Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Trenutna srbofobična propaganda o ukidanju Republike Srpske (RS) radi stvaranja unitarne B-H (muslimanskog Bosanskog pašaluka) koja dolazi iz redova SDA i njenih zapadnih sponzora se poklapa sa završnom fazom suđenja u Hagu za ratne zločine, nakon takozvanog „hapšenja“ i ekspresnog deportovanja za Holandiju od strane prozapadne tada vladajuće srbijanske koalicije,[1] bivšem ratnom komandantu Vojske Republike Srpske (VRS) generalu Ratku Mladiću kao i prvom Predsedniku RS Dr Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije 1990.-ih.
Piše: Prof. dr Vladislav B. Sotirović
Vilnjus, Litvanija
Ova antisrpska propaganda orkestrirana u Sarajevu, Zagrebu, Vašingtonu, Berlinu i Briselu ima za cilj četiri osnovne funkcije:[2]
1. da se konačno Srbima preko haške presude zalepi etiketa nacističke genocidnosti (možda čak i genetski urođene);
2. da se ukine Republika Srpska i time modifikuje Dejtonski sporazum;
3. da se anulira genocid nad Srbima u XX stoleću počinjenog od strane Hrvata, Bošnjaka i Šiptara; i
4. da se konačno legalizuje otimanje KosMeta od Srbije i verifikuje stvaranje Velike Šipnije za šta se otvoreno zalažu rukovodeće političke strukture u Prištini i Tirani.
Indikativno je da je reaktiviranje „slučaja Ratko Mladić“ usledilo odmah nakon propalih pregovora oko ustavnog preuređenja Bosne i Hercegovine, kojima bi se faktički poništio Dejtonski sporazum od 21. novembra 1995. g., kao i njegova verifikacija u Parizu decembra meseca iste te godine. Ovi pregovori kojima je kumovala EU su, inače, otkrili svu suštinu diplomatije muslimanskog političkog rukovodstva prema srpskom etničkom biću zapadno od Drine: ukinuti po svaku cenu Republiku Srpsku, kao osnovni garant nacionalne identifikacije i političko-kulturološke autonomije Srba na ovim prostorima. Kao i ranijih godina nakon Dejtona glavni argument muslimanskog političkog establišmenta u Sarajevu, a pre svega okorelog SDA jastreba – Harisa Silajdžića, je da je Republika Srpska tzv. „genocidna tvorevina“ i da se kao takva mora ukinuti. Kao i do sada uzima se već propagandno-politički izraubovani slučaj Srebrenice iz jula 1995. g. kao moralni argument za ukidanje srpskog političkog entiteta u Bosni i Hercegovini, ali i kao formalni izgovor za otimanje KosMeta od Srbije po već ozvaničenoj Tačijevoj formuli: „Kosovo je za Srbe izgubljeno u Srebrenici“.[3]
Svedoci smo da se sa “slučajem Srebrenica“ manipuliše u cilju antisrpske propagande već više od dve decenije pokretanjem i zloupotrebom kampanje u medijima kojom se optužuje srpska strana za uništenje skoro deset hiljada muslimanskih civila iz ovog bosanskog gradića nakon zauzimanja istog od strane VRS jula 1995. g. Kao glavni „adut“ se i dalje koriste podaci dobijeni od strane američkih špijunskih satelita koji su prosledili fotografije načinjene iz vazduha na kojima se vide tragovi razrovane zemlje, a što je mnogima poslužilo ad hoc da proglase ove tragove za navodne grobove streljanih srebreničkih muslimana.[4] Iako kasnije na tim mestima nikada nisu nađeni niti nikakvi grobovi niti nikakvi leševi američka propagandna kampanja je ipak postigla dva krupna politička cilja:
1. isključila je kritike na račun NATO pakta koji je srušio princip neutralnosti u hercegbosanskom konfliktu bombardujući srpske vojne položaje i civilne objekte; i
2. skrenula je pažnju svetske javnosti sa tragične sudbine oko 250.000 Srba Krajišnika proteranih sa prostora Republike Srpske Krajine od strane zvaničnih hrvatskih vlasti početkom avgusta 1995. g.
