Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова, иако је једва живу главу сачувао током пловидбе на једној таквој лађи од Тулона ка Солуну и савезничком фронту, коју је непријатељ торпедовао и потопио. Данима је потом на невеликом сплаву плутао Владислав с неколико војника по отвореном мору, али се чудом спасао и после рата то до детаља описао.

Белешка Владислава В. Петронијевића Аћимовића о томе, сачувана у личној архиви Жарка Божанића са Златибора, насловљена је „Рат на мору“. Пише земљоделац из Голова да је са другим српским војницима 19. септембра 1916. дошао у француски Тулон, одакле је био покрет савезничке војске лађом „Галија“ за Солун. Постројавање на пристаништу, свештеник и молитва, војна музика, па са примљеним ћебадима, чутурицама и осталом војничком спремом правац Солун.

Кренула је лађа француска, „а српска војска се весели и пева, јер је пуна радости, јер иде на Солунски фронт да сруши челичне везе непријатеља и да српска војска обасја Балкан и Србију својом победом“.

„Сутрадан ујутру, после примљеног вруштука и кафе, дежурни официр викнуо је целу српску војску да изађе на лађу… Издата је сваком војнику гума за спасавање у случају да се лађа почне топити и саопштено нам је да скинемо шлофијанке и да цокуле рашнирамо с тим ако би дошло до опасности“.

Пловили су даље, сутрадан прошли острва Корзику и Сардинију. Владислав је највише времена проводио са својим другом Мићом Росићем из Ужица, заједно су се дивили како лађа плови, мору, јатима крупних риба. Али тог 21. септембра, по подне, изненада наилази непријатељско пловило.

„После једно десет минута онај непријатељски сумарен пусти торпедо и са јаким ударом удари у нашу лађу. Лађа се јако колебала и остала пливати, а војска је на све стране јурила за спашавање“, пише Владислав који је, да би се спасао, са гумом журно кренуо ка каквом чамцу.

„Масе војника су се простирале по мору као лесе, начинио се кркљанац, све је јурило тамо-амо на све стране, само да се спасе. Један чамац се био спасио са пуно војника и одбио од лађе“, описује он, додајући да је и сам некако успео у неки чамац да се угура. „Али био је претоварен и одједанпут се изврнуо и почео да тоне, истресавши све војнике у море. Ја, пошто нисам знао пливати, борио сам се да се одржим помоћу гуме, помоћу војника и Божјом помоћи. Пребацио сам се у други чамац који је пловио сам, без војске. За трен ока чамац је био пун и претоварен… Везали смо један сплав за чамац и одбили се од лађе (која је потонула) све даље и даље.“

На сплаву је Владислава и још неколико српских и француских војника топла морска вода квасила до појаса. Ноћ су провели на отвореном мору, а жеђ им је додијала. Морнари из чамца додавали су им покоју конзерву пијаће воде и по „добар залогај конзервираног меса“, али и тога је понестајало.

Прошао је цео дан, па и друга тешка ноћ на отвореном мору, полако су губили наду да ће их неко спазити. Ипак, наишла је једна француска лађа и они су са сплава давали сигнале, али била је на приличној даљини. Сетио се тада Владислав свог малог огледала које ће им спас значити.

„У џепу од копорана било ми је мало војничко огледалце. Извадио сам и окренуо га према сунцу. Ухватио сам сунчани зрак и управио на брод, но због даљине нисам могао зрак добацити и посматрач са брода није могао видети нас“.

Ипак ово огледалце је помогло: један саборац са сплава учинио је слично као Владислав, али с високо подигнутом руком која је држала огледало, па је посматрач с брода овог пута приметио да нешто сија на мору. „Лађа се окренула ка нама, пришла нам је на 300 метара, сви смо викали у глас, и онда су нам спустили два чамца. Најзад смо спасени…”

После се тај брод зауставио код Сицилије, где су их пребацили у једну белу лађу са топовима и митраљезима. Она је следећег дана упловила у Бизерту. Ту је, пише земљоделац из Голова, изашла цела варош да их сачека, ту их је један српски потпоручник постројио у вод.

„Овде смо провели око два месеца у одмору и на поправци здравља. Потом смо упућени за Солун. Тако је завршено с нама потопљеницима…” , пише Владислав, с којим се са потопљене „Галије“ спасао и његов земљак Мићо Росић.

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Ватрено крштење

Приче из Великог рата: Долазак у Солун

Патриотска нит оца и кћерке