Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Zašto Srbi, a posebno oni iz Gračanice, ne smeju da prodaju zemlju neprijateljima

Datum objave: utorak, 11 septembra, 2012
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/gracanica-kucni-prag.jpg

Saznanje da Srbi iz Gračanice, tog “najvećeg i najpostojanijeg srpskog sela u centralnom delu Kosova i Metohije”, za račun dokazanog srpskog zlotvora Hašima Tačija, trguju srpskom zemljom, ponukala me je da uz taj tekst upišem sledeći komentar:

“Braćo Srbi,

Ako to sad ičemu može koristiti,
podsećam vas na jednodušnu izreku Sedmog kongresa srpskih zemljoradničkih zadruga održanog 12. maja 1904. godine u Topuskom, kojom se svaki Srbin poziva da “ne ispušta zemlje iz šaka, jer je svaka gruda, svaka brazda, svaki pedalj srpske zemlje, svaka izgubljena kućica, svako napušteno kućište srpsko, što Srbi lakomisleno iz šaka ispuštaju i strancima, a naročito srpskim neprijateljima prodaju – neizmjerni narodni gubitak, sigurna i neizbježna narodna propast, najveće srpsko narodno izdajstvo”.

Pa sad, gledajte, kako ćete i što ćete.

I sami procenite da li je vrednija šaka para ili obraz”.

Čijom to zemljom oni trguju?

Naravno, moglo se u komentaru postaviti i pitanje čijom to zemljom oni trguju? Da li je to zemlja koju su oni ispod svojih nokata prostrli po gračaničkom ataru, ili je to zemlja koju su oni od nekoga nasledili?

Da je u pitanju ono prvo, teško da bi je tek tako prodavali, ali pošto su je nasledili – uvereni su da ni prema njoj ni prema svojim precima, onima od kojih su je nasledili, nemaju bilo kakvih obaveza. Bilo jedno ili drugo, kao nesumnjivu možemo istaći činjenicu da je njihov odnos prema sopstvenoj porodici i sopstvenom potomstvu poguban.

A, da li zaista prema svojim precima nemaju obaveza?

Ovo krupno pitanje zaslužuje odgovor poizdalje, pa će potpisnik ovih redaka, i pored toga što se svakom prosečnom Srbinu čini da se u raspravama o “krupnim” sociološkim i istorijskim temama snalazi jednako dobro kao i u fudbalskoj “nauci”, pokušati da ukaže na zablude i o odnosu prema vlasništvu, i o odnosu prema porodici i potomstvu i, naročito, o odnosu prema precima.

Knežina – institucija opstanka Srba pod okupacijom

Za početak, treba znati da je samouprava jedno od najizrazitijih obeležja srpske istorije, te da je ona, samouprava, u srpskim teritorijalnim zajednicama postojala u svim vremenima koja su poznavala Srbe. U tom “upravljačkom” sistemu Srbi su imali ustanovu knežine, teritorijalne zajednice tog ili nekog drugog naziva, u kojoj je mesno stanovništvo ostvarivalo izvesna svoja prava ili ispunjavalo obaveze prema nadležnoj državnoj organizaciji.

Taj sistem naročito je došao do izražaja tokom osmanskog režima, u vreme dok su Srbi opstajali bez sopstvene državne organizacije. Bez ikakvih ograda može se reći da je mesna samouprava bila osnova za održanje srpskog naroda, budući da se u njenim okvirima čuvala, razvijala i oplemenjivala patrijarhalna kultura, kultura u kojoj je, kako to objašnjava Radovan Samardžić (u Istoriji srpskog naroda knjiga III-1, Beograd 1993, 69), ključno mesto pripadalo mnogočlanoj porodici. “Mnogočlana porodica lakše se održavala. Kad bi naišla zaraza, koja je odreda zobala žrtve, našao bi se bar neko da preživi… Od vremena do vremena, Turci haračlije sakupljali su dečake i mladiće, i to se moglo podneti kad kuća nije poluprazna… Bavljenje stočarstvom iziskivalo je mnogu čeljad zauzetu raznim poslovima, a kako je pašnjaka bilo dovoljno, stada su se umnožavala u nedogled… Bilo je dovoljno da… Srbija ostane u (takvom) statusu nekoliko decenija, pa da se u njoj narodi toliko novog življa da iz nje mogu poteći migracione reke ka drugim krajevima… Bilo je takvih predela, ponekad i po obimu znatnih, u Hercegovini, Brdima, Starom Vlahu, na raznim stranama po Bosni između Une i Drine, u oblasti Timoka i drugde… (gde) su se javljali približni fenomeni: nepresušna vrela naroda koji bez prestanka nekud otiče, ali mu se matica osetno ne smanjuje; porodice i rodovi koji počinju isticati svoje plemenito poreklo; otpor tuđinu čim dirne u nekad dobijene povlastice; predanja, gotovo mitska, o nekadašnjim još boljim vremenima… Srpski narod doživeo je težak zator tokom turskih osvajanja; i u potonjim vekovima pogromi i mnoga trebljenja nisu ga mimoilazili. Ali Srbi su se obnavljali neobičnom vitalnošću i doživljavali proces koji bi se uslovno mogao nazvati etničkom ekspanzijom”.