Tog leta i jeseni 1995. g. ni Vašington ni Brisel nisu uzimali u obzir stavove i objašnjenja Jasušija Akašija (zvaničnog predstavnika i rukovodioca misije Organizacije Ujedinjenih Nacija u B-H) koji je odgovornost za događaje u Srebrenici pripisivao muslimanskoj strani. Javne kritike upućene na račun Jasušija Akašija povodom njegovog izveštaja o Srebrenici su imale željeni efekat: prikazivala se navodna nemoć Organizacije Ujedinjenih Nacija, a ujedno se propagirala efikasnost novog međunarodnog „mirotvorca“ – NATO pakta na čelu sa SAD-ma. Kao krajnji efekat ovakve propagandne igre sa srebreničkim žrtvama bi trebalo da bude ukinuće Republike Srpske, a u tom kontekstu se ima posmatrati i odluka tzv. „Evropskog Parlamenta“ da se 11. jul (1995. g.) komemorativno obeležava kao dan sećanja na “srebreničke žrtve”. Naravno, ovde se radi samo o muslimanskim žrtvama, ali nikako i o srpskim kako iz same Srebrenice tako i iz njene okoline. Da se samo podsetimo da je pre rata u Srebrenici bilo 25% Srba, a za vreme rata nijednog i da je u užoj okolini Srebrenice od strane muslimana pobijeno oko 2.300 Srba civila (u široj okolini Srebrenice je pobijeno-izmasakrirano 3267 Srba u periodu od aprila 1992. g. do juna 1995. g. dok je na istom prostoru za vreme Drugog svetskog rata zverski ubijeno od strane muslimana-Bošnjaka i Hrvata skoro 6.500 srpskih civila).[5]
Tako je bosanska Srebrenica (na latinskom Argentina) nakon ove odluke Evropskog Parlamenta (januar 2009. g.) da se 11. juli obeležava kao „Dan Srebrenice“ de facto postala deo „Evrope“. S obzirom da je tzv. „Evropski Parlament“, a u stvari Parlament Evropske Unije (dakle ne i Islanda, Švajcarske, Lihtenštajna, Norveške… koji nisu u EU, ali itekako jesu Evropa i to ona prava), doneo takvu odluku možemo konstatovati da je Srebrenica, nakon Slovenije, druga oblast sa prostora bivše Jugoslavije koja je postala članica Evropske Unije i to bez zvaničnog zahteva za prijem (za razliku od Slovenije). Hrvatska je „europeizirana“ 2013. g. Brisel je svoju odluku o prijemu Srebrenice u EU obrazložio na osnovu Izetbegovićevih tvrdnji o Srebrenici kao „najvećoj ljudskoj tragediji u Evropi poslije Drugog svetskog rata“ kada je nakon ulaska Vojske Republike Srpske (tj. povratka Srba nakon egzodusa iz Srebrenice) nestalo „7−8 hiljada ljudi“ o čijoj se sudbini ništa ne zna, ali je ratni Predsednik B-H uveren da su ih Srbi streljali.[6]
Ostaje činjenica da je do sada u Memorijalnom Centru u Potočarima sahranjeno 2.000 srebreničkih žrtava, a ostatak do Izetbegovićeve cifre od 7−8.000 do danas nije pronađen iako su manje-više čitava Bosna i Hercegovina „prekopane“ i uzduž i popreko uz korišćenje i satelitskih snimaka. Na osnovu svedočenja samih učesnika u „srebreničkom događanju“ iz jula 1995. g. u Haškom Tribunalu,[7] kao i na osnovu drugih memoarskih izjava, može se zaključiti da je „streljano“ ne više od 2.300 (muških) Srebreničana uzrasta od 16−66 godina (dakle zvaničnih vojnih obveznika, tj. fizički potencijalnih ratnika-ubica). Drugim rečima, otprilike isto onoliko koliko su muslimanske snage iz Srebrenice pobile Srba po okolnim srebreničkim selima do ulaska VRS u ovu istočnobosansku varoš. Da li su brojke od 2.300 ili 7−8.000 dovoljne za europarlamentarce da proglase opšteevropski dan žalosti/sećanja nije u kompetenciji autora ovog članka, ali ostaje činjenica da su muslimanske snage samo do aprila 1993. g. na, kako su tvrdili, „oslobođenoj zoni“ od 850 kv. km. oko Srebrenice uspele da sprovedu sistematsko etničko čišćenje Srba: tako je samo u Srebreničkoj i Bratunačkoj opštini od 93 srpskih naselja uništeno 82.
