Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Зашто Срби, а посебно они из Грачанице, не смеју да продају земљу непријатељима

Датум објаве: уторак, 11 септембра, 2012
Објављено у Косово
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/gracanica-kucni-prag.jpg

Сазнање да Срби из Грачанице, тог “наjвећег и наjпостоjаниjег српског села у централном делу Косова и Метохиjе”, за рачун доказаног српског злотвора Хашима Тачиjа, тргуjу српском земљом, понукала ме jе да уз таj текст упишем следећи коментар:

“Браћо Срби,

Ако то сад ичему може користити,
подсећам вас на jеднодушну изреку Седмог конгреса српских земљорадничких задруга одржаног 12. маjа 1904. године у Топуском, коjом се сваки Србин позива да “не испушта земље из шака, jер jе свака груда, свака бразда, сваки педаљ српске земље, свака изгубљена кућица, свако напуштено кућиште српско, што Срби лакомислено из шака испуштаjу и странцима, а нарочито српским неприjатељима продаjу – неизмjерни народни губитак, сигурна и неизбjежна народна пропаст, наjвеће српско народно издаjство”.

Па сад, гледаjте, како ћете и што ћете.

И сами процените да ли jе вредниjа шака пара или образ”.

Чиjом то земљом они тргуjу?

Наравно, могло се у коментару поставити и питање чиjом то земљом они тргуjу? Да ли jе то земља коjу су они испод своjих ноката прострли по грачаничком атару, или jе то земља коjу су они од некога наследили?

Да jе у питању оно прво, тешко да би jе тек тако продавали, али пошто су jе наследили – уверени су да ни према њоj ни према своjим прецима, онима од коjих су jе наследили, немаjу било каквих обавеза. Било jедно или друго, као несумњиву можемо истаћи чињеницу да jе њихов однос према сопственоj породици и сопственом потомству погубан.

А, да ли заиста према своjим прецима немаjу обавеза?

Ово крупно питање заслужуjе одговор поиздаље, па ће потписник ових редака, и поред тога што се сваком просечном Србину чини да се у расправама о “крупним” социолошким и историjским темама сналази jеднако добро као и у фудбалскоj “науци”, покушати да укаже на заблуде и о односу према власништву, и о односу према породици и потомству и, нарочито, о односу према прецима.

Кнежина – институциjа опстанка Срба под окупациjом

За почетак, треба знати да jе самоуправа jедно од наjизразитиjих обележjа српске историjе, те да jе она, самоуправа, у српским териториjалним заjедницама постоjала у свим временима коjа су познавала Србе. У том “управљачком” систему Срби су имали установу кнежине, териториjалне заjеднице тог или неког другог назива, у коjоj jе месно становништво остваривало извесна своjа права или испуњавало обавезе према надлежноj државноj организациjи.

Таj систем нарочито jе дошао до изражаjа током османског режима, у време док су Срби опстаjали без сопствене државне организациjе. Без икаквих ограда може се рећи да jе месна самоуправа била основа за одржање српског народа, будући да се у њеним оквирима чувала, развиjала и оплемењивала патриjархална култура, култура у коjоj jе, како то обjашњава Радован Самарџић (у Историjи српског народа књига III-1, Београд 1993, 69), кључно место припадало многочланоj породици. “Многочлана породица лакше се одржавала. Кад би наишла зараза, коjа jе одреда зобала жртве, нашао би се бар неко да преживи… Од времена до времена, Турци харачлиjе сакупљали су дечаке и младиће, и то се могло поднети кад кућа ниjе полупразна… Бављење сточарством изискивало jе многу чељад заузету разним пословима, а како jе пашњака било довољно, стада су се умножавала у недоглед… Било jе довољно да… Србиjа остане у (таквом) статусу неколико децениjа, па да се у њоj народи толико новог живља да из ње могу потећи миграционе реке ка другим краjевима… Било jе таквих предела, понекад и по обиму знатних, у Херцеговини, Брдима, Старом Влаху, на разним странама по Босни између Уне и Дрине, у области Тимока и другде… (где) су се jављали приближни феномени: непресушна врела народа коjи без престанка некуд отиче, али му се матица осетно не смањуjе; породице и родови коjи почињу истицати своjе племенито порекло; отпор туђину чим дирне у некад добиjене повластице; предања, готово митска, о некадашњим jош бољим временима… Српски народ доживео jе тежак затор током турских осваjања; и у потоњим вековима погроми и многа требљења нису га мимоилазили. Али Срби су се обнављали необичном виталношћу и доживљавали процес коjи би се условно могао назвати етничком експанзиjом”.

Необични Срби, друкчиjи од њихових данашњих потомака

Несумњиво, били су то неки необични Срби, друкчиjи од њихових потомака коjе данас познаjемо. Били су то Срби коjи су под вишевековном угарском, аустриjском или турском окупациjом, бескраjно дуго и упорно чуваjући патриjархалне односе у своjоj средини и земљу на коjоj су се рађали, одрастали и умирали, земљу коjу су остављали у наслеђе своме потомству, успевали да очуваjу и броjно и морално оjачаjу сопствену породицу, своj jезик, своjу веру, своjе обичаjе; упркос тегобама коjе су се већ могле сматрати “природном поjавом”, мање су прелазили у ислам или католичанство (или униjу) него што су то Турци или Рим очекивали, а своjе национално достоjанство хранили су не само успоменом на претке, већ и наслеђем своме потомству.

Били су то Срби коjи нису имали другог избора осим Видовданског, Косовског или Сараjевског, свеjедно. Видовдан jе, према речима блаженопочившег патриjарха српског Гаврила (Дожића), изговореним у двадесетседмомартовским догађањима 1941. године, “водио Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То jе био и остао идеал и традициjа српског народа кроз векове… задоjен косовском етиком и духом Његошеве борбе, коjа прокламуjе краjње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења… даjући радо своjе животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”

Повезаност породичне земље и борбе за опстанак

Патриjархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као небеском народу, могу се обjашњавати искључиво везаношћу српског народа за сопствену традициjу, коjу су оличавале, пре свега, патриjархална култура и многочлана породица на земљи наслеђеноj од прадедова и намењеноj и нерођеном потомству и, са тим у вези, за непрестану борбу за сопствени опстанак.

Нажалост, на такво морално ткиво српског друштва наjпре су се окомили наjистакнутиjи првозаступници социjалистичке мисли у Србиjи, почев од Светозара Марковића, те су српском народу понудили рушење српске државе, подложност аустриjскоj царскоj круни, укидање православља, одбацивање српских традициjа и морала, запуштање породице, одрицање од српског jезика, српских имена, српске одеће, српских обичаjа, српских песама, српских игара, jер “због ових спољних формалности кваримо наш комодитет”.

У наредним децениjама, безмало подруг века, од Марковића се нису разликовали ни Туцовићеви социjалисти, ни Давидовићеви демократи, ни Брозови комунисти, ни наши савремени демократи (разних имена и надимака) као непосредни баштиници брозовских идеjа.

Само jе Живоjин Жуjовић, такође социjалиста, “првиjи” и од Светозара Марковића али потиснут и заборављен зарад примата Марковићевог антисрпства, први и jедини из те првоборачке социjалистичке гарде коjи jе своjа социjалистичка уверења темељио на српским националним вредностима, био уверен да “Кнежевина српска значи нешто тек по будућности… коjа се састоjи у сjедињењу свих Срба у jедно братско коло независности, слободе и самоуправе. Без тога ми не можемо опстати и вредимо врло мало”.

Врло мало, или нимало, jер Срби из Грачанице (и не само они; претходних година, и децениjа, поступали су као они и многи њихови истоплеменици са разних страна Српске Земље), они коjи за рачун доказаног српског злотвора Хашима Тачиjа тргуjу српском земљом, не само да то “братско коло” раскидаjу уступањем српске земље доказаним српским неприjатељима, већ отворено и безобзирно брукаjу своjе претке и издаjу потомке.

За оне коjи су успели да се приме на идеологиjу већ помињаних наjистакнутиjих првозаступника социjалистичке мисли у Србиjи (и њихових следбеника) и коjи ће рећи, ван сваке сумње, да их не занима Небеска Србиjа, пошто они живе у земаљскоj Србиjи, остаjе библиjска порука да ће Бог да походи преступе очева на синовима, и до трећег и четвртог колена.

 

Аутор: Илиjа Петровић, историчар

 

Извор: СРБЕЛ.НЕТ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top