O krivici, stidu, i ponosu.

I da vam kažem da prva nikako ne pripada vama, već raznim politikama, pogrešnim i lošim, koje su dozvolile nešto što se u vašem slučaju može slobodno nazvati konačnim rešenjem.

Proterani ste, izbačeni sa svoje zemlje, zato što je neko pomislio da će biti veći, jači, bolji, i da će ga biti više, ako vas nema. Ako nas nema. Vas i nas. Srba. I samo zato što jeste i zato što jesmo Srbi.

Samo zato je stradao i starac Vukašin Mandrapa iz sela Klepci pre 75 godina. Bio je kriv, jer su mu lični mir i ponos bili preči od života, ali i takav ne bi bio zverski ubijen da nije bio Srbin, pravoslavne vere, trofazni, kako su govorili, a to ni po cenu života nije želeo da promeni. Mnogo je Vukašina ubijeno, mnogo očiju srpskih izvađeno u tom ratu, mnogo ušiju i noseva srpskih odsečeno, ali srpska žilavost i upornost im nisu dozvolili da završe posao kako su zamislili. Zato je bila potrebna „Oluja“, da Srba više nema, da njihova ognjišta ostanu pusta, da srpske svadbe i krštenja budu ružna prošlost, a sve to da bude slavljeno kao istorijski uspeh velikih demokrata i pobeda nad zločinačkim agresorom. Agresorom koji je izgubio više očiju nego ijedan brojčano mali evropski narod, agresorom koji je želeo samo da bude svoj na svome. I, to je za njih pobeda. Zašto? Kakva pobeda? Žive li bolje? Uživaju li u našoj nesreći i našoj tuzi, u našim suzama za izgubljenom decom, starcima, krajiškim borcima?

Kažnjeni ste, na najsuroviji način i bez prava na odbranu i pravdu, zato što je neko pomislio da ima prava da odredi ko može, a ko ne, da živi u njegovoj zemlji, pa čak i u slučaju kada je ta zemlja, vekovima, bila vaša, a ne njegova.

Stradali ste zbog sumanute, šovinističke politike, koja ne prepoznaje tuđe žrtve i koja se ne stidi svojih zločina.

Zato, ni taj stid ne pripada vama.

I ničim niste zaslužili ni pogrom, ni bežanje u traktorskim prikolicama, ni bombardovanje kod Topuskog i Gline, ni streljanje u Marinom Selu, ni pljuvanje i kamenovanje u Sisku.

I nemate šta da se stidite toga što oni ne umeju da se stide. Ni toga što svoju sreću pokušavaju da izgrade na tuđoj nesreći. Ni bahatih proslava, ni spomenika zločincima, ni ustaških povika, ni kukastih krstova.

Taj krst će zauvek biti njihov, i zauvek će biti takav. Iskrivljen i kukast.

Pritom, ja, koji ne verujem u kolektivnu krivicu, za razliku od onih koji su vas proterali ubeđeni da ste krivi samo zato što ste Srbi, nikada neću reći, niti bilo kome dozvoliti da kaže da su za vašu nesreću krivi svi Hrvati.

Nisu. Krivi su oni koji su streljali starce i decu, oni koji su bacali bombe na traktore sa izbeglicama, oni koji su bacali kamenje na vas i oni koji su tvrdili da se sve to radi da bi Hrvatima bilo bolje i da bi imali lepšu i veću državu.

A koliko je takvih, mi nemamo nameru da brojimo. To treba da urade Hrvati, u Hrvatskoj, zbog Hrvatske i zbog Hrvata.

I koliko bude velika spremnost da to urade, toliko će da bude i velika osnova onoga što se zove njihova budućnost. I imam prava to da kažem, zato što smo mi, u Srbiji, taj posao već obavili i nastavljamo da ga obavljamo. I sve što tražimo, sve zbog čega pišemo note i dižemo svoj glas jeste samo to – naš zahtev da se neko, konačno, postidi zbog vaše, naše, srpske krvi na svojim rukama.

Zbog etničkog čišćenja koje je sprovedeno 1995, zbog Jasenovca, pokrštavanja, klanja od 1941. do 1945. i zbog činjenice da je za jedan prosečan ljudski vek, broj Srba u Hrvatskoj smanjen deset puta.

Zato što to više nije politika. To je konačno rešenje, i to je zločin.

A slaviti to jasan je odgovor na pitanje koje je, posle suđenja Adolfu Ajhmanu, u Jerusalemu, postavila Hana Arent: „Da su pobedili, da li bi, iko od njih, imao grižu savesti?“.

Pritom, žrtvama se šalje poruka da nisu dobro zapamtili, i da, u stvari, nisu žrtve, nego agresori, koje je i trebalo proterati.

Od njih se, dok pobednici glasno zaboravljaju, traži da zaboravljaju u tišini.

Ovaj skup je – naša istorija, i sve što govorimo jeste naš, stvarni doživljaj te naše istorije. I nemamo nameru da o tome ćutimo. Zato što smo tu istoriju doživeli. Ovi ljudi su je doživeli pre tačno dvadeset jedne godine.

I šta, danas, bilo ko hoće od njih. Šta da im traži? Da kažu da se nije desilo? Da nisu ginuli u tim kolonama? Da, sve zajedno, to nije bio zločin? Da nikada nisu ni živeli u Hrvatskoj. I kako uopšte nekome može da padne na pamet da mi možemo to da negiramo? Činjenice koje smo doživeli.

Pogrom, etničko čišćenje i nestanak sa svojih ognjišta. Ovo je naš 4. avgust. I ovo su naši dani, koji su došli za njim. Naš bol, naša tuga i naš stid, onaj koji drugi nemaju.

I mogu da vam kažem. I posle ovog pada, posle 4. avgusta 1995, mi smo ustali. I u stanju smo da stojimo, da se krećemo, da radimo, i da pamtimo. Da budemo bolji, jači i veći. Da nas ima, bez obzira na to što su toliko hteli da nas nema, zamišljajući da će tako njih biti više.

Mi nemamo takve snove. Srbija je dovoljno velika i za nas, i za sve druge koji u njoj žive. I ne treba nam veća, treba nam bolja i ekonomski jača.

Izvor: NOVOSTI