Zašto pljuju na mene iz „Srpskog memorijala”

Povodom teksta Aleksandra Matanovića „Šta neće Veljko Đurić”

Znamo da nisu popisane sve ratne (civilne i vojne) žrtve pripadnika srpskog naroda. Postoje samo delimični popisi i procene. Svako tvrđenje da su ti brojevi poznati jeste gola laž! To čini i Aleksandar Matanović u tekstu „Šta neće Veljko Đurić?” kada pominje milione.

Poigravanje brojevima srpskih ratnih stradalnika jeste ruganje precima. Sastavljanje spiska stradalnika je nacionalni, multidisciplinarni i višegodišnji posao posebnog tima profesionalaca. Svaka druga varijanta je zamajavanje naroda! To upravo čini i „Srpski memorijal”, čiji čelnici svoje mesto pokušavaju da pronađu pljuckanjem po drugom.

Ne želim da raspravljam o metodologiji rada jer oni u „Srpskom memorijalu” o tome malo znaju, pa čak ni istoričar Krestić, jer se u profesorskoj karijeri tim problemima nije bavio niti je stručnjak za istoriju 20. veka. Ne želim ni da velemajstora Matanovića učim o šahovskoj igri. Nešto drugo hoću!

Prvo, da vas sve pitam šta ste u proteklim decenijama radili po pitanju popisa srpskih žrtava. Drugo, savetujem vam da se okanete brojanja, a preporučujem da idete na Kalemegdan!

Matanović koristi reči koje po smislu i stilu podsećaju na Krestićeve, jer i on kleveta i podmeće: „Mnoge naučne, kulturne i druge institucije, među kojima je i Muzej genocida, ali i mnogi pojedinci, kojima pripada i dotični Veljko Đurić, izneverili su očekivanja srpske javnosti.” Šta reći, osim: gomila praznih reči!

Muzej žrtava genocida ima šest zaposlenih: pravnika, bibliotekara i četiri istoričara (od toga dva doktora istorijskih nauka i jednog pred odbranom doktorata) sa zavidnom bibliografijom i pet-šest stručnih saradnika, svi na doktorskim studijama. Muzej koristi odgovarajuću naučnoistraživačku metodologiju, ima savremenu računarsku tehniku i druga pomagala, stručnu biblioteku s oko 6.500 naslova, digitalizovane arhivske fondove i zbirke fotografija (s više od 300.000 snimaka), baze podataka o ratovima u 20. veku, sarađuje sa srodnim institucijama u svetu, organizovao je više naučnih skupova, započeo produkciju dokumentarnih filmova…

Muzej je objavio brojne knjige o stradanju na Jadovnu, u Jasenovcu, o ratnim žrtvama u Kraljevu oktobra 1941. godine, žrtvama smederevskog kraja; u toku su pripreme projekata za istraživanja za Kikindu, Topolu, Aranđelovac…

Nema odgovarajuće uslove, dovoljno kadrova, nedostaju finansije… Da li je sve to posledica nepostojanje volje kod pripadnika političkih elita ili nesposobnost direktora?

Možda će sve to zameniti nekakav „Srpski memorijal”, čiji su članovi ljudi u devetoj (i jedan u desetoj) deceniji života!!!

V. d. direktora Muzeja žrtava genocida

Autor: Veljko Đurić Mišina

Izvor: Politika

Vezane vijesti:

Šta neće Veljko Đurić?

Šta hoće Veljko Đurić Mišina? | Jadovno 1941.

Dragan Vujičić: Odgovor V. Đuriću Mišini ili Do koliko brojati smrti u Jasenovcu

Imena stradalih na jednom mestu | Jadovno 1941.