Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
ПЕТРОВИЋ: цио живот губитак за
губитком…
Село у којему живи Сава Петровић зове се Губин. Нико више не зна одкуд му такво необично име, по чему је тај питоми крај Ливањског поља подно Динаре тако прозван, али кад је у питању судбина ове жене, онда у томе има некакве жалосне ироније.
Овој седамдесетогодишњој сићушној старици цио вијек је прошао у непрестаном губљењу, а она постојана, и данас на ногама, лака и чила као да јој је живот прошао у радовању:
„Ја сам ту из Чапразлија. Од Марчета. Уочи рата, бојим се да је то било некако на дви године прије него се заратило, удала се за Илију Козомару из Доњих Рујана. Ето, сину ми Угљеши било годину и по кад је четрес прве нестао, па рачунај.
То била једина породица Козомара у Рујанима. Отишла из пуне куће, дошла у још пунију. Дванаестеро чељади. И све поништило. Нико не оста већ ја и два ми ђевера који су били у свијету.
Један дан, некако кашње подне, дођоше. Комшије ту, познамо их, јели и пили до јуче с њима. Зборе свекру ми Сими: ајте, иђете на присилни рад у Далмацију…
Отјера свекра ми, чоека ми и два ђевера. Кашње два дана потјера и нас. И опет комшије, они исти, никога другога ми нијесмо видли но све комшије. Договорили се: ко кога уништи њему благо, кућа и имање од тога.
Гони нас уз Динару. Ја тврдо мислим да и нас прегоне у Далмацију. Не смијеш зборити, не смијеш питати, кундак ти над главом. Је, је, тако је било, ја нећу да лажем и да кажем оно што не знам и што очима нијесам видла.
Угљешу носим у нарамку, а друго ми под пасом — била, да простиш, носећа…
Нијесам ја знала за ту јаму у Равном доцу. Може бити ти који су се родили у Рујанима да су знали, али ја не, ја све контам гоне нас у Далмацију.
Е кад нас потрпало у ту неку пећину и почело звати фамилију по фамилију, кад су жене почеле кукати и јадити, видим да је неко зло. Ближе, ближе, видим шта је…
Не дам да ми они бацају дите и мене да тискају, но сама. Бациг прво Угљешу па и ја за њим. Свјесна ки сад.
Пала сам на сред јаме. А она, проклета, долика широка, чини ми се иљада овце би могла стати. Нагрдиг кољено, не могу се на ногу опријети, а свеједно свјесна. Тражим Угљешу, превћем мртав народ, а одозго само падају и притрпавају.
Не нађог ни Угљешу нити икога свога. Ту нико никоме помоћи не море. Сама сам се некако одвукла и склонила у крај…
Кад утрпа народ, почеше ваљати камење и бацати бомбе. Мили боже, тога јада и муке. Небо високо, а земља тврда. Нит мореш горе, нит мореш доље.
Ајме боже, за неђељу дана, те туге и тога јаукања. Остало, свеједно, чудо народа живога. Видиш само неко умире и мислиш: благо њему, он се спаси. Један ми ђевер, Миле несретњи, исто био жив. Устао некако, одао по јами тамо амо и онда одједном леже и више се не диже…
Побркасмо дане и ноћи. Не знаш више ни кад је дан ни кад је ноћ. Е тек послије кад у јаму почеше слијетати некакве жуте ситне тице по њима смо знали да је дан. Све слете и купе црве са греде и онда пјевају, одлијеже јама…
Кашње неколико дана кад дођоше да нас тобож ваде и казаше да су из Чапразлија, ја видла одједном да је превара, какве Чапразлије, не познајем људе. Зборили и други, али Сава Биланова и двојица Лалића, два дечкића, били здрави читави, не послушаше. Е кад иг горе убише и бацише натраг у јаму више смо се престравили но кад су нас бацили у јаму. Још кад поново почеше ваљати камење и бацати бомбе…
Е кашње смо највише ћутали. Ја имала онај садак дугачки. Претурим га преко главе и ћутим. Они поново долазили, дозивали, поново бацали камење и дотуцали нас. Ми само ћутали и склањали се у крај колико се могло да нас не погоди.
Свеједно, муке додијаше и онда смо почели и ми да дозивамо у помоћ. Понајвише Цвита Бошковић. Она била родом из Далмације и све се надала да би ко од далматинских чобана могао чути.
