ZA POKROV I TROJICE

Umesto nas stotinu danas sam ovde samo ja, kao neki izabrani predstavnik nas malobrojnih i čitave vojske nerođenih i onih brojnih što silom postaše bivši pre redovnog božijeg poziva.

Piše: Cvijeta Radić      

Kasna, sunčana, jesen i jedan divan dan u njoj.

Polje široko, šareno, stisnuto između Dinare i Golije, protegnuto u dužinu kao da teži da dohvati beskraj i sobom prespoji sever i jug. Sve boje sa slikareve palete utisnute su u grane drveća. Dinara kao da plamti pod crvenilom koje razbijaju jezičci žutih listova. Izviruje samo golišavi Troglav da sve nadvisi svojim golim, kamenim stasom.

Moja dva sela su sa dve strane polja. Jedno, kao ptica krilom, obgrlila Dinara, a drugo dremucka uvučeno pod nedra Golije.

Moja dva sela.

A mi? Gde smo mi?

Pokrov je Presvete Bogorodice, a samo sam ja ovde, na našem busenu, u našem gnezdu, kraj našeg iščezlog praga. Samo ja. A moglo nas je biti mnogo. Ko bi sada mogao izračunati koliko?

Mogli su biti Milni praunici, Đorđevi unuci, mogla su biti Petrova deca i Cvijetina deca ko zna kog prezimena i Ilijini, Stanini, Markovi, Milanovi, Ljubini, Mirkovi, Marini, Vojini, Bosini, Cvjetkovi, Zdravkovi, Anđini, Ružini, Nikolini, Danini…

Oni koji su odabrali da ostanu na dedovini dočekali bi nas koji od nekuda pristižemo na svetkovinu i donosimo im kafu i šećer u kockama i svakome još po neki lični dar. Oni bi izneli rakiju, pogaču i sir. Livanjski. Čuveni. Pitali bi se za zdrvalje, za novosti, malo se prisećali prošlih dana, malo se smejali i šalili.

Onda bi se prisećali upokojenih, a upokojenima bi se znalo gde im je grob. Na groblju, jašta, kao svim ljudima. Na groblju, našem, pravoslavnom, tu u selu, gde su svi oni naši prethodni koji su bili i više nisu pod Suncem. Na tom našem, pravoslavnom, svako bi imao svoj krst i na njemu ime, prezime, godine rođenja i smrti. Kako je i red, svi mi pristigli izašli bismo na groblje. Uspeli bi se stepenicama, pa desno.

Tu bi palili sveću svakom ponaosob, neko bi malo šmrknuo, neko nudio pogačom i koljivom kako sleduje…

I tako.

Onda niz stepenice, pa koji korak selom, tek da se vidi šta se promenilo od lane. Uveče bi se okupili, sedeli stisnuti ispod kruške, oko drvenog stola sklepanog od daska i zapevali neku krajišku, da i mi, što živimo daleko, pokažemo da u genima nosimo našu notu i da je svih ostalih dana u godini čuvamo duboko zakopanu u samo dno srca, dok pevišimo neke nove i popularne.

Sutradan bi svi poranili na Avliju u rujansku crkvu na Liturgiju, da proslavimo Pokrov. Tamo bi se sreli sa brojnim Stojićima, Lalićima, Boškovićima, Đuranima, Maljkovićima, Ercezima… I njihovi bi pristigli sa svih strana da zagrle one koji čuvaju ognjišta i uspomene. Porta bi se napunila. Ta, u crkvu se ne bi moglo ući. Bilo bi tu i posluženje, pa bi se smeh i pesma orila selom do kasno popodne, dok Sunce ne pobegne za Dinaru…

A kad pođemo put svojih gradova oni bi sa rukom iznad očiju, da im Sunce ne zaseni vidik, dugo gledali za nama i mahali…

Za Trojice okupili bi se na drugoj strani polja. Došli bi Vladini unuci, Rajkovi, Draginjini, Marini, Milojkovi… Možda bi nas Jovo čekao na pragu, oslonjen na štap, škiljećeg, stračkog pogleda uprtog u mutnu daljinu iz koje dolazi zvuk naših automobila. I na toj strani bi se ljubili i grlili sa nekom vlagom u očima i ustreptalim srcem.

Utrkivali bi se ko će pre doći do reči, postaviti pitanja o životu i onima koji nisu mogli doći, pričati o sebi i svojoj muci i radosti tamo u daljini. I na toj strani bi otišli na grobove naših dragih: Mitra, Dušanke, Anice, Bože… Zapalili bi sveću, počupali dosadno korenje koje se stislo uz spomenik…

Sutradan, ujutro, krenuli bi vrbičkoj crkvi, da proslavimo crkvenu slavu kako dolikuje. U porti bi se okretalo jagnje na ražnju, pijuckala bosanska mekana šljiva, nepci se radovali livanjskim ukusima. A posle Liturgije razlegla bi se pesma „na suvo“ i zaigralo „gluvo“. Začikavali bi se, možda i bacali kamena s ramena, ne radi nadmetanja već radi prisećanja. I tako do večeri i na toj strani. Dok bi se opraštali nevesta bi ispod stusnutog pazuha izvukla pletene terluke i gurnula nam u ruke sramežljivim šapatom „nude, trebaće za zimu“!

A onda slede oproštajne: „srećan vam put i ne čekajte poziv, dođite kad god možete“…

Utonula u misli gledam obe strane polja i kao da nas vidim. Možda bi se svake godine okupljali i za naše krsne slave, Svetog Aranđela i Svetog Jovana. Na ognjištu, kako dolikuje, sa onima koji ga čuvaju, a sa njim i običaje. Brojim koliko nas je, tačnije brojim koliko bi nas bilo. Koliko bi nas bilo na dedinom pragu, koliko u belom svetu, koja bi sve prezimena nosile naše kćeri, unuke i praunuke, odakle bi nam bile snajke koje porodom produžavaju naš rod… Brojim, a ne mogu da izbrojim. Pitam se da li bismo bili zadovoljni, srećni, zdravi i dobri ljudi…

Na ta i druga brojna pitanja odgovor se zagubio davne 1941.

Zagubio se odgovor i zaustavilo rađanje nas budućih. Brojnih. Neko je odlučio da nismo potrebni njima, ni svetu, ni sebi samima. Odlučio i učinio. Nikada posle ni kajanja, ni izvinjenja, ni molbe za oproštaj. Čak ni priznanja iako svi sve znamo. I imena i prezimena i pogled i strah i krik i nož i lanac i bezgrobna tela po jamama i stratištima…

Umesto nas stotinu danas sam ovde samo ja, kao neki izabrani predstavnik nas malobrojnih i čitave vojske nerođenih i onih brojnih što silom postaše bivši pre redovnog božijeg poziva.

Ja sam, evo, starija od svih njih iako rođena posle njihovog odlaska. Samo ja, sa njima bivšim i sa njima nerođenim. Ja koja ne palim sveću po sveću na svakom grobu umrlog pretka i rođaka, već samo po jednu na četiri zajedničke, masovne grobnice.

Ja, koju danas i svih ovih godina nije imao ko da dočeka zagrljajem i sjajem oka ispod marame. Ja, koja nisam nikada videla ni lik ubijenih i samo zamišljam njihove i oči nerođenih.

Svejedno ću ih prepoznati i sa njima stajati u crkvi i porti, da naše slave proslavimo stisnuti jedni uz druge.    

Od istog autora:

Cvijeta Radić: JULI

UOČI OGNjENE MARIJE

Neizmišljena priča o njoj

CIPELICE

KOLONA

LjUBA