Neobični Srbi, drukčiji od njihovih današnjih potomaka

Nesumnjivo, bili su to neki neobični Srbi, drukčiji od njihovih potomaka koje danas poznajemo. Bili su to Srbi koji su pod viševekovnom ugarskom, austrijskom ili turskom okupacijom, beskrajno dugo i uporno čuvajući patrijarhalne odnose u svojoj sredini i zemlju na kojoj su se rađali, odrastali i umirali, zemlju koju su ostavljali u nasleđe svome potomstvu, uspevali da očuvaju i brojno i moralno ojačaju sopstvenu porodicu, svoj jezik, svoju veru, svoje običaje; uprkos tegobama koje su se već mogle smatrati “prirodnom pojavom”, manje su prelazili u islam ili katoličanstvo (ili uniju) nego što su to Turci ili Rim očekivali, a svoje nacionalno dostojanstvo hranili su ne samo uspomenom na pretke, već i nasleđem svome potomstvu.

Bili su to Srbi koji nisu imali drugog izbora osim Vidovdanskog, Kosovskog ili Sarajevskog, svejedno. Vidovdan je, prema rečima blaženopočivšeg patrijarha srpskog Gavrila (Dožića), izgovorenim u dvadesetsedmomartovskim događanjima 1941. godine, “vodio Carstvu Nebeskome u odricanju života u korist otadžbine! To je bio i ostao ideal i tradicija srpskog naroda kroz vekove… zadojen kosovskom etikom i duhom Njegoševe borbe, koja proklamuje krajnje ljudske mogućnosti… uslovljene gubitkom života u spasavanju otadžbine! To za svakoga Srbina treba da bude nacionalno Jevanđelje i večni zakon, bez ma kakvog dvoumljenja… dajući rado svoje živote na večni oltar slobode, da bi tako zauvek živeli u srcima svih Srba!”

Povezanost porodične zemlje i borbe za opstanak

Patrijarhove reči o Carstvu Nebeskom i, posredno, o Srbima kao nebeskom narodu, mogu se objašnjavati isključivo vezanošću srpskog naroda za sopstvenu tradiciju, koju su oličavale, pre svega, patrijarhalna kultura i mnogočlana porodica na zemlji nasleđenoj od pradedova i namenjenoj i nerođenom potomstvu i, sa tim u vezi, za neprestanu borbu za sopstveni opstanak.

Nažalost, na takvo moralno tkivo srpskog društva najpre su se okomili najistaknutiji prvozastupnici socijalističke misli u Srbiji, počev od Svetozara Markovića, te su srpskom narodu ponudili rušenje srpske države, podložnost austrijskoj carskoj kruni, ukidanje pravoslavlja, odbacivanje srpskih tradicija i morala, zapuštanje porodice, odricanje od srpskog jezika, srpskih imena, srpske odeće, srpskih običaja, srpskih pesama, srpskih igara, jer “zbog ovih spoljnih formalnosti kvarimo naš komoditet”.

U narednim decenijama, bezmalo podrug veka, od Markovića se nisu razlikovali ni Tucovićevi socijalisti, ni Davidovićevi demokrati, ni Brozovi komunisti, ni naši savremeni demokrati (raznih imena i nadimaka) kao neposredni baštinici brozovskih ideja.

Samo je Živojin Žujović, takođe socijalista, “prviji” i od Svetozara Markovića ali potisnut i zaboravljen zarad primata Markovićevog antisrpstva, prvi i jedini iz te prvoboračke socijalističke garde koji je svoja socijalistička uverenja temeljio na srpskim nacionalnim vrednostima, bio uveren da “Kneževina srpska znači nešto tek po budućnosti… koja se sastoji u sjedinjenju svih Srba u jedno bratsko kolo nezavisnosti, slobode i samouprave. Bez toga mi ne možemo opstati i vredimo vrlo malo”.

Vrlo malo, ili nimalo, jer Srbi iz Gračanice (i ne samo oni; prethodnih godina, i decenija, postupali su kao oni i mnogi njihovi istoplemenici sa raznih strana Srpske Zemlje), oni koji za račun dokazanog srpskog zlotvora Hašima Tačija trguju srpskom zemljom, ne samo da to “bratsko kolo” raskidaju ustupanjem srpske zemlje dokazanim srpskim neprijateljima, već otvoreno i bezobzirno brukaju svoje pretke i izdaju potomke.

Za one koji su uspeli da se prime na ideologiju već pominjanih najistaknutijih prvozastupnika socijalističke misli u Srbiji (i njihovih sledbenika) i koji će reći, van svake sumnje, da ih ne zanima Nebeska Srbija, pošto oni žive u zemaljskoj Srbiji, ostaje biblijska poruka da će Bog da pohodi prestupe očeva na sinovima, i do trećeg i četvrtog kolena.

 

Autor: Ilija Petrović, istoričar

 

Izvor: SRBEL.NET




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top