Зар у нашој распетој Србијици још неко машта да му унуци и синови буду артиљерци?

Недавно, био сам гостопримац у једном манастиру у Жичкој епархији. Често тамо одлазим и, будући да ме дуго познају, указали су ми ту част.

Нагледао сам се свакојаког света, али међу првима ми паде у очи породица из једног гружанског села, која овде беше дошла у пуном саставу: бака, средовечни родитељи и њихово двоје деце. Лако се дало видети да нису Бог зна каквог имовног стања, али да су се пред долазак у цркву обукли свечано, у најновија чиста одела. Погледи им беху свима бистри, док им је осмех био стидљив, али вазда присутан, као да је говорио колико су и они жилави и постојани упркос свакој невољи.

Виђао сам по Шумадији много изданака тог часног сељачког слоја, вазда спремних и на одрицање и на жртву и на немаштину, достојних потомака победника са Колубаре или Солуна. Увек су ми били блиски и са њима сам лако ступао у причу и склапао пријатељства; лако би се разумели и отварали срце једни другима. Причао сам им, као и свима другима, о историји манастира и вредностима његове ризнице, а они ме нетремице слушали, готово не трепћући. Пријало им је да чују о духовном светионику краја у којем су и сами потекли и где су се Богу молили сви њихови преци, вековима пре њих.

На самом крају, узео сам у руку експонат – ђуле Карађорђевог топа, и као што обично радим, дао сам га дечаку у руку, уз речи да то дајемо само одабраним будућим јунацима. Сви су се насмејали, сада слободније, а са њиховим здравим осмехом као да је целу просторију обасјало сунце. Дечкић, који тек што беше проходао, прихватио је ђуле оберучке, и смешио се непрестано. Бака, која га је држала привијеног уз груди, прва се осмелила да га благослови: „Ако, па ако Бог да да наш Лазар буде јунак и артиљерац и да брани његову Србију.“

То јој се отело тако топло, једноставно и искрено, да су ми у трену сузе удариле на очи и тренутак је недостајао, па да их пролијем пред овим добрим људима. Па, зар у овој сатрвеној земљи, има још оваквих, непредатих? Зар у нашој распетој Србијици још неко машта да му унуци и синови буду артиљерци? Колико је још таквих који непоколебљиво верују у васкрс, и зашто се не виде и не чују? Зашто они нису наши хероји? Ко може да буде већи јунак и мученик од њих? И тај дечачић, са именом одабраним према Светом Кнезу – ко зна какве ће бити судбине у делу света где многи, живећи у знатно бољим условима, вазда тугују?!

Из размишљања ме тргао отац, који ми је пружао своју жилаву десницу у знак захвалности и поздрава. Испратио сам их до капије и дуго још гледао за њима. Да ли би свако од нас могао да проба да ради на себи, да најпре буде бољи човек и комшија, па онда и бољи Србин? Да више ради, да боље ради – у свом врту, на њиви, за својим стругом или катедром? Како добро недавно рече Драгослав Бокан, да буде најбољи у оном сегменту за који је предодређен и који најбоље зна да ради. Када би свако од нас сличномишљеника био чувар ватре као што је била ова гружанска породица, да ли би било боље и држави и друштву у целости? Да, кад државе нема, будемо суверени у свом дворишту и свом атару, и ту ствари поставимо на своје место?

Да ли би то могао да буде неки нови почетак? Не би ли се од 100.000 таквих и земља затресла?

А слика ове скромне и једноставне породице засенила је све потоње које сам тог дана видео. Једно је било сигурно: свет који је овде долазио несвесно и ненамерно је враћао веру у васкрсење. Било је ту и младих парова са много деце, и некадашњих љутих комуниста који су се вратили цркви, и покајника и старих а тек крштених, и низ других занимљивих личности чији се бескрајни пејзаж шарених душа још само на оваквим местима може срести.

Питања су остала… да мислимо о њима јесу ли могући путоказ ка излазу, или само још једна у низу утопијских идеја. Недавно, на њих ме подсетила слика новог записа у Церовцу. Стари, вероватно труо и склон паду, накалемљен је на нови, млади, који тек избија. Људи из оближњих кућа су око њега покосили траву и закитили га свежим цвећем… Довољно за пријатну и охрабрујућу слику – новог калемљеног стабла што васкрсава и расте на месту старог, око којег се окупљају и одржавају га – неки нови млади људи уместо старих. Прихватили су да буду нова и сигурна карика… и ланац између прошлог и будућег се наставља.

Аутор: Немања Девић

Везане вијести:

Нова емисија у серијалу: Час историје – аутора Самарџића и Девића

Немања Девић: Због добрих људи и Сунце сија | Јадовно 1941.

Немања Девић: За све оне који могу срцем да осећају | Јадовно …

Немања Девић: Био једном Дода командант.. | Јадовно 1941.

Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас