Profesor i član SANU Žan-Pol Bled u intervjuu za „Novosti“: U Beogradu sam bio dok su bombe padale i divio se vašem narodu
Čini mi se da su se duhovi smirili, da je, na određeni način, u odnosima sa Srbijom, čak, staro prijateljstvo u Francuskoj ponovo osvojilo teren.
Tako, u razgovoru za „Novosti“, trenutne odnose između dva naroda ocenjuje istoričar, profesor emeritus sa Sorbone i inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti Žan-Pol Bled. Profesor Bled istaknuti je stručnjak za društvenu i političku istoriju Nemačke i autor mnogobrojnih značajnih dela.
* U martu je 20 godina od bombardovanja Srbije, tada ste bili u Beogradu. Kakva vam je slika ostala u pamćenju?
– Došao sam tada u Beograd u akademskoj delegaciji sa troje Britanaca. Uradio sam to iz solidarnosti sa srpskim narodom. Išli smo preko Temišvara, a trebalo je da odsednemo u „Palasu“, gde sam i ranije dolazio na kolokvijume, ali su nam promenili hotel u poslednjem trenutku. Ostali smo tri dana, dok su bombe padale naokolo. Osetio sam tada jako nacionalno jedinstvo, i to mi je ostalo kao najupečatljiviji momenat iz tog doba.
* Kako, kao istoričar, gledate na pregovore u Rambujeu i Kleberu, koji su baš u ovo vreme bili uvod u bombardovanje?
– Bili su zasnovani na nepoznavanju istorije, jer nas istorija uči da Srbi ne pristaju na ultimatume. Videlo se to i 1914, i 1941, a onda, eto, i 1999. To ukazuje na širi fenomen, da su naše političke elite umnogome izgubile osećaj za istoriju, što objašnjava i mnoge druge stvari.
* Da li je Haški tribunal uspeo da iskrivi istoriju, ili je to bio neuspeo pokušaj?
– Taj tribunal je umnogome držao jednu stranu. Ali, ako smo toga postali svesni, znači da baš i nije uspeo u svom poduhvatu. Bio je to pucanj vlažnim barutom i okrenuo se protiv te institucije, za koju javnost nije stekla utisak da je objektivna.
NA DOBROM PUTUDvadeset godina za istoriju nije dug period. Da li su se stvari, ipak, već promenile u odnosu prema Srbima? – Došlo je do ublažavanja stava koji je u ono vreme vladao u Francuskoj. Stvari su se dešavale tiho, bez naglih promena. Ovaj fenomen se događao, čini mi se, brže nego što smo očekivali, što je, siguran sam, zasnovano i na činjenici da nas je kroz istoriju vezivalo savezništvo. Postoji pozitivan pomak, uvek, naravno, može bolje, ali smo na dobrom putu.
* Dik Marti, Karla del Ponte i mnogi drugi, ukazuju da procesi protiv lidera sa Kosova tapkaju u mestu. Kako je to moguće u 21. veku?
– Postoje snage koje se protive da objektivna slika o događajima na Kosovu ugleda svetlo dana. Interesi nekih, na čijoj strani je sila, i koji imaju sredstava da reaguju „ispod ruke“ su, na primer, da nestanu neki svedoci. Nažalost, ta pojava nije strana u istoriji. Naprotiv.
* Predsednik Francuske Emanuel Makron će uskoro doći u Srbiju. Šta očekujete od ove posete?
– Ona je, sama po sebi, veoma važan događaj. Biće to prvi dolazak jednog francuskog predsednika još od Žaka Širaka 2001. Prošlo je 18 dugih godina. Njen cilj je da doprinese normalizaciji odnosa između Francuske i Srbije. To će za logičnu, pozitivnu posledicu, imati dalji razvoj saradnje koja se, imajući u vidu istorijske veze, podrazumeva. Otkako je preuzeo funkciju, Emanuel Makron ima želju da dinamizira spoljnu politiku Francuske, u opštem smislu. S tim u vezi, odnosi sa Srbijom su od velikog značaja, jer je ona nezaobilazan partner na Balkanu.
* Hoćemo li se ikada približiti nivou na kome smo nekada bili u odnosima između Srbije i Francuske?
– Situacija više nije ista kao dvadesetih ili tridesetih godina prošlog veka. Međunarodni kontekst je različit. Ali, među običnim svetom postoji privrženost, što je osnažila i stogodišnjica zajedničke pobede u Prvom svetskom ratu i izuzetnih francusko-srpskih odnosa iz tog perioda.
* To se, ipak, nije videlo prijemom predsednika Srbije u Parizu?
– Bila je to velika nepromišljenost protokola. Nije predsednik Francuske lično određivao gde će ko da bude raspoređen. Ne verujem, u principu, mnogo u teorije zavere. Pre će biti da je to greška službi koja je veoma za žaljenje. Ali, ne verujem da u tome treba imati zadnje misli iz političkog ugla. Teorije zavere u društvu, u opštem smislu, rezultat su porasta krajnje desnice.
