Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Vladislav B. Sotirović: JOSIP BROZ, JASENOVAC I SRBOCID

Datum objave: subota, 20 februara, 2021
Veličina slova: A- A+

U pojedinim medijima se ponovo pokrenulo pitanje značenja spomenika jasenovačkim žrtvama. Pored onog zvaničnog objašnjenja da se radi o „kamenom cvetu“ pojavilo se i tumačenje da je spomenik u formi „okrenute kuće“.

Prof. dr Vladislav B. Sotirović

Moj lični stav je trećepozicijski–radi se o zvaničnom simbolu ustaškog pokreta, tj. latiničnom slovu U koje je u stilu univerzalne pobede okrenuto ka sve četiri strane sveta. Za racionalnost ovakvog objašnjenja potrebno je samo znati odnos J. Broza (Tita) i KPJ/SKJ prema Jasenovcu i srbocidu u NDH da bi sve bilo jasnije.  

Jedna od najsramnijih i najtamnijih mrlja (a bilo ih je premnogo) u istorijatu jugokomunista kao i životopisa samoproglašenog „maršala“ jeste pitanje odnosa KPJ/SKJ, partizana i njihovog vrhovnog komandanta, potonjeg doživotnog predsednika svoje sopstvene države prema „Balkanskom Aušvicu“ – Jasenovcu.

Poznato je da Brozovi partizani za vreme samoga rata nisu baš ništa učinili da se ovaj „deveti krug pakla“ oslobodi a partizansko rukovodstvo sa svojim elitnim jedinicama (proleterskim brigadama) je nekoliko puta bilo u njegovoj blizini (Zapadna Bosna, tj. Bihać, Jajce, itd.) kao i to da sam Josip Broz Tito nije nikada posetio ovo stratište da oda počast pobijenima od kojih je ubedljivo najveći broj bio srpske etničke pripadnosti. Poznato je i to da su jugokomunističke vlasti u okviru jasenovačkog kompleksa podigle spomenik žrtvama tek nakon čitave dve decenije od završetka rata kao i to da od samog kompleksa logora nije ostalo ništa što bi iole potsećalo na to šta je na ovom mestu bilo od leta 1941. g. do aprila 1945. g.

Zvanična objašnjenja državnih i partijskih funkcionera Titoslavije na ovakve brljotine iz svoje sopstvene povesti postoje a koliko su ona ubedljiva pitanje je pre svega moralnih obzira a ne toliko verovatnosti istinitog kazivanja koje se uostalom i ne može dokazati verodostojnom dokumentovanom (arhivskom) građom iz jugoslovenskih arhiva obzirom da je ta građa u velikom broju slučajeva politički „isprana“ za javnu upotrebu. Zvanični titolozi ovakve teme i ne dotačinju u svojim apologetskim pisanijama a novokomponovani brozombistički nostalgičari samo prepisuju zvanična objašnjenja iz vremena Titoslavije bez ikakvih kritičkih pristupa.

Tako, npr., u jednoj od zvaničnih Brozovih biografija o njegovom odnosu prema Jasenovcu nema ništa kao da to stratište za Broza nije ni postojalo: Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978. Inače, u ovoj hronologiji su detaljno zabeležena sva Brozova putešestvija po čitavoj Titoslaviji kao i van nje uz obilje fotografija ali o ijednoj jedinoj njegovoj poseti Jasenovcu ne postoji ni jedan odeljak niti fotografija ne zato što se radi o nekakvom propustu autora hronologije već jednostavno zato što Broz u Jasenovcu nije nikada ni bio jer nije ni hteo.

Naravno, postavlja se pre svega moralno, ali i političko pitanje zašