Зоран Чворовић: Зашто је евроатлантизму потребно да Срби забораве Други светски рат

1. 1. СРПСКА ИСТОРИЈСКА СВЕСТ ИЗМЕЂУ ИНТЕГРАЦИЈЕ У НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И ИСТИНЕ О НОВОМ ПОРЕТКУ ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ ИЗ 1941

Седамдесет година после почетка Другог светског рата, у коме су државе чланице Троjног пакта а посебно њихови домаћи jугословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили, према наjновиjим истаживањима и 1,8 милиона Срба, из историjске свести потомака убиjених наjвећим делом jе избрисан и оваj рат и његове жртве. У уџбеницима историjе реформисаног српског образовања своjе место ниjе нашао ни jедан од наjмонструозниjих покоља Срба коjи jе краjем jула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. За четири дана у цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмиjа Берберовић описао jе детаље овог злочина: „У цркви jе могло стати 1.000 људи. Ту jе командир одређивао 15 људи коjи има да изврше клање. (…) Убиjање jе вршено на таj начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор…“^[1]
Оваква историjска амнезиjа постаjе схватљивиjа ако се посматра из перспективе новопроjектоване ревидиране историjске свести „Уjедињене Европе“ о Другом светском рату, коjа у евроуниjатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграциjе у нови светски поредак (Неw Wорлд Ордер) мораjу да имаjу историjско разумевање за интеграциjу Блакана у нови поредак jугоисточне Европе (Неу орднунг Сüдостеуропас) из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даjе српска политичка стварност последње децениjе 20. века.

2. 1. НАСТАВАК ИДЕОЛОШКИХ ДЕОБА СРПСКИХ АНТИФАШИСТИЧКИХ ЖРТАВА

После седамдесет година служења химери jугословенства, док су се други историjски и неисториjски народи служили истом химером да у њеноj сенци изграде структуре за самосталан државноправни живот, Срби су разбиjање Југославиjе дочекали без сопствене национално одговорне елите. Овакво политичко и духовно стање српског народа пресудно jе утицало и на тумачење српске историjе 20. века, а у оквиру ње и историjе Другог светског рата.
Однос према Другом светском рату зависио jе од идеолошко-партиjске припадности поjединца, био он политичар или „научник“. Наjпрецизниjу слику оваквог стања дао jе Веселин Ђуретић: „Одређење према грађанском рату 1941-1945. године ниjе много излазило из искључивог идеолошког круга партиjских противника, с том разликом што су само ишли обрнутим редом историjске диjалектике. Док су за властодржце партизани били апсолутно позитиван, а четници апсолутно негативан пол српске ратне стварности, они (опозициjа) су прихватали искључивост обрнутог смjера. Иако су догађаjи израживали расплет процеса у коме су се и jедни и други показивали као велики узалудници и губитници; (…) Нити jе позициjа нити jе опозициjа имала национални и државни концепт одговараjући новонасталоj ситуациjи“. ^[2] Тако jе деведесетих година прошлог века идеологизована историjска свест о Другом светском рату послужила пре свега као ефикасно позадинско средство за моралну и политичку пометњу никад консолидованог фронта српске државно-националне одбране.

2.2.СТВАРНОСТ СРПСКОГ АНТИФАШИСТИЧКОГ УСТАНКА

Овакав идеолошки однос према српским антифашистичким покретима – четничком и партизанском – супротан jе историjскоj истини о Другом светском рату. Устанак у Југославиjи 1941. године, како jе већ примећено, „нису подигли ни комунисти ни националисти“, већ сам српски народ, ^[3] коjи jе видовданском етиком и герилским историjским искуством одговорио на претње сопственом биолошком, верском и националном уништењу. То потврђуjу извештаjи српских епископа из фебруара 1941, коjи, према речима патриjарха Гаврила (jединог патриjарха коjи jе тамновао у нацистичком логору), „изражаваjу слогу Цркве и народа у своjоj потпуности, пред нашом заjедничком одбраном против Хитлера“.^[4] Главни разлог за побуну у западним српским краjевима 1941. године, како с правом примећуjе Милорад Екмечић, jесте „покушаj католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своjе цивилизациjе“. Зато су, додаjе он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положаjу према дедовима из 1882″.^[5] Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализуjе се погром над православним Србима, коjи се одвиjа под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа. Бестиjање усташа почело jе већ у априлу 1941. године. Тако jе 17. априла у Старом Петровом Селу убиjено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убиjено 184 Срба код Бjеловара, а око 180 бачено jе у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручjу Лике, Баниjе, Кордуна и Далмациjе убиjене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагуjе спонтаним егзистенциjалним отпором, коjи на Баниjи отпочиње 24. jула, на Кордуну 26. jула, док у Лици и северноj Далмациjи спорадичне борбе са усташама почињу jош у маjу 1941. године. Стравични злочини захватили су у маjу и jуну Херцеговину и Бањалучку краjину. Тако jе, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побиjено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима jе од 950 становника убиjено 830, у Босанскоj Дубици jе убиjено 17.591, у Босанскоj Градишци 11.163, у Босанскоj Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до jуна 1941. године на подручjу НДХ убиjено jе око 120.000 Срба. После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, наjпре 3. jуна у Херцеговини, а потом 27. jула у Бањалучкоj краjини и на Тромеђи.
Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – воjним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако jе 10. августа 1941. фратар Срећко Пеjић у Ливну покренуо jеднодневну ликвидациjу 5.600 Срба, речима: „Убиjте све Србе. Прво убите моjу сестру коjа jе удата за Србина. Када завршите своj посао, jа ћу вас исповjедити и ослободити гриjеха“. На подручjу НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало jе укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убиjена, док су два епископа умрла у Србиjи од последица усташког мучења.^[6]
Устанак у Црноj Гори, подигнут 13. jула 1941, дан после проглашења италиjанског протектората „Независне Црне Горе“, историjског и етичког узора данашње независне Црне Горе, био jе у своjоj jулско-августовскоj фази у потпуности српски национални устанак. Међу 32.000 устаника, било jе свега 1.800 чланова КПЈ, а називи одреда „Његош“, „Баjо Пивљнин“ и „Владика Данило“ говоре о његовом националном карактеру.^[7]
У Србиjи, где jе како примећуjе Ђуретић, „устанак Срба имао битне елементе раниjих устанака против Турака“, Немци спроводе драконску расну одмазду примењуjући уредбу по коjоj jе за jедног погинулог Немца убиjано сто Срба, а за jедног рањеног Немца убиjано jе педесет Срба. Стратишта широм Србиjе, данас заборављена и запуштена, нису никаква гробља идеолошких верника, већ људи коjи су убиjени само зато што су били Срби. Мађари су у Бачкоj и Барањи већ у току априлског рата убили око 3.000, а протерали око 11.000 Срба. Краjем 1941. и почетком 1942. године уследиле су злогласне рациjе у Новом Саду и Шаjкашком краjу, у коjима jе, према неким проценама страдало око 16.000 Срба. Албанци су на Косову и Метохиjи побили око 10.000 а протерали већ у априлу, после проглашења „Велике Албаниjе“, преко 100.000 Срба. У Македониjи су Бугари убили 9.429 и протерали преко 50.000 Срба.^[8] И наjзад, овакав српски, а не jугословенски устанак од 1941. одложио jе за шест недеља реализациjу Хитлеровог плана „Барбароса“. Срби, а не некакви Југословени, били су зато „сурово кажњени због солидарности са матушком Русиjом“.

МЕЂУНАРОДНА ЗЛОУПОТРЕБА УСТАНКА И СРПСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ

Српски национални устанак од 1941, као и пуч од 27. марта, искоришћен jе у касниjим ратним годинама, преко оба антифашистичка покрета, као монета за поткусуривање у геополитичкоj трговини великих сила и њихових интернационалних идеологиjа. Широм биолошки угроженог српског националног корпуса, поред рата са нацистима и њиховим сателитима – Хрватима, муслиманима, Мађарима, Бугарима и Албанцима – распламсао се српско-српски грађански рат, вођен у име либерализма и комунизма. Као фактор мобилизациjе посебно се међу jугословенским комунистима користио русофилски занос српског народа jер, како jе стаjало у jедном документу, „његова вjера у скору побjеду братске Русиjе се не може ничим поколебати“.^[9]

Братоубилачки рат, коjи jе покренуо Броз, имао jе за циљ да физички десеткуjе српски народ и потпуно уништи његову националну елиту и тиме дугорочно онемогући стварање српске националне државе. Истовремено, пред краj рата, уз британску и ватиканску подршку, Броз обезбеђуjе амнестиjу верним Хитлеровим савезницима Хрватима, омогућуjући да се у оквирима федералне Југославиjе сачува у НДХ зачета клица хрватске државности. Своj прелазак из нацистичког табора у табор победника Хрвати су спроводили кроз насилну пропагадну jугославизациjу партизанског покрета, у коме jе броj Срба, чак и 1944. износио од 75-80 одсто.^[10] Краjем рата усташко-домобрански хрватски пребег у партизански покрет послужио jе, Ђуретићевом речjу, као „последњи чин франковачког луцифера“ да се обрачуна са српским националним трупама генерала Михаиловића, али и са национално свесним Србима у Брозовоj воjсци. Како jе краjем рата изгледало у Брозовоj верзиjи ругање српскоj, али и рускоj антифашистичкоj борби, показало jе именовање потпуковника Марка Месића – усташког часника коjи се под немачком командом борио под Стаљинградом – за команданта ослобођеног Чачка, у коме ће бити побиjене стотине наjугледниjих Срба. ^[11] Док су броjни српски национални интелектуалци, неки од наjчувениjих професора Београдског универзитета, били побиjени или утамничени од „ослободилаца“, наjвећи део хрватске интелектуалне елите усташки ангажман безболно мења за Брозов. О сачуваном континуитету хрватске елите наjбоље сведоче иста имена уредника и сарадника коjа се поjављуjу у Хрватскоj енциклопедиjи штампаноj у НДХ и у послератноj Енциклопедиjи лексикографског завода .

