„Za GROBOM MAJKE Rose tragaću dok budem živ“: Marko Grabovac o misiji pronalaženja ubijenih Srba na području Posavine

Svirepo pogubljenog brata Mladena našao 1993. u masovnoj grobnici. Drugi brat, Slavko, izbegao streljanje, ali ostao težak invalid.

Više od 300 nestalih Srba, u sedam masovnih grobnica, samo na području Posavine pronašao je Marko Grabovac (73), dugogodišnji predsednik Udruženja nestalih opštine Brod i aktuelni predstavnik RS u Savetodavnom odboru Instituta za nestala lica BiH. Među nestalima je pronašao i svirepo pogubljenog Mladena, brata rođenog, a još uvek traga za majkom Rosom.

Drugi brat blizanac, Slavko, bio je, ako se tako može reći, nešto bolje sreće. Na jedvite jade uspeo je da se izbavi iz pakla hrvatsko-muslimanskog zarobljeništa. Napukle lobanje, izbijenih zuba, polomljenih rebara i sa mnogobrojnim tragovima ugašenih cigareta, posle pada sa tribina brodskog stadiona uspeo je da preživi streljanje, i nekim čudom dopuzi do srpske strane i slobode. Danas preživljava kao teški invalid.

– Nadam se da ću dočekati dan da pronađem i grob majke Rose. Ona je, iako tada u 85. godini slabovida, zasmetala krvavoj komšijskoj koaliciji 103. bosansko-brodske brigade HVO i takozvanim zengama 108. brigade Hrvatske vojske, koja je izvršila agresiju na posavske i druge BiH prostore. Zatrli su joj svaki trag na rodnom pragu, 11. maja 1995. godine – kaže u potresnoj ispovesti, za „Novosti“, Marko Grabovac, jedan od simbola srpskog stradanja, ali i bespoštedne borbe za istinu i potrage za nestalima.

Zlosrećnog brata Mladena pronašao je i ekshumirao 1993. godine iz masovne grobnice u mezarju, preko puta Doma zdravlja u Derventi. Koje li ironije: u muslimansko groblje, sa ostalih 35 svirepo poubijanih derventskih Srba, ukopali su ga domaći agresori – dželati! Na pogubljenje je odveden direktno iz bolničkog kreveta derventskog stacionara.

– Tada 52-godišnjem Mladenu sudbina nije bila nimalo naklonjena. Na lečenje čira želuca nije mogao u susedni Slavonski Brod, gde je bio zaposlen u tamošnjem „Đuri Ćakoviću“. Na Savskom mostu, na granici sa Hrvatskom, već u martu 1992. bila je okačena upozoravajuća tabla sa natpisom „Zabranjen prolaz za pse i Srbe!“. Zato je i smešten u bolnicu u Derventi. Ni u najkošmarnijim snovima nije slutio da će ga baš tu, u derventskoj bolnici, stići zločinačka ruka iz Hrvatske – sa bolom se priseća Marko.

Prepoznao ga je i poslednji put video u prilogu hrvatske televizije! Nije verovao svojim očima gledajući kako TV Zagreb u „ekskluzivnom“ prilogu lažima veliča „humanu Hrvatsku vojsku i njene branitelje kako u Derventi i BiH leče ranjene agresorske srbočetnike“. Godinu dana kasnije, po oslobođenju Dervente, Mladena je, u masovnoj grobnici, prepoznao po pidžami koju su mu u bolnicu doneli supruga Mara i brat Slavko.

– O tom, jednom od najsvirepijih zločina, o streljanju i klanju srpskih civila iz bolnice u Derventi, gotovo niko i ne govori, a kamoli da su krvnici privedeni pravdi – sa neskrivenim ogorčenjem konstatuje Marko Grabovac.

DNK ANALIZA ZBOG IDENTITETA

Marka progoni sumnja da je majku Rosu, ipak, poslednji put video na jednoj od ekshumacija, među 89 svirepo poubijanih brodskih Srba.

– Učinilo mi se da je ta baka, možda, moja majka. Stavio sam tada upitnik, jer znam da nikada nije nosila ni pantalone ni čizme, koje su bile na toj, mojoj majci veoma sličnoj, ubijenoj ženi. Kako godine prolaze, a rezultata nema, sve više me muči crv sumnje da je ta mučenica, ipak, bila moja majka. Zamolićemo tu porodicu koja ju je sahranila kao svoju, da sada uz pomoć DNK analize proverimo identitet – kaže Grabovac.

Autor: Ninko ĐURIĆ

Izvor: NOVOSTI