Šta se stvarno i zbog čega dogodilo u Srebrenici i oko nje?
U ovom malom istočnobosanskom gradiću (varoši) je pre oružanih sukoba s proleća 1992. g. živelo ne više od 10.000 žitelja. Grad je dobio međunarodnu pozornost kada je u njega usled ratnih operacija između srpske VRS i muslimanske Armije B-H navodno izbeglo sa užeg okolnog prostora do 70.000 muslimanskih izbeglica (prema podacima Organizacije Ujedinjenih Nacija). Neosporno je da je u varoši Srebrenici vladala teška humanitarna situacija usled nedostatka osnovnih životnih namirnica, stambenog prostora, ali i terora muslimanskih vojnih i paravojnih formacija pod komandom Nasera Orića. Muslimanske oružane postrojbe su vršile zločine podjednako kako nad lokalnim Srbima tako i nad mesnim muslimanima (od septembra 1993. g. Bošnjacima) bez obzira da li se radilo o starosedeocima ili o novopridošlim izbeglicama. Postoje iskazi, npr. dve maloletne muslimanske devojčice (iz sela Glogova i Pobuđe), koje su uspele da se bekstvom izvuku iz Srebrenice preko minskih polja na okolnu teritoriju pod srpskom kontrolom o maltretiranju od strane muslimanskih vojnika pod komandom Nasera Orića. Prema njihovim iskazima, svakodnevno su bile podvrgavane silovanju i drugim oblicima fizičkog i psihičkog iživljavanja tako da je jedna od njih bila u devetom mesecu trudnoće kada je uspela da se dokopa teritorije pod kontrolom VRS gde je (isto kao i njena drugarica) dobila svu potrebnu negu u centru za izbeglice u Bratuncu. Obe devojčice su dale dosta podataka o žrtvama silovanja od strane Orićevaca u Srebrenici, a njihovi iskazi su snimljeni na VHS trakama koje se mogu naći u arhivi „Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima“, u Beogradu i to pod brojem 158/94. Mnogi međunarodni posmatrači su tzv. „zaštićenu zonu“ u Srebrenici nazivali „otvorenom tamnicom“ ili „lošim logorom za izbeglice“ bez dovoljnog broja lekara, vode i električne energije.
Koliki je tačno bio broj izbeglica u Srebrenici pre njenog pada (oslobođenja) teško je reći – srpska strana je tvrdila da ih ima oko 40.000. Činjenica je da u ovoj varoši nije moglo biti čitavih 70.000 muslimanskih izbeglica jer je pre 1992. g., po poslednjem predratnom popisu stanovništva na nivou čitave bivše Jugoslavije, Srebrenička opština brojala oko 27.000, a susedna opština Bratunac oko 22.000 M/muslimana. Ako uzmemo u obzir neosporne činjenice da su okolni M/muslimani bežali na sve strane, a ne samo u Srebrenicu, da je okolina Srebrenice bila uglavnom srpska, da su i Srebreničani bežali iz svoje varoši i da u Srebrenicu nije izbeglo stanovništvo iz drugih opština, nameće se logičan zaključak da je prevelik broj izbeglica u Srebrenici višestruko zloupotrebljavan kako bi se patnje naroda (koje su neosporno bile velike) prikazale u inostranim medijima još većim (što je bio slučaj, npr. sa posetom Srebrenici generala Filipa Morijona – komandanta UNPROFOR-a u BiH). Inače, sam general Morijon je nakon posete Srebrenici izjavio da u varoši nije bilo masovnih ubistava od strane Srba uz demantovanje izveštaja bošnjačkih i zapadnih medija o gladi i nasilju (podsetimo se i na to da je F. Morijon bio zatočen od strane muslimana čitavih deset dana u samoj varoši).[8]
