„За ГРОБОМ МАЈКЕ Росе трагаћу док будем жив“: Марко Грабовац о мисији проналажења убијених Срба на подручју Посавине

Свирепо погубљеног брата Младена нашао 1993. у масовној гробници. Други брат, Славко, избегао стрељање, али остао тежак инвалид.

Више од 300 несталих Срба, у седам масовних гробница, само на подручју Посавине пронашао је Марко Грабовац (73), дугогодишњи председник Удружења несталих општине Брод и актуелни представник РС у Саветодавном одбору Института за нестала лица БиХ. Међу несталима је пронашао и свирепо погубљеног Младена, брата рођеног, а још увек трага за мајком Росом.

Други брат близанац, Славко, био је, ако се тако може рећи, нешто боље среће. На једвите јаде успео је да се избави из пакла хрватско-муслиманског заробљеништа. Напукле лобање, избијених зуба, поломљених ребара и са многобројним траговима угашених цигарета, после пада са трибина бродског стадиона успео је да преживи стрељање, и неким чудом допузи до српске стране и слободе. Данас преживљава као тешки инвалид.

– Надам се да ћу дочекати дан да пронађем и гроб мајке Росе. Она је, иако тада у 85. години слабовида, засметала крвавој комшијској коалицији 103. босанско-бродске бригаде ХВО и такозваним зенгама 108. бригаде Хрватске војске, која је извршила агресију на посавске и друге БиХ просторе. Затрли су јој сваки траг на родном прагу, 11. маја 1995. године – каже у потресној исповести, за „Новости“, Марко Грабовац, један од симбола српског страдања, али и беспоштедне борбе за истину и потраге за несталима.

Злосрећног брата Младена пронашао је и ексхумирао 1993. године из масовне гробнице у мезарју, преко пута Дома здравља у Дервенти. Које ли ироније: у муслиманско гробље, са осталих 35 свирепо поубијаних дервентских Срба, укопали су га домаћи агресори – џелати! На погубљење је одведен директно из болничког кревета дервентског стационара.

– Тада 52-годишњем Младену судбина није била нимало наклоњена. На лечење чира желуца није могао у суседни Славонски Брод, где је био запослен у тамошњем „Ђури Ћаковићу“. На Савском мосту, на граници са Хрватском, већ у марту 1992. била је окачена упозоравајућа табла са натписом „Забрањен пролаз за псе и Србе!“. Зато је и смештен у болницу у Дервенти. Ни у најкошмарнијим сновима није слутио да ће га баш ту, у дервентској болници, стићи злочиначка рука из Хрватске – са болом се присећа Марко.

Препознао га је и последњи пут видео у прилогу хрватске телевизије! Није веровао својим очима гледајући како ТВ Загреб у „ексклузивном“ прилогу лажима велича „хуману Хрватску војску и њене бранитеље како у Дервенти и БиХ лече рањене агресорске србочетнике“. Годину дана касније, по ослобођењу Дервенте, Младена је, у масовној гробници, препознао по пиџами коју су му у болницу донели супруга Мара и брат Славко.

– О том, једном од најсвирепијих злочина, о стрељању и клању српских цивила из болнице у Дервенти, готово нико и не говори, а камоли да су крвници приведени правди – са нескривеним огорчењем констатује Марко Грабовац.

ДНК АНАЛИЗА ЗБОГ ИДЕНТИТЕТА

Марка прогони сумња да је мајку Росу, ипак, последњи пут видео на једној од ексхумација, међу 89 свирепо поубијаних бродских Срба.

– Учинило ми се да је та бака, можда, моја мајка. Ставио сам тада упитник, јер знам да никада није носила ни панталоне ни чизме, које су биле на тој, мојој мајци веома сличној, убијеној жени. Како године пролазе, а резултата нема, све више ме мучи црв сумње да је та мученица, ипак, била моја мајка. Замолићемо ту породицу која ју је сахранила као своју, да сада уз помоћ ДНК анализе проверимо идентитет – каже Грабовац.

Аутор: Нинко ЂУРИЋ

Извор: НОВОСТИ