Zagovaranje „oslobađanja” Timočana

Rumunski ultranacionalistički krugovi koji žele da „objedine sve Rumune”, pa i Vlahe u Timočkoj dolini, ovog meseca dobili su „argumente” u tek objavljenoj obimnoj naučnoj studiji „Rumuni iz Srbije 1940–1944”, čiji se autor, istoričar, profesor Petre Curlja pridružuje sve grlatijem medijskom horu koji nastoji da dokaže da su svi srpski Vlasi – Rumuni. I da kao takvi treba da se jednog dana nađu u „zagrljaju matice”, odnosno da se pridruže „evropskoj” Rumuniji.

Popularisanja ove knjige prvi se prihvatio poslovni dnevnik „Zijarul finančijar” (ZF), koji u svom udarnom nedeljnom izdanju od 5. aprila navodi da: „Postoji priča koju rumunski političari i novinari ponavljaju već nekoliko decenija. Naime, da na spoljnom planu Rumunija, navodno, ima samo dva prijatelja – Srbiju i Crno more. Knjiga Curlje izgleda da dokumentima pokazuje da postoji samo jedan prijatelj – Crno more.”

ZF piše da iz knjige proizlazi takođe da „položaj Rumuna u Srbiji, u periodu 1940–1944. ima elemente sličnosti sa posleratnim periodom”.

„Sličnosti su velike i negativne: tlačenje Rumuna od strane Srba iz etničkih razloga; stalan pokušaj njihove denacionalizacije, akcija blokiranja svakog ispoljavanja očuvanja njihove nacionalne individualnosti na svim poljima – ekonomskom, školskom, verskom, kulturnom, političkom”, citira ZF autora.

Kada se uzme u ruke studija profesora Curlje, koja ima više od 800 stranica (uključujući i reprodukovanih 140 dokumenata iz perioda vladavine Hitlerovog vernog saveznika, rumunskog fašističkog diktatora, maršala Jona Antoneskua, osuđenog kao ratnog zločinca i streljanog 1946), i prelistaju njene prve stranice, odmah se dobija odgovor na opravdano čuđenje da se danas neko poziva na vreme kada srpske (jugoslovenske) države nije bilo.

Iako se u periodu 1940–1944. Srbija nalazila pod nemačkom okupacijom i kada Srbi nisu mogli da „tlače Rumune” pošto su i sami bili potlačeni i potpuno obespravljeni, autor svoje tvrdnje o „tlačenju Rumuna” pokrepljuje samo mislima i akcijama rumunskog „kondukatorula” (vođe, firera) Antoneskua, koji se kao šef države prvi javno i zvanično zalagao u Rumuniji za „oslobađanje 500.000 rumunskih Timočana” i pripajanje doline Timoka rumunskoj matici. Pre i posle njega to niko otvoreno nije radio na tom državničkom nivou.

Maršal Antonesku, kao Hitlerov saveznik, za vreme Drugog svetskog rata aktivno je dejstvovao na stvaranju „rumunskog raspoloženja” u Timočkoj krajini, slao tamo svoje emisare, sveštenike i propagandiste, kao i finansijsku pomoć. Kako piše u knjizi, on se već 1943. borio „protiv bandi titovskih partizana” koji su „pljačkali samo rumunska sela”, „ugrožavali Rumuniju, posebno plovidbu na Dunavu”.

Međutim, i u savremenoj Rumuniji, članici NATO i EU, našli su se ultranacionalistički krugovi koji žele da „objedine sve Rumune”, pa i Vlahe u Timočkoj dolini, koji se – čak i zvanično – proglašavaju za „čiste Rumune”. Ti krugovi tragaju sada za „istorijskim korenima” i „argumentima naučne opravdanosti” za vaskrsavanje Antoneskuove zamisli, a „argumente” nalaze u knjizi Curlje.

Curlja smatra da su svi srpski i bugarski Vlasi, kao i svi makedonski, grčki i albanski Cincari – zapravo Rumuni i da ih valja okupiti oko rumunske matice. U opticaj je ubačen termin „balkanski Rumuni”, to jest Rumuni južno od Dunava. Oni koji žive severno od njega su – Srednjoevropljani, pri čemu „Rumunija nije na Balkanu”.

Autor piše da je na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919–1920. izneto „pitanje balkanskih Rumuna” u čijoj se svesti, navodno, još od sredine 19. veka „u potpunosti uvrežila ideja” da su oni deo rumunskog naroda, čija se etnogeneza širi do južne ivice poluostrva. Koncentracija rumunskih zajednica na velikoj udaljenosti od rumunskih granica činila je – po njemu – da unionističke težnje budu neostvarljive.

U toj situaciji nuđeno je više rešenja: nezavisna (rumunska) država u sredini poluostrva; državna zajednica sa Albancima; autonomne pokrajine u okviru balkanskih država; balkanski Rumuni, koji žive pokraj rumunskih granica, posebno oni u Srbiji, valja da se teritorijalno ujedine sa njihovom rodnom zemljom.

Autor ove ideje pojašnjava zvaničnim memorandumom od 23. aprila 1941, dakle odmah posle nemačke okupacije Kraljevine Jugoslavije, u kojem maršal Antonesku traži od Hitlera da se „udovolje rumunski teritorijalni zahtevi u pogledu pobeđene Jugoslavije”.

„Prvo, revidiranje svih granica na jugoistoku Evrope pošto su radikalno promenjeni uslovi političke ravnoteže usled zbivanja na Balkanu i u Jugoslaviji. Drugo, rešavanje rumunskih prava na srpski Banat. Treće, Rumunija traži da se promene na Balkanu ne obave samo u interesu Bugarske. Ona predlaže stvaranje jedne Slobodne Makedonije koja će obuhvatiti rumunske populacije u regionu; stvaranje jedne rumunske teritorije sa priznatom rumunskom populacijom u dolini Timoka, dolini Morave i dolini Vardara; stvaranje jednog kondominiona, nekog nemačko-rumunsko-italijanskog (eventualno i bugarskog) kosuvereniteta od Timoka do Beograda, Niša, Skoplja i ka Solunu”, naveo je Antonesku u memorandumu.

Na osnovu ovih dokumenata profesor Curlja kaže da se „u savremenoj Evropi iskreno prijateljstvo između dve susedne države, koje donosi uzajamne koristi, zasniva i na civilizovanom, demokratskom tretmanu primenjenom prema nacionalnim manjinama na njihovoj teritoriji”.

„Rumunija je odavno ispunila ovaj dug. U razdoblju 1940–1944. Srbija ga nije ispunila. Ostaje da to učini u 21. veku”, navodi Curlja.

Autor: MILAN PETROVIĆ

Izvor: POLITIKA (23.04.2013)