Запостављена историја: Колико је Срба уморено у земунској „чекаоници смрти“?

У Прихватном логору Земун на Старом сајмишту, првом концентрационом логору за Јевреје на простору бивше Југославије, односно на простору бивше Независне државе Хрватске, страдало је више од 10.000 логораша, а у њему су у другом периоду рада више од 90 одсто затвореника били Срби, доведени пре свега из НДХ-а, а мањим делом из окупиране Србије, рекао је данас члан управног одбора Меморијалног центра Старо сајмиште Милан Кољанин.

Он је на трибини „Чекаоница смрти: Прихватни логор Земун (1942-1944) у координантном систему нацистичких логора“ указао да је логор био под управом немачке полиције у окупираној Србији, а да је у првом периоду рада, од 1941. до 1942. године, страдало свих 6.320 Јевреја који су тамо доведени, док је од 600 затворених Рома страдало између 60 и 100, наводи се у саопштењу.

„У другом периоду (1942-1944) је доведено око 32.000 заточеника, најмање, толико је могло да буде идентификовано, а тај број може да буде и већи. Од тог броја, према мом истраживању, 10.636 заточеника је страдало од лоших услова живота. Од тортуре у самом логору или непосредно по одвођењу из логора, зато што су ови логори служили и као логор за убијање. У том периоду више од 90 одсто затвореника су били Срби, доведени пре свега из НДХ-а, а мањим делом из окупиране Србије“, казао је Кољанин.

Историчар Раде Ристановић казао је да трибина носи назив „Чекаоница смрти“, јер је Старо сајмиште био прихватни логор где се чекао транспорт, а који је затворенике даље одводио у логоре широм Европе, попут Аушвица, Матхаузена или у оне смештене у Норвешкој.

Ристановић је указао да многи логораши нису ни дочекали даљи транспорт, нагласивши да су услови живота и опхођења према њима били сходни нацистичкој идеологији, као и да су људи били третирани ниже од животиња.

„Били су подвргнути психичком и физичком малтретирању константно. За овако нешто логорској управи није био потребан ни разлог. Напросто имали су садистичко опхођење према људима, што је својствено нацистичкој идеологији, а која је Србе као Словене гледала као нижу расу“, казао је он.

Истакао је и да је тема трибине мало запостављена у друштву, а због, како каже, монструозног начина убијања жене и деце који је претходио отварању логора.

„Наравно оно не значи да нам буде ван нашег фокуса и да оно мора бити третирано у јавности као што заслужује. Овде је живот изгубило око 10.000 људи“, рекао је Ристановић и додао да нема тачних података колико је преживело, али да је приближно 40.000 људи било затворено.

Директорка Меморијалног центра Старо Сајмиште Кринка Видаковић Петров изјавила је да је циљ те установе да тај логор буде на европској мапи логора, као и да је важно да се ради са младим људима, који према њеним речима, најмање знају о рату уопште.

„Важно је све што радимо са младим људима, јер они најмање знају о рату уопште, о Другом светском рату, а камоли о неким специфичностима као што су били логори. Треба да знамо, јер знате како, ако ми не памтимо наше жртве, немојмо очекивати да ће их други памтити. Ипак је цивилизацијска дужност, општа дужност, да ми те жртве памтимо“, рекла је Видаковић Петров и додала да постоји жал што се и о другим логорима на подручју Београда и НДХ-а нешто више не зна.

Извор: https://rtv.rs/