Зашто спомен-плоча у Шарговцу крије истину о убијеној д‌јеци?

У Шарговцу у дворишту основне школе на спомен-плочи за 52 ученика српске националности које су 1942. године убиле усташе од 2012. године када је подигнута пише да су д‌јеца “умрла”.

Јелена Гајановић, професор српског језика и књижевности запослена у Грађевинској школи у Бањалуци сматра да доказ да највећа увреда жртвама није сам злочин, већ покушај да се истина ублажи, јесте постављање спомен-плоче у дворишту шарговачке основне школе на којој пише да су ђаци ‘умрли’, а не да су звјерски убијени.

Дарко Томић, директор Основне школе „Ђура Јакшић“ каже да је термин “умрли” кориштен јер се Правилником о симболима и обиљежјима у школама Министарства просвјете и културе, не дозвољава да се напише “убијен” или “заклан”. Он је нагласио да је за то да се поред постојеће спомен-плоче постави још једна на којој би било објашњени детаљи.

Јелена Гајановић својом животном мисијом сматра рад на очувању културе сјећања, с посебним фокусом на страдање д‌јеце у Независној држави Хрватској (НДХ), којим се бави више од десет година.

Подсјетила је да су 7. фебруара 1942. године усташе без испаљеног метка убиле 52 ученика српске националности од 9 до 13 година, тада Народне школе, а данас Основне школе „Ђура Јакшић“ из Шарговца.

– Учитељицу Добрилу Мартинић усташе су натјерале да у разредној књизи, крај имена сваког д‌јетета, напише да је оно умрло 7. вељаче 1942. године. Тај исти дан, у свега десет сати, мучки је убијено 2.300 мјештана, српске националности, бањалучких села, данас градских насеља Дракулић, Шарговац и Мотике као и 37 радника рудника Раковац, такође у Бањалуци. Међу убијеним било је 551 дијете – нагласила је Гајановић.

Подсјетила је да је спомен-плоча постављена 2012. и до данас она се ту налази и испред ње свештеници служе парастос сваки 7. фебруар, а међу присутнима су и представници институција и јавних установа Републике Српске.

“Скренута пажња на пропуст”

– Директору школе је одмах по постављању спомен-плоча скренута пажња на овај страшан пропуст и то од представника удружења „Седми фебруар“ и указано му је на то да је „умрли“ усташки наратив, но он је правдао свој поступак рекавши да је спомен-плоча реплика разредне књиге и као таква је аутентична. Он, чак, у једном чланку који је доступан на интернету каже да му је позната чињеница да је учитељица натјерана да то напише – навела је Гајановић.

Она се обратила Министарству просвјете и Граду, а како наводи одговорили су јој да то није њихова надлежност, а из Града су јој рекли да су спремни да финансирају промјену натписа уколико се руководство школе одлучи за тај корак.

– Објаснићу зашто је овакав став опасан. Свјесно инсистирање на нечем што је неистина може се посматрати као покушај прекрајања историјских чињеница с циљем промјене званичног сјећања на неки догађај и стварања лажне слике о прошлости. Такви ставови, без обзира на намјеру, представљају облик историјског ревизионизма и директно вријеђају достојанство жртава, преживјелих и њихових породица – истакла је Гајановић.

Објаснила је да се у уџбенику „Историја“ намијењеном ученицима деветих разреда, који је одобрио Реублички педагошки завод, спомињу се стратишта, међу којима су Шарговац и Дракулић.

“Данашњи ученици збуњени”

– По дефиницији стратиште је мјесто масовне ликвидације цивила или ратних заробљеника у условима рата. Шта рећи ученику који је дошао са таквим предзнањем и нашао се пред спомен-плочом? Да ли је истина оно што пише у уџбенику или на спомен-плочи? Мене су моји ученици питали да ли су спомен-плочу подигле усташе – рекла је она.

Додала је да су и саме усташе су признале овај злочин шаљући тајни радиограм по његовом извршењу из Бањалуке у Загреб наводећи чак на који начин су га извршили и колико је цивила српске националности убијено, наводећи колико је било д‌јеце, а колико радника рудника Раковица.

– Ова неусаглашеност је грубо кршење етичких стандарда, јер доводи у питање саму истину о страдању. Такође, на спомен-костурници у Дракулићу пише да су жртве убијене, исто као и на споменику посвећеном радницима рудника Раковица. Како то да су сви они жртве усташког терора који је почињен исти дан, а само су шарговачки ђаци умрли? – пита Јелена Гајановић.

На питање да ли је планирана промјена натписа директор је одговорио да прво морају добити захтјев за измјену.

– Ми до сада службено нисмо добили ни један захтјев, осим прије можда 15-так дана колегиница Јелена Гајановић, а никакво удружење, нити било ко од других до сада од 2012. године није поднио такав захтјев – рекао је он.

Истакао је да се сваког 7. фебруара то детаљно појасни.

– И дан данас је на снази Правилник о симболима и обиљежјима у школама, гд‌је не дозвољава да се напише убијен, заклан и тако даље. Министарство просвјете је донијело тај Правилник не Основна школа “Ђура Јакшић”. Значи није то интерни Правилник, већ не него Републике Српске – нагласио је Томић.

Додао је да уколико добију званични допис од неког удружења биће размотрен, те нагласио да се планира изградња спомен-парка “одмах испод школе, на градском земљишту и даје могућност да се апсолутно опише злочин као што се десио”.

– Што се мене тиче, и ако се добије сагласност Министарства, може се урадити још једна спомен-плоча поред те, гд‌је ће се јасно навести кад се злочин десио, историјски разлози, ко је починио – рекао је Томић.

Сматра да постојећа спомен-плоча треба да остане, зато што је она, “оргинална разредница (разредна књига) као што је била записана”.

– Над том д‌јецом је три пута учињен злочин. Први пут кад су убијени, заклани, други пут кад су усташе натјерале учитељицу Добрили да је умро/умрла, иако су убијени. А треће, што се ћутало толике године. Ако ми не ставимо ову плочу, ево сад, неће бити толико интересовања и неће људи знати да су уписани. Ово је оригинални документ који је пронађен, а поред спомен-плоче треба да стоји појашњење због чега је то, ко је убио и тако даље – рекао је он.

Извор: Портал Banjaluka.com / Srpska.info