Један дан неко нам баци мало леба. Младић неки, Рват рекоше, други га познавали, ја не. И рече: доћи ће вас вадити. Тако и било…
Ја сам се сама везала. Горе неко пригнао благо и музе млијека да нам даје, а ми јадни нико ништа не море. Ајме боже, мртав народ извађен, како ће мртви пити и јести.
Дан по дан, живот се поче враћати. Прође једно два мисеца, бојим се и три, и ја, да простиш, родих двоје. Мушко и женско. Бог знаде, није могло нако тако. Напредна, баш ко да је по јено било. А свеједно, оно женско брзо умрије.
Остаде ми мушко. Пуна кућа. Пребољела Угљешу, заборавила јаде и муке. А сама у кући. Призвала матер да буде код мене, али она не смијаше остати више од два дана. Чим ноћ, по селу почне пуцање и галама да нас страве, и мајка ми вели:
— Дите моје, просто ти, ја не смим овдика бити, видиш ли шта раде, да ће нас поклат, но ајде ти к нами иако смо у туђој кући…
Не би друге но ја к мојима. Они сви живи, избјегли из ватре, а све им изгорело и опљачкано. Али, ко гледа кад је глава жива.
За пô године, па ми и син умрије. Грешна ја, нијесам стигла ни да га крстим но ми некрштен оде ко да ми га неко украде. Из пуна здравља заслаби, а што зар је било доктора и љекова…
Е, кашње сам отишла кувати војсци, партизанима. Ту срела Дану Петровића и опет се удала.
Бог нам даде троје дице, једно мушко и дви женске, али ми се опет не даде. Умрије ми прво то мушко, а онда Дане оде у Сињ о Светоме Јовану Крститељу, пошо преко планине и погинуо, била мећава и снијег, и премео се…
Остадоше ми дви цурице о врату. Куд ћу, како ћу чемерна — само женско нигда није пристало. Ја удовица, Раде Петровић удовац, има и он своју дицу, те се ја удај за њега. Е са њим нијесам имала дице, да не разгонимо ни моју ни његову сирочад. То сад све стасали и своји људи. Раде умро, а ја поново сама. Суђено ми тако, зар, да стално самујем…
А знаш како је: ја сам ти све поборавила. Није, бог и душа, ни било чудо тога што би ваљало памтити. Најгоре имена — све те крвнике ја памтим, у поноћи да иг познам, али име никако. Ето, дошли партизани, Црногорци, и мене дозвало у школу, у штаб, да кажем ко нас гонио из кућа, ко нас бацао у јаму. Казујем ја све ко из књиге, али имена да се сјетим, јок.
Мучим се ја, мучи се видим и тај што ме пита, рад би знати и све мисли да не смијем рећи. Погледам ја вако нешто кроз прозор кад имам шта и видити: ето мога крвника, натоварио, с опрошћењем, на коња товар жита и гони у млин.
— Ено га! — викнем, а ки да сам велико бреме с врата стоварила.
Онај брже посла два војника те га зауставише и уведоше. Дају мени пиштољ да га убијем:
— Јок, вала, ја то не могу па ме таман сад поново баците у јаму — велим ја.
— Добро — зборе они — не мораш, ми ћемо, а теби ево коњ и жито, гони кући…
Нећу ја ни то. Имам кући ћаћу, матер, дви сестре и три брата. Кућа празна, глад и мука, али свеједно, нећу крвничко. Од туђега туга мори и од тога нико сриће није видио. Ди крв кане, проклетство пане…“
* * *
Ове 2007. дознао сам да се прије двије године завршило и самовање и губитништво Саве Марчете – Козомаре – Петровић из Губина. Дочекала да се још једном суочи са ратом, са злом и губитком. Обистинила се њена црна слутња да би се зло могло поновити и опет планути мржња и сијевнути нож усташки, а онда мученица склопила очи и коначно окренула леђа животу који је тако немилосрдно и стално шибао као да је искушавао и покушавао да установи откуд у њеном сићушном тијелу толико снаге и упорности да истраје, у инат судбини, у инат несрећама и патњама које су је стално пратиле – у инат пакости и бездушности људи и незаслужене немилости Свевишњег…
Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци
