Златне руке занатске

Да Стојан Стаменковић у младости није изучио за терзију, ко зна да ли би преживео четири логорашке године

Да фрулаш Радован из села Мачкатице код Сурдулице није свирао фрулу на Кочићевим данима, 23. септембра, у Дољевцу крај Ниша, не бисмо чули ни причу о Стојану Стаменковићу.

Привукао нас је Моцартовом „Малом ноћном музиком” и Бокеринијевим „Менуетом” које је врсно изводио на инструменту „као створеним за народна кола”.

А кад је још рекао да је чест ходочасник места из Великог рата (управо се спремао у Добруџу где су гробови и споменици бораца Првог српског добровољачког пука), прича је могла да отпочне.

– Прадеда Јован је учесник оба балканска рата, рањен је у Кумановској бици, а био је, као трећепозивац, у обезбеђењу краља Петра у Врањској бањи, где је и умро од пегавог тифуса. Сахрањен је у заједничкој гробници која ни до данас нема обележја. Кад је отпочео Први светски рат, његов син а мој деда Стојан је већ био стасао за пушку. Само што се оженио, отишао је од куће и учествовао у биткама против аустроугарске солдатеске на Церу и Мачковом камену. Потом је настало затишје, па је дошао накратко да посети оца на самрти. Био је август 1915. године и последње виђење оца и сина – прича нам фрулаш Радован, пензионисани инжењер телекомуникација, уз то са титулом магистра.

А кад је, после Поћорекове пропасти, Макензен ударио на Србију, са војском и народом се повлачио и Стојан. Његова јединица је, у оквиру Моравске дивизије, штитила одступницу збегу. Албанске врлети су узимале жртве глади и болести. Деда је, касније, причао свом унуку да је преживео тако што је из коњске балеге јео непреварена зрна кукуруза.

– На срећу или несрећу, а чини ми се да је више на срећу, десило се да пред самим Скадром читаву јединицу заробе Аустроугари и по снегу потерају ка Београду. Ту их укрцају у сточне вагоне и до Аустрије се нису заустављали. Логорски живот је започео у Браунауу, месту Хитлеровог рођења. Годину касније је премештен у Галицију; тамо су логораши у смрзнутој земљи снегом завејаних њива покушавали да пронађу понеки кромпир иако су већ били давно повађени. Следећи заробљенички логор налазио се у Румунији, у шумовитој области, а већина логораша је радила на сечењу шума или на гурању вагончића у оближњем руднику – живо се сећа Радован дедине приче.

Заробљеник Стојан Стаменковић је опет имао среће, а срећа се звала – занат. Од свога оца Јована је научио терзијски (кројачки) посао, па су га заобишли и секира дрвосече и вагончићи у руднику. Потврдила се позната народна прича о томе како је занат златан. Од куће до куће је Румунима крпио дотрајалу одећу, понеком сашио и ново одело; нека домаћица му то плати печеним кромпиром, нека комадом хлеба. Последњу годину рата провео је у Мађарској. Беше додељен једном богатом земљопоседнику, па је у три годишња доба радио у пољу, а преко зиме шио нову и крпио подерану и изношену одећу члановима породице. У Мађарској се побратимио са Љубом Радуловићем, званом Сурла, земљаком са Власине. И Љубо је имао срећу да преживи логоре – био је столар.

– Мој деда Стојан је постао, силом прилика, полиглота, говорио је немачки, пољски, румунски и мађарски језик. Не баш добро, али је говорио. Каже, прво је научио да броји до двеста како би се боље сналазио при узимању мере за шивење одела. Његов животни принцип је био: не буди лењ. „Ко год није поред пламена ватре упорно отресао ваши са своје кошуље, тај би оболео од тифуса”, говорио је, тврдећи да му је вредноћа сачувала живот – истиче Радован.

Стојан се вратио из заробљеништва 1919. године. Од Београда до свог села код Сурдулице данима је пешачио железничком пругом, с прага на праг, и поцепао троје војничке цокуле.

По повратку је, са супругом Наталијом, изродио осморо деце.

Боловао је од реуме зарађене у логорима. Комшијама је још дуго шио одела, а они му то плаћали кошењем ливада и сечом дрва. Током Другог светског рата, Немци су у Мачкатици организовали експлоатацију руде молибдена и пирита и жичаром је превозили до ливнице у Сурдулици.

Као радну снагу су користили мештане, а после капитулације Мусолинија, и италијанске заробљенике којима је Стојан био веома наклоњен, сећајући се властитог заробљеништва. Умро је 1975, у 83. години.

Аутор: Бошко Ломовић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА: Рат баба Вишње против Аустроугарске

Карађорђеви витезови из Горње Јабланице

Јецај на очевом гробу