Зашто пљују на мене из „Српског меморијала”

Поводом текста Александра Матановића „Шта неће Вељко Ђурић”

Знамо да нису пописане све ратне (цивилне и војне) жртве припадника српског народа. Постоје само делимични пописи и процене. Свако тврђење да су ти бројеви познати јесте гола лаж! То чини и Александар Матановић у тексту „Шта неће Вељко Ђурић?” када помиње милионе.

Поигравање бројевима српских ратних страдалника јесте ругање прецима. Састављање списка страдалника је национални, мултидисциплинарни и вишегодишњи посао посебног тима професионалаца. Свака друга варијанта је замајавање народа! То управо чини и „Српски меморијал”, чији челници своје место покушавају да пронађу пљуцкањем по другом.

Не желим да расправљам о методологији рада јер они у „Српском меморијалу” о томе мало знају, па чак ни историчар Крестић, јер се у професорској каријери тим проблемима није бавио нити је стручњак за историју 20. века. Не желим ни да велемајстора Матановића учим о шаховској игри. Нешто друго хоћу!

Прво, да вас све питам шта сте у протеклим деценијама радили по питању пописа српских жртава. Друго, саветујем вам да се оканете бројања, а препоручујем да идете на Калемегдан!

Матановић користи речи које по смислу и стилу подсећају на Крестићеве, јер и он клевета и подмеће: „Многе научне, културне и друге институције, међу којима је и Музеј геноцида, али и многи појединци, којима припада и дотични Вељко Ђурић, изневерили су очекивања српске јавности.” Шта рећи, осим: гомила празних речи!

Музеј жртава геноцида има шест запослених: правника, библиотекара и четири историчара (од тога два доктора историјских наука и једног пред одбраном доктората) са завидном библиографијом и пет-шест стручних сарадника, сви на докторским студијама. Музеј користи одговарајућу научноистраживачку методологију, има савремену рачунарску технику и друга помагала, стручну библиотеку с око 6.500 наслова, дигитализоване архивске фондове и збирке фотографија (с више од 300.000 снимака), базе података о ратовима у 20. веку, сарађује са сродним институцијама у свету, организовао је више научних скупова, започео продукцију документарних филмова…

Музеј је објавио бројне књиге о страдању на Јадовну, у Јасеновцу, о ратним жртвама у Краљеву октобра 1941. године, жртвама смедеревског краја; у току су припреме пројеката за истраживања за Кикинду, Тополу, Аранђеловац…

Нема одговарајуће услове, довољно кадрова, недостају финансије… Да ли је све то последица непостојање воље код припадника политичких елита или неспособност директора?

Можда ће све то заменити некакав „Српски меморијал”, чији су чланови људи у деветој (и један у десетој) деценији живота!!!

В. д. директора Музеја жртава геноцида

Аутор: Вељко Ђурић Мишина

Извор: Политика

Везане вијести:

Шта неће Вељко Ђурић?

Шта хоће Вељко Ђурић Мишина? | Јадовно 1941.

Драган Вујичић: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу

Имена страдалих на једном месту | Јадовно 1941.