Пратећи различите документарне емисије поводом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, приметио сам да, нажалост, монументалних, сакралних артефаката посвећених нашим страдалницима, како војницима тако и цивилима, по земљама окружења, има јако, јако мало, а и тамо где их има, да су у лошем, запуштеном стању, препуштени зубу времена, забораву (част изузецима, попут Зејтинлика у Солуну, наравно).
Мислим да је најмање што Србија као држава која држи до себе, поштује своје претке, слави хероје и одаје почаст невиним жртвама, може и треба да учини, јесте да преко својих дипломатско-конзуларних представништава, а у сарадњи са земљама у којима се гробља налазе, покрене акцију уређења свих постојећих гробаља са нашим страдалницима из Великог рата. Где год се она налазила.
Наши преци који су поднели највећу жртву у име одбране отаџбине заслужили су да сви ми, њихови потомци, знамо и колики је укупан број жртава на свакој локацији био, где су и како страдали, где се налазе гробови, који су уређени, одржавани.
То је најмање што можемо да учинимо за те велике људе, хероје Првог светског рата.
Аутор: Слободан Марјановић
Извор: Политика
Везане вијести:
Шта се крије иза цвета који се у Србији носи поводом Дана примирја
Дан примирја у Првом светском рату
Спомен-плоча „мухамеданском батаљону“ који је бранио Београд