. “Очигледно питање коjе се овде поставља односи се на непримењивање, у случаjу Буквика и српске заjеднице коjа jе у њему настрадала, чувеног начела међународне хуманитарне политике – ‘право на заштиту”, наводи Каргановић.

Он поставља питање како би се поступак према српском становништву у енклави Буквик 1992. године могао окарактерисати уколико би се током разматрања руководило начелима већ прихваћене анализе и утврђених закључака коjи правно квалификуjу заузимање енклаве Сребреница 1995. године.

“Ограда  ‘ceteris pаribus’ потребна jе из опрезности зато што између те две ситуациjе постоjи низ сличности, али и низ разлика. Издваjаjући сличности и стављаjући њих у први план наше анализе, нити желимо да пренагласимо подударности, нити нам jе намера да умањуjемо разлике. Али, тамо где подударности постоjе, оне могу бити врло релевантне и индикативне и покрећу за нас наjважниjе питање: да ли се све жртве заиста третираjу  равноправно”, запитао jе Каргановић.

Он подсjећа да се у Коначном извjештаjу Савjету безбjедности УН од 24. маjа 1992. Комисиjа УН под руководством професора Шерифа Басиуниjа, коjа jе била задужена да истражи ратне злочине и преступе против човjечности на подручjу бивше Југославиjе, прошируjе правно схватање поjма “геноцид” тако што се уводи концепт “локалног геноцида”.

“У првостепеноj пресуди у предмету ‘Крстић’, Веће ту тезу усваjа и са благонаклоношћу примећуjе постоjање ‘више извора коjи потврђуjу став да би се утврђивање намере да се група уништи на ограниченом географском простору, као што jе подручjе неке земље, па чак и општина, могло окарактерисати као геноцид’. Непосредно затим Веће своjу анализу заокружуjе следећим закључком: ‘…убиство свих припадника дела групе коjи се налазе на неком малом географском простору, чак и када су жртве малоброjне, може се сматрати геноцидом, ако jе то било извршено са намером уништења дела групе као такве на том малом географском простору”, напомиње Каргановић.

Концепт геноцида на “малом географском простору”, коjи би се теориjски могао свести чак и на општину, подсjећа Каргановић, прихватио jе наjвећи правни  ауторитет данашњице по том питању – Хашки трибунал, и он jе уграђен у jедну од његових наjважниjих пресуда, гдjе се злочин геноцида утврђуjе на управо таквом микроскопском географском простору.

“Ако jе таj принцип валидан и применљив у случаjу Сребреница, каква би била препрека да се он примени у случаjу Буквик? Ако, по креативноj реинтерпретациjи правне норме, коjу jе усвоjио Хашки трибунал, за Сребреницу важи да геноцид не мора да буде државни злочин коjи се плански врши против jедне од заштићених група на читавоj териториjи под контролом власти коjа га проводи, ако не само географски простор већ и ‘броj жртава’ може бити ‘ограничен’, и ако ‘физичко уништавање’ /овде интелектуално жонглерство Хашког трибунала свакако достиже своj врхунац/ ‘може имати за циљ само jедан део географски ограниченог дела групе у целини’, какав би се приговор могао ставити на примену тих истих принципа када jе у питању српско становништво коjе jе настрадало на исти начин у месноj заjедници Буквик”, запитао jе он.

Каргановић jе подсjетио да jе, као посљедица напада коjи су комбиноване оружане снаге Армиjе БиХ у септембру 1992. извршиле на опкољеном подручjу у саставу мjесне заjеднице Буквик, убиjено 70 мjештана, а 2 514 заробљено и присилно одведено у логоре, гдjе су били заточени.

“На краjу оружане операциjе Армиjе БиХ, по окончању убиjања и присилног премештања становништва, географски простор коjи jе био предмет напада био jе потпуно очишћен од нешто преко 2 500 пређашњих житеља – ниjе остао ниjедан. Да би чак теоретска могућност повратка била осуjећена, нападачи су уништили скоро сву инфраструктуру /укључуjући цркве и школе/ коjа jе потребна за одржавање нормалног живота: у осам нападнутих села /Буковац, Горњи Буквик, Доњи Буквик, Вуjичићи, Џигуре, Лукавац, Гаjеви и Горњи Витановићи/ до темеља су порушене 442 куће, а тешко jе оштећено 195”, истиче Каргановић.

Он jе оциjенио да, ипак, у случаjу Буквик горуће питање ниjе како ће се правно квалификовати злочиначка радња, већ jе приоритет процесуирање починилаца злочина. “Од завршетка рата у БиХ 1995. године све до данас у Брчко дистрикту нема ниjедног окончаног процеса ни правоснажне пресуде за злочине коjи су читаву jедну етничку и верску заjедницу на подручjу те административне jединице БиХ. Чак ако оставимо по страни неопипљиве облике нанете штете, као што су страх и бол као последица мучења и логорског заточења, биланс преосталих злочина  – убистава, уништења личних добара и присилног премештања цивила, стравичан jе. Да ли би сличан биланс могао да остане без правних консеквенци да су жртве у овом случаjу биле друге националности”, запитао jе Каргановић.

Извор: срна

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top