VUKA POPADIĆ – Žena čije je srce bilo veće od Beograda

Kada su na Beograd u Prvom svetskom ratu pale prve bombe, koje su sejali austrougarski monitori sa Save i Dunava, većina žena i dece spas je potražila u unutrašnjosti Srbije. Oni koji su ostali u Beogradu skrivali su se u podrumima, pa čak i u tašmajdanskim pećinama. Vuka Popadić, poput vučice koja brani svoj čopor, branila je svim svojim bićem svoj Beograd.

Ostao je upamćen i jedan stih koji su Beograđani tih dana često ponavljali: „Sad će Švaba dum – dum – dum. Bež’ te žene u podrum!“ svrha ovih stihova bila je da u najstrašnijim trenucima kod preplašenih žena, a naročito kod dece, izmami osmeh i popravi raspoloženje. I kažu da je delovalo…

Ipak, bilo je i onih žena koje ne samo da se nisu skrivale nego su izlazile na ulice odmah posle bombardovanja i ukazivale pomoć povređenima, sklanjale sa ulice one koji su usled bombardovanja ostajali bez krova nad glavom.

Jedna neverovatna žena zaslužila je da se i danas, posle više od sto godina od završetka Prvog svetskog rata, spomene njeno ime i ukaže na velika dela koja je činila za Beograđane u prvim danima rata.

Svojom hrabrošću i požrtvovanjem ova žena zadivila je ne samo svoje sugrađane, no i same vojnike i oficire koji su branili Beograd.

Vuka Popadić, poput vučice koja brani svoj čopor, branila je svim svojim bićem svoj Beograd.

Ostalo je neverovatno svedočanstvo novinara Svete Milutinovića o hrabrosti Vuke Popadić:

„Kuražna i hrabra gđa Popadić je izašla iz svog stana da vidi ima li u varoši još neprijateljske vojske. Na svoje veliko iznenađenje, čim je izašla na ulicu, na uglu Dušanove ulice, ispod Malog Kalemegdana, spazila je jednu grupu preplašenih austrougarskih vojnika, koji su tražili sklonište od mitraljeskih i topovskih zrna, kojima su naši gonili pobeđenu ćesarevu vojsku. Preplašene Austrijance, koji su se bili zbunili, gđa Popadić je strogim, skoro vojničkim glasom pozvala da pobacaju oružje i da pođu sa njom da ih skloni kako ne bi uludo izgubili glave. Austrijanci su poslušali gđu Popadić, pobacali su oružje i pošli za njom, gde ih je ona u kapiji svog stana zaklonila i iz straha povratila posluživši ih slatkim i vodom. Kad su naši vojnici ušli u varoš i u Svetosavski dom, u Dušanovoj ulici, smestili svoj štab, gđa Popadić je svoje zarobljenike, 15 austrougarskih vojnika, povela i predala našoj vojsci, na čemu joj je komandant naše vojske čestitao, a i Austrijanci su joj bili blagodarni što im je spasla živote.“

O ovom događaju sama Vuka Popadić govorila je kasnije:

– Ljudi, dala sam im rukom znak, – Sklonite se!

Iako su nam trista zala pričinili, nisam mogla da im želim zlo, kao oni nama. Znam da su i oni hrišćani, veruju u Hrista, da imaju žene i decu. Gore iznad njihovih glava praštali su šrapneli iz topova njihove vojske i brujao jedan aeroplan. Sa obale reka klokotali su mitraljezi i ubijali ljude. Vođa odeljenja razumeo me je.

– Ova žena poziva nas da se sklonimo, rekao je vojnicima.

Kaljavi i iznureni od fizičkog napora, vojnici su pogledali zahvalno. Pošli su k meni

– Sklonite se u moju kuću – Rekla sam im.

– Odeljenje neprijateljskih vojnika ušlo je u moju kuću. U hodniku su stali kao ukopani.

– Izvolite, uđite u sobu. Ja znam da ste vi umorni.

– Bojimo se… rekao je vođa nepravilnim našim jezikom.

– Samo uđite. Nismo mi Srbi onakvi kakvima su nas predstavljaju vaše starešine. Uđite!

Pod krovom moje kuće zlo vam se neće desiti, samo ako je ne pogodi neka granata vaše artiljerije. Uđite!

Obazrivo su ušli i posedali oko zidova jednog odeljenja. Od oružja se nisu smeli da odvoje.

-Slobodno se raskomotite. Skinite fišeklije.

Neprijateljski vojnici, većinom Rumuni gledali su u upaljeno kandilo. Kada sam ih poslužila šećerom i vodom, jedan od njih koji je nešto znao naš jezik, rekao mi je:

– Gospođo, vi Srbi ne samo što ste velikodušni, no ste i čestiti ljudi. O Srbima su nam pričane takve strahote da nam se koža ježila.Tek sada vidimo koliko su nas odvratno lagali kada su nam govorili kako vi pečete ljude, pošto im prethodno iskopate oči, iščupate jezik i isečete uši.

Ja sam se nasmejala. Kada su naši prednji delovi vojske došli do Svetosavskog doma (Prva muška gimnazija). Austrougarski vojnici bili su uzrujani. Ne bojte se! Idite i predajte se…

– Ako nas, gospođo, vi povedete.

Povela sam ih razoružane. Posle je nekoliko naših vojnika došlo i pokupilo naoružanje.“

Žena čije je srce bilo veće od Beograda

Svoju hrabrost i pre svega humanost ova neverovatna žena pokazala je septembra 1915. godine tokom uličnih borbi koje su se vodile na Dunavskom keju i Dorćolu. Na stotine naših teško ranjenih vojnika ležalo je po Dorćolu očekujući preko potrebnu pomoć.

Vuka Popadić sa svojom sestrom Lelom Milutinović i jedanaestogodišnjom ćerkom Jelenom, organizuje privremenu bolnicu u ulici Braće Baruh (tada Princa Evgenija) baš na mestu gde su se vodile najžešće borbe.

U toj improvizovanoj bolnici, Vuka Popadić je sa svojom sestrom i ćerkom previla na stotine naših vojnika i na taj način im spasila živote.

Evocirajući uspomene iz rata u intervjuu za dnevne novine Vreme 3. Avgusta 1934. Vuka Popadić je govorila i o formiranju bolnice:

„Sa krova stare zgrade posmatrale smo krvave borbe i povorke ranjenika. Teško nam je bilo.

– Kako, sestro, da mi pomognemo ovim ljudima? – upitala me je sestra.

– Vrlo lako, odgovorila sam joj.

Pa sam kroz kišu od kuršuma otrčala do kuće u Dušanovoj ulici. Tamo je ostala jedna kutija zavoja, nešto gaze, vate, sublimata i joda. Oko mene su padala zrna od šrapnela i iz pušaka. Uvek sam zvala Boga da mi pomogne. Srećno sam prošla. Još nekoliko puta sam otrčala do stare kuće. Donela sam daske, sanduke i jastuke. Dala sam se sa sestrom na posao. Napravili smo provizorne krevete. Stvorile smo pravo previjalište na Dunavu. Sa ulice sam dovodila ranjenike. Previjali smo im rane. Teško ranjene su dovodili vojnici, a lakše ranjeni su navraćali i sami. “

Vuka Popadić danas nema ulicu, ploču, niti spomen obeležje u Beogradu.

Izvor: HRONOGRAF