Жалост у кући Миле Цвикића

Помало долазе мразеви, ујутру је хладно па стоку истјерујемо касније, кад се сунце мало подигне. Неки говедари већ остају “нацјелдан”. Дођу касније кад сунце већ јаче грије па остану до предвечер. Они други долазе раније па се враћају око подне јер имају телце који сисају, а неки и у подне доје (музу краве), особито оне које су стелне – да рано “не пресуше”. Готово сваке ноћи се понешто пуца. Ујутру повремено, прије повратка са спавања у „жици“, усташе прошетају грабама према горњем крају села, да виде има ли партизана. Јучер у ноћи доста се пуцало негдје у Г. Рашеници. Уз појединачне пуцње било је и рафала, а чуле су се и бомбе. Звонко нам прича да је чуо од мужа своје сестре Шиме (усташе Славка Маркоте) да су партизани напали Кегљанов подрум – бункер у приватној кући. Каже да су се тамошње домаће усташе храбро бориле и да су одбиле партизане. Који дан прије тога причало се да су партизани покушали ухватити једног заштитара, сада домаћег усташу, човјека ближе педесет година из Г. Рашенице. Он је био у воћњаку и примијетио је долазак партизана, те је на вријеме побјегао према Грубишном. У кући су му нашли пушку. Те приче су потврђене и код Шукића. Стрина Босиљка, мајка Николе и Гојка, опричала је та догађања са партизанске стране и додала: „Само да што прије истерају ту банду из Грубишног Поља“. Жали се опет и псује Гојка да се све чешће састаје са Селижом. Стално је у страху и понавља како се боји да ће га тај гад убити. За Николу каже: „Он је на сигурном. Он је у јединици међу својима“. Код Миле Цвикића, човјека од шездесетак година, и његове жене исте старости данас су Нијемци били два пута. Донијели су одијело њиховог сина Никице Цвикића, познатог пилота из ратног ваздухопловства Краљевине Југославије. Он је погинуо као њемачки пилот на руском фронту. Донијели су, кажу, и некаква одликовања и папире за пензију његовим родитељима. У кући Цвикића је велика жалост јер 26/27. април усташе су им отјерале млађег сина, којег су, са осталих пет стотина грубишнопољских Срба, убили на Јадовну. Ето, сад им погибе и овај старији. Стари Миле и његова жена нису октобра 1942. године дирани, нити су са нама осталима отјерани у логоре Јасеновац и Сисак, јер им је Никица био у њемачкој Луфтвафе. О овом догађају обавјештена је веза у В. Барни и ускоро је услиједила повратна информација: „Партизани су заинтересирани за њемачко одијело, обућу и оружје“. Послије неког времена пронио се глас да су партизани дошли у кућу Цвикића и однијели све што је припадало Никици. Родитеље нису дирали. Касније смо дознали да је акцију организирала Љуба Пејновић. Родбинском везом Никичини родитељи су били обавјештени да све ствари припреме, тако да се, кад дођу, партизани дуго не задржавају.

< „Кључ“ и крмачење                                                     Садржај                                                   Пуцањ иза ђедовог бунара >