Suština Euro-fenomena Srebrenice, tj. „Bosanske Argentine“ počinje u proleće 1993. g. kada je po rečima Alije Izetbegovića, ratnog Predsednika Bosne i Hercegovine, (muslimanska) Vlada B-H u Sarajevu „u poslednjem trenutku“ uspela da ostvari status „zaštićenih zona“ za Srebrenicu i Žepu, ali i odmah „poslije toga armija [B-H] se potrudila, koliko je mogla, da tamo [u Srebrenicu] doturi oružje“. Sve u svemu, na osnovu relevantnih iskaza, u Srebrenicu je „ukupno poslato osamdeset helikoptera [zrakomlata] oružja“.[9] Dakle, ono što bode oči svakom neutralnom posmatraču je činjenica da je tzv. „zaštićena zona“ Srebrenice trebala da bude zona bez ratnih dejstava, tj. prevedeno na lokalni jezik stanovnika „zaštićene zone“ – bezratna teritorija. To podrazumeva u prostornom smislu dvojake obaveze zaraćenih strana:
1. da oni koji su u okolini Srebrenice (Vojska Republike Srpske) neće upotrebljavati svoje oružje protiv onih koji su u „zoni“; niti će
2. oni koji su u „zoni“ (de facto Orićevci) koristiti svoje oružje protiv onih koji su u okolini „zone“.
Jednostavno rečeno – bilateralni prekid vatre. Čak šta više, general Ratko Mladić (komandant VRS, rođen 1942. g. [možda i 1943. g.] u selu Božanovići kod Kalinovika u istočnoj Hercegovini kome je otac poginuo u Brozovim partizanima prilikom napada na selo u kome se rodio ustaški poglavnik Ante Pavelić, a koje su hrvatsko-bošnjačke ustaše branile, dakle pre nego što je Ratko napunio dve godine)[10] i Safer Halilović su 17. aprila te 1993. g. potpisali sporazum u jedanaest tačaka koji je uključivao ne samo prekid vatre i svih borbenih dejstava u rejonu Srebrenice, razmeštanje jedne čete UNPROFOR-a u samoj varoši, otvaranje vazdušnog koridora Tuzla-Srebrenica (za evakuaciju ranjenih i bolesnih), već i sporazum o demilitarizaciji čitave „zone“ (tj. svih naoružanih formacija u varoši i oko nje). Istog dana je Savet Bezbednosti Organizacije Ujedinjenih Nacija usvojio Rezoluciju 819 koja je VRS obavezivala da obustavi borbena dejstva i povuče se iz tzv. „zaštićene zone“ koja je sada stavljena pod kontrolom UNPROFOR-a. Srpska strana je ispoštovala kako sporazum sa Halilovićem, tako i Rezoluciju SB OUN tako da su u Srebrenicu ubrzo ušli kanadski „plavi šlemovi“.
Nakon Rezolucije 819 SB OUN bosanskohercegovačka srpska vojna komanda je definitivno odustala od ulaska u Srebrenicu i direktnog obračuna sa muslimanskim ubicama pod komandom Nasera Orića, prihvatila je evakuaciju civilnog stanovništva iz same varoši kao i dostavljanje humanitarne pomoći Srebrenici, ali je za uzvrat tražila saradnju UNPROFOR-a za evakuaciju 15.000 Srba iz Tuzle koji su bili pod nesnosnom torturom lokalnih muslimanskih paravojnih formacija umirući od gladi. Kao rezultat svih ovih razgovora i pregovora vozilima OUN je iz Srebrenice izveženo oko 5.000 Bošnjaka, ali je iz same Tuzle izašlo samo 80 Srba. Sam general Mladić je kasnije svedočio da je „UNPROFOR učinio sve da zaštiti muslimansko stanovništvo i pruži mu svestranu podršku. Ali ništa nisu učinili da bi izašli Srbi iz Tuzle, kao što su se zakletvom obavezali“.[11] Ispostavilo se na kraju da su tuzlanske bošnjačke vlasti (i legalne i nelegalne) sistematski sprečavale izlazak građana srpske nacionalnosti iz grada Tuzle (na srpskom Soli) uz obrazloženje da bi njihova evakuacija iz grada mogla biti pogrešno shvaćena u svetskim medijima kao etničko čišćenje.
Ono što se događalo nakon proglašenja Srebrenice za „zaštićenu zonu“ je poznato svima onima koji su pratili sudski proces u Hagu protiv Nasera Orića (rođenog 3. marta 1967. g. u Potočarima, bivšeg profesionalnog pripadnika JNA, policijskog starešine koji se obučavao u Zemunu i Beogradu, policajca koji je službovao na KosMetu, pripadnika ličnog obezbeđenja Predsednika Srbije Slobodana Miloševića i čoveka koji je učestvovao u hapšenju Vuka Draškovića nakon demonstracija 9. marta 1991. g.) – „Srebreničkog kasapina“. Krvave ekskurzije njegove soldateske iz „zaštićene zone“ u Srebrenici po okolnim srpskim selima (Kravica, Siljkovići, Bjelovac, Fakovići i Sikirić) su ostavile neizbrisivu stranicu građanskog rata u B-H 1992. g.−1995. g.
Nije daleko od pameti da su holandski „plavi šlemovi“, nakon ko zna kojeg po broju upozorenja Orićevcima da prekinu vatru iz varoši i da ne izlaze iz nje radi ubiranja danka u krvi konačno dozvolile Ratku Mladiću da uđe u varoš uz direktnu potporu i prećutno odobrenje NATO pakta, a prema svedočenju tadašnjeg gradonačelnika Srebrenice, kao dela američke strategije da se pobije oko 5.000 muslimana kako bi NATO alijansa imala alibi za direktno vojno mešanje u bosanskohercegovački građanski rat na strani protiv Srba.[12] Drugim rečima, svakome ko je do sada pratio sudske procese u Hagu u vezi sa Srebrenicom je jasno da su Holanđani DOZVOLILI Vojsci Republike Srpske da uđe u Srebrenicu, a ne pobegli pred njenom ofanzivom (do koje ne bi ni došlo bez zelenog svetla „plavaca“ i NATO pakta).[13] Podsetimo se da je zbog ove dozvole već pala i jedna holandska vlada, a veliki broj holandskih pripadnika UNPROFOR-a je svedočio u Hagu u korist Ratka Mladića i VRS.
Na kraju, predlažemo „Evropskom Parlamentu“, a na osnovu relevantne arhivske građe (domaće i inostrane) i iskaza učesnika u događajima, da se pored 11. jula (1995. g.) za „Dan opšteevropske žalosti“ proglasi i 21. oktobar (1941. g.) kada su Euro-Nemci streljali 2.300 Kragujevčana u obližnjim Šumaricama (uključujući i 300 maloletnih đaka Kragujevačke Gimnazije) – dakle isto onoliko koliko su i pripadnici VRS streljali 1995. g. vojnosposobne (tj. potencijalne ratnike-ubice) muške žitelje Srebrenice uz obrazloženje da su se oba zločina dogodila u istom veku i na istom etno-lingvističkom prostoru, da su u oba slučaja streljani muški civili „vojnoobvezničkog uzrasta“, da je broj streljanih podjednak i da su obe države (B-H i Srbija) zvanično podnele zahteve za prijem u Evropsku Uniju. Ipak, u jednoj odrednici upoređivanja ova dva slučaja „Evropa“ daleko odskače od „Balkana“: godine 1941. Euro-Nemci su streljali 100 srpskih civila za jednog ubijenog Euro-Nemca i 50 za jednog ranjenog; godine 1995. „Balkano-Srbi“ su streljali jednog Bošnjaka za jednog ubijenog Srbina dok se broj ranjenih Srba nije uzimao u obzir. Slobodni smo i da predložimo gradskim vlastima u Sarajevu da preimenuju glavni gradski trg u „Trg generala Ratka Mladića“ na kome bi stajao novopodignuti spomenik generalu u prirodnoj veličini sa natpisom na zlatnoj ploči:
„Zahvalni tvoji Bošnjaci-Srbi muhamedanskog zakona, što nam nisi pobio 62.000 naših žena, djece i starih u Srebrenici jula 1995. g., a mogao si.
Arapski Alah nam nije pomogao, ali ti jesi jer smo od istih korijena, krvi i jezika.“[14]
Uputnice:
[1] O „hapšenju“ generala Mladića u vojvođanskom selu Lazarevu videti izveštaj ruske televizije Russia Today. Pravog hapšenja, inače nije ni bilo, jer se faktički general sam predao kako bi dobio preko potrebnu zdravstvenu negu. Farsa oko hapšenja je izrežirana od strane tadašnje vladajuće prozapadne marionetske koalicije u Beogradu kako bi dobili preko potrebne glasove na sledećim predsedničkim i parlamentarnim izborima (2012. g.) što se i dogodilo.
[2] General Ratko Mladić (rođen 12. marta 1942. g.) je „uhapšen“ 26. maja 2011. g. i poslat za Hag 31. maja 2011. g. Suđenje generalu je počelo 16. maja 2012. g. Ovde slobodno možemo da postavimo dva krucijalna pitanja:
1) zašto se general krio u Srbiji, a ne u svojoj sopstvenoj Otadžbini Republici Srpskoj u kojoj je i ratovao i za koju je ratovao?, i
2) zašto beogradski marionetski režim nije Mladića nakon hapšenja isporučio Banjoj Luci, tj. Republici Srpskoj, gde bi mu se i sudilo za navodne zločine koji su, ako jesu, počinjeni ne u Holandiji već u Republici Srpskoj?
Neophodno je podsetiti se da američke vlasti ne priznaju nikakav međunarodni sud (ni vojni ni civilni) na kome bi se našli njihovi predsednici, vojnici i oficiri optuženi za ratne zločine širom sveta. Takođe, za vreme Američkog građanskog rata 1861. g.−1865. g. federalna armija vlade Sjedinjenih Američkih Država je počinila dokazane zločine protiv čovečnosti na teritoriji konfederalnog Juga za koje do sada nije niko odgovarao isto kao ni za zločine genocida protiv japanskih civila u Hirošimi i Nagasakiju 1945. g. Američki povesničari tvrde da je na teritoriji SAD-va ukupno pobijeno oko 5 miliona indijanaca, a preživeli su smešteni u koncentracione logore na otvorenom koji se od strane američkih zvaničnika nazivaju “rezervatima”.
[3] Na osnovu ovih istih „tačijevskih“ vrednosnih sudova Kosovo i Metohija su izgubljeni za Šiptare u krematorijumu u selu Klečki još avgusta 1998. g., a nakon „Martovskog pogroma“ iz 2004. g. Šiptari su izgubili i poslednje moralno pravo da žive u Evropi pa se stoga pod okriljem Organizacije Ujedinjenih Nacija trebaju deportovati kao destruktivno-nacistički etnokolektiv sa Balkana u svoju pravu Otadžbinu na (istočni) Kavkaz.
[4] Pogledati dokumentarne filmove „Zabranjena istina o Srebrenici“ i “Town Betrayed”.
[5] Ratovi iz 1990.-ih na prostoru bivše Jugoslavije nisu bili ništa drugo nego nastavak prethodnog rata iz 1941. g.−1945. g., a ovaj nastavak rata iz 1914. g.−1918. g. Dr Radovan Karadžić je jasno izjavio da je rat iz 1990.-ih „…bio nastavak Drugog svetskog rata, ljudi su pamtili šta im je učinila ova ili ona porodica i bojali se da će sve to da se ponovi, i govorili su: Bolje je da mi njih prve pobijemo, nego da oni pobiju nas. Ljudi nisu zaboravljali ko je ubijao njihove očeve, dedove i matere. Svi su se plašili osvete i počinjali su prvi“ (Radovan Karadžič, Intervju, Moskovskie novosti, Moskva, br. 36, 05. 09. 1993, str. 11A). Logikom stvari i poznavanja južnoslovenske povesnice može se zaključiti da će i sledeći rat na ovim prostorima biti samo nastavak prethodnog iz poslednje decenije XX stoleća. O povesti Srba u poslednjih pet stoleća između biološkog zatiranja i fizičkog opstanka videti u [Milorad Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u Novom veku (1492−1992), Beograd: Evro Giunti, 2010].
[6] Alija Izetbegović, Govori, pisma, intervjui ’95, Sarajevo: TKP „Šahinpašić“, 1996, str. 107.
[7] Haški Tribunal je osnovan i pokrenut sa radom od strane američke administracije kako bi se Srbi izjenačili po navodnim zločinima sa nacističkim Nemcima što jasno pokazuje i činjenica o enormnoj etničkoj razlici u broju i godinama presuda na zatvorske kazne Srbima sa jedne i svim ostalim etno-ratnim zločincima sa druge strane. Sramne oslobađajuće presude Tribunala bošnjačkom koljaču iz Srebrenice Naseru Oriću, masovnom šiptarskom ubici Haradinaju kao i ustaškim zverima Gotovini i Markaču najbolje govore o karakteru ove krajnje ispolitizovane srbomrzačke antipravne institucije sa čijim se presudama (cinički) neslaže čak, verovali ili ne, i glavni tužilac istog Tribunala – Serž Bramerc, koji je 3. januara 2013. g. javno izjavio da je na 1300 stranica optužbe protiv ustaških generala Gotovine i Markača bilo apsolutno dovoljno dokaza za njihovu genocidnu delatnost!).
[8] Pogledati britanski dokumentarni film (BBC) „Smrt Jugoslavije“, deo o zaštićenim zonama.
[9] Alija Izetbegović, Govori, pisma, intervjui ’95, Sarajevo: TKP „Šahinpašić“, 1996, str. 86−87.
[10] Ova epizoda iz Drugog svetskog rata najbolje govori o njegovom karakteru i ulozi Srba sa prostora Pavelićeve Genocidne Države Hrvata: Srbi koji su preživeli klanja od strane ustaških Hrvata odlaze u bojovnike pod rukovodstvom komunističkih Hrvata koji ih šalju na dobro utvrđene položaje svojih saboraca ustaša da tamo izginu za velikohrvatsku ideju nakon rata. General Dragoljub Draža Mihailović je bio potpuno u pravu kada je govorio da su za vreme rata titoistički komunisti bili u Srbiji u savezu sa Nemcima (npr., 400 komunističkih kriminalaca je pušteno iz nemačkih zatvora i poslato u Srbiju 1941. g.), u Crnoj Gori sa separatističkim zelenašima, u Pavelićevoj Genocidnoj Državi Hrvata u savezu sa ustašama, a da će komunisti Kosovo i Metohiju dati Šiptarima u nameri da ih privuku na svoju stranu protiv Srba i Srbije što se na kraju i dogodilo (Arhiv Jugoslavije, Beograd, 103-61; Vojni Arhiv, Beograd, „Četnička arhiva“, 56-3/30).
[11] Janjić J., Srpski general Ratko Mladić, Novi Sad: Matica srpska, 1996, str. 111.
[12] Videti britanski dokumentarni film (BBC Four) pod naslovom A Cry from the Grave. U ovom filmu je pre ulaska VRS u Srebrenicu general Mladić od strane gradonačelnika Srebrenice na sastanku uz prisustvo holandskih “plavih šlemova” tražio samo jednu stvar − da se Srebrenica razoruža, a oružje preda VRS i u tom slučaju svi oni koji su bili u Srebrenici imaju pravo da je napuste uz poruku srebreničkim Bošnjacima: “Alah vam ne može pomoći, ali general Mladić može!”. Najveći broj tzv. “srebreničkih žrtava” su u stvari bili bojovnici Nasera Orića koji su po svaku cenu pokušali da se probiju iz Srebrenice za Tuzlu i to sa oružjem i u toku tog proboja izginuli žrtvujući tako nevine Bošnjake u Srebrenici radi svog spasa i bekstva od zaslužene kazne i osvete Srba. Naser Orić je, inače, nekoliko dana pre ulaska VRS u Srebrenicu bio namerno pozvan u Sarajevo na razgovore sa Alijom Izetbegovićem gde je i zadržan tako da nije učestvovao u odbrani Srebrenice i to naravno iz razloga da ne bi bio uhapšen od strane srpskih vlasti i likvidiran za počinjene zločine nad srpskim civilima u okolini Srebrenice. Inače, ovaj američki plan sa Srebrenicom je bio unapred osuđen, u svakom slučaju, na potpuni politički uspeh jer VRS nije imala nikakvog drugog izbora nego da uđe u Srebrenicu, a navodni broj pobijenih Bošnjaka nakon toga je isključivo zavisio od političkog marketinga Vašingtona koji je i lansirao brojku od 8.000 za zapadne medije i političare, a na osnovu „relevantnog“ izvora u ličnosti Alije Izetbegovića.
[13] Holandski plavi šlemovi su, kako bi sa sebe skinuli moralnu odgovornost, na početku ofanzive VRS na Srebrenicu formalno tražili da NATO alijansa bombarduje VRS kako bi se ofanziva i ulazak srpske vojske u Srebrenicu navodno sprečili. Međutim, iz NATO baze u Avijanu je stigla poruka da njihovi avioni ne mogu da intervenišu zbog loših vremenskih uslova što je bila notorna laž s obzirom da je tog 11. jula 1995. g. bio tipičan letnji dan sa kristalno čistim nebom. O politizaciji „masakra u Srebrenici“ videti u [Edward S. Herman (ed.), The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics].
[14] Srpski civili svih dobi i oba pola iz šire okoline Srebrenice ovakvu milost od strane Nasera Orića nisu dobili, niti su i mogli da je dobiju od takvog krvnika.
Od istog autora:
Vladislav B. Sotirović: JOSIP BROZ, JASENOVAC I …
Vladislav B. Sotirović: Zašto etnohrvatski prostori NDH …
Vladislav B. Sotirović: Užička komunistička republika 1941 …
Sotirović: Najveća laž o Titu, partizanima i Ravnogorskom …
Vladislav B. Sotirović: Zašto je potrebna detitoizacija …
O Bunjevcima i Šokcima | Jadovno 1941.
One Response
Ovakvu fantastmozgariju može ,,osmisliti“ samo Sotirović i slični ,,istoričari“ : ,,,Ova epizoda iz Drugog svetskog rata najbolje govori o njegovom karakteru i ulozi Srba sa prostora Pavelićeve Genocidne Države Hrvata: Srbi koji su preživeli klanja od strane ustaških Hrvata odlaze u bojovnike pod rukovodstvom komunističkih Hrvata koji ih šalju na dobro utvrđene položaje svojih saboraca ustaša da tamo izginu za velikohrvatsku ideju nakon rata …“ !!!! __________________________________________________________________________________________________________________________________________ Dakle, Srbi,koji su činili veliku većinu, u partizanima nisu se borili za slobodu i protiv Hitlera i Pavelićeve zločinačke NDH, nego za ,,velikohrvatsku ideju nakon rata „. Dok je Sotirović idol Draža, odbio izvršiti nalog svog vrhovnog komandanta kralja Petra II. (njegov i Titov poziv da se svi priključe u borbi protiv fašizma, do konačne pobede), te odveo u smrt nekoliko hiljada Srba četnika(samo 12.i13.5.1945, na Zelengori,najmanje 3.000 četnika), kao-eto, bio sasvimu pravu sa svojim ,,viđenjem buduće Jugoslavije“ !!!
Katastrofa…
________________________________________________________________________________________________________________________________________
PS. Pitanje za Sotirovića:- Kako su vam u tri ,,dokumenta“ uvek iste ,,arhivske oznake“ K- 12, 30-12 ???
Gde iz Vojnog arhiva odgovaraju (kažu:- po stoti put…) da su te oznake- nepostojeće ! Kakv ste vi to ,,istoričar“?!.