* Desnica, ipak, nezadrživo napreduje u celoj Evropi?
– Neki to zovu populizmom, ja to zovem demagogijom. Nije to samo francuski fenomen, susrećemo ga u ovo vreme u celoj Evropi, i u svetu, uopšte. Pokazuje kod jednog dobrog dela stanovništva nepoverenje prema vlasti i elitama. Takođe, i prema Briselu. Od toga pre svega prosperira krajnja desnica, ali u manjem obimu i ekstremna levica. Stvara se utisak da elita prezire narod. To, međutim, ne oslikava realnost u potpunosti. Reč je o krajnje pojednostavljenom gledanju na stvari. Svakako da postoji deo populacije koji prolazi kroz teškoće, koji se oseća napuštenim u evoluciji savremenog sveta i koji je prijemčiv za ovu vrstu poruka. Takvi pokreti igraju na kartu straha, neznanja i sistematski ponavljaju iste argumente. Nisam siguran da su patnje običnog sveta danas veće nego ranije. U Francuskoj, recimo, imamo nivo socijalne zaštite koji je najrazvijeniji u Evropi. Francuzi imaju običaj da očekuju od države da im reši probleme, ali danas živimo u liberalnom svetu. Rešenje za dobar deo problema više nije u rukama države.
* Je li, onda, u rukama „žutih prsluka“?
– Nemam previše simpatija prema njima. Protesti su sasvim legitimni u pravnoj državi. Ali, u potpunosti se protivim nasilju. General De Gol, koji za mene predstavlja referencu, rekao je 1968. godine: „Reforma da, haos ne.“
* Treba li, onda, da se nešto menja na svetskom nivou?
– Svaki sistem ima svoje nedostatke. General De Gol je razmišljao o većem učešću zaposlenih u upravljanju preduzećima, ali nije imao vremena da realizuje taj projekat. Danas verovatno postoji poreba za tim, ali treba pronaći na koji način. Svakako treba izvršiti poboljšanja, liberalni svet nije idealan, ali bolji još nismo pronašli, da parafraziram Čerčila.
* Je li Francuska i dalje u ratu protiv islamskog terorizma?
– Nedavni atentat u Strazburu je potvrda za to. Opasnost je, verovatno, danas manja nego pre nekoliko godina, ali treba biti veoma oprezan. Terorostičke grupe nemaju više kapacitet da organizuju atentate koji se priremaju mesecima, kakve smo, na primer, videli u Parizu 2015. godine. Ali, i dalje postoje tzv. uspavani napadači. Jedan takav terorista izazvao je ogroman broj žrtava u Nici. Opasnost je promenila oblik, ali nije nestala.
* Rekli ste da bez Rusije ne može da se pobedi islamski terorizam. Je li situacija u Siriji primer za to?
– Bez svake sumnje, na tom planu intervencija Rusije je imala pozitivan efekat. Drugo je pitanje da li to i definitivno rešava sirijski problem.
* Može li EU da sa Rusijom ima partnerski odnos?
– Partnerstvo je možda prejaka reč, ali je svakako neophodno da odnosi budu opušteniji. Za to obe strane treba da učine napor.
* Po čemu će Donald Tramp ostati upamćen u istoriji?
– Kao nepredvidiv predsednik, koji stvara pometnju u odnosima sa američkim saveznicima. Nedostatak iskustva u politici nije dovoljan da objasni ceo problem. Vodi maksimalističku politiku, s Amerikom pre svega, a konkretni primeri pokazuju da je to više od slogana.
* Uskoro će se ponovo sresti s predsednikom Severne Koreje Kim Džong Unom?
– Susret sam po sebi nije loša stvar, ali problem se ne rešava samo na relaciji Vašington – – Pjongjang. Tu su i drugi akteri, kao što su Kina i Južna Koreja. I Rusija, verovatno.
* Da li posle svega i dalje verujete da neće biti novog svetskog rata?
– Od suštinskog značaja za odgovor na ovo pitanje je nepredvidivost reakcija Donalda Trampa. On jeste moćan, ali, ipak, i u tome postoje limiti. Pentagon, ali i kongres, kada se radi o spoljnoj politici, a takođe i američki građani, dosta su suzdržani. Zato bih rekao da do tog rata ipak neće doći.
* Šta će biti s EU?
– Sigurno je da se danas nalazi u krizi. Nisam evrofanatik, ali ipak dolazim do zaključka da je ta institucija poželjna. Reformisana, svakako, korisna je i treba je održati.
* Srbija u njoj?
– Bio bi to logičan proces. Ako je Hrvatska u EU, onda i Srbija na to polaže puno pravo.
Autor: GORAN ČVOROVIĆ
Izvor. VEČERNjE NOVOSTI