ДНЕВНОПОЛИТИЧКА (ЗЛО)УПОТРЕБА СРПСКИХ
АНТИФАШИСТИЧКИХ ПОКРЕТА

Данашње српско дистанцирање од партизанског покрета ниjе само доказ историjске незрелости и националне неодговорности данашње српске „елите“, већ наставак раниjе хрватске политике насилне jугославизациjе овог антифашистичког покрета, коjи jе био српски, не по идеологиjи, већ по свом саставу. Прећуткивњем ове историjске истине злоупотребљаваjу се српске антифашистичке жртве, онако како их jе Броз већ jедном злоупотребио за остварење своjих циљева. Истовремено, српским одрицањем од партизанског покрета оставља се простор и данас, као и 1945, Хрватима, муслиманима и Албанцима са Косова и Метохиjе да злоупотребом jугословенског имена коначно заузму место у антихитлеровскоj коалициjи. Иако су се управо од припадника ових народа формирале броjне СС дивизиjе (око 70.000 Хрвата налазило се у СС формациjама, а од муслимана и Албанаца биле су формиране злогласне „13. СС Ханджар дивизиjа“ и „21.СС Скендербег дивизиjа“), коjе су вршиле геноцид над Србима и ратовале против Руса на Источном фронту. ^[12] Ради се само о првом кораку у успостављању лажне симетриjе jер после лажног антифашизма Хрвата, муслимана и Албанаца следи лажни фашизам Срба, кога довољно оповргава чињеница да jе у бившоj Југославиjи само генерал Недић, српски егзистенциjални колаборациониста, одбио да пошаље трупе на Источни фронт.
С друге сране, свођење покрета ђенерала Михаиловића на антикомунизам и прећуткивање његовог национално-идеолошког карактера наставак jе политике злоупотребе четничког покрета од англоамеричке политике. Тако се историjски праведна и национално нужна рехабилитациjа четничког покрета користи у данашњоj српскоj политици не за историjско отрежњење и jачање националних политичких традициjа, већ за стварање анимозитета према Русиjи и руском народу. Наиме, руски народ, жртва исте комунистичке идеологиjе, намерно се поистовећуjе са политиком jугословенских комуниста и Коминтерне, те се као такав оптужуjе за пропаст српских националних снага. Истовремено се плански прећуткуjе англоамеричка и ватиканска подршка Брозу и његовоj кроато-jугословенскоj идеjи у виду, између осталог, и бомби по српским градовима на православни Васкрс 1944. године. Само се из угла овакве политичке манипулациjе четничким покретом може схватити наизглед шизофрена позициjа Српског покрета обнове, глорификатора националних равногорских традициjа из деведесетих, а данас вештачки одржаваног експонента НАТО политике у Србиjи. Посредством лажних националнистичких и антикомунистичких политичких групациjа, лик ђенерала Михаиловића већ двадесет година служи англоамеричкоj политици као мамац за одвођење Срба у земљу недођиjу. Истовремено, „први герилац у окупираноj Европи“ се, 65 година после физичке ликвидациjе, од лицемерних глорификатора духовно масакрира систематским убиjањем идеjе чиjи jе био мученички заточник – идеjе jединствене државе свих Срба.

СРПСКИ АНТИФАШИЗАМ – ЖРТВА ЕВРОУНИЈАТСКОГ
„БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“

Током 45 година траjања социjалистичке Југославиjе, Срби су, зарад лажног „братсва и jединства“ са доjучерашњим домаћим џелатима пристаjали да своjе антифашистичке жртве убиjене само зато што су били Срби преименуjу у Југословене. Тако су и жртве и убице у званичноj jугословенскоj историjи изгубиле своj национални идентитет. Потомци убиjених Срба, чиjа се историjска свест формирала на оваквоj „безименоj“ историjи, били су затечени и историjски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица – Хитлерових савезника – почели да руше „социjалистичку заjедницу братских народа“. Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљуjући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историjске свести потекли су народни прваци коjима се данас суди у Хагу. Ново жртвовање српске историjске свести о Другом светском рату, зарад „братства и jединства“ са старим европским крсташима створило би генерациjе Срба са потпуном историjском амнезиjом. Истовремено, заборављаjући jасеновачку истину, Срби лако могу да поверуjу у сребреничку лаж. У оквирима европског jедноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постоjали услови да епска традициjа, као у време раниjих окупациjа, сачува неидеологизовану српску историjску свест. У таквом стању неки нови антивизантиjски крсташки поход могао би да буде и историjски краj српског народа. Зато jе борба за истину о Другом светском рату jемство историjског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроуниjатских заблуда.

Извор: Фонд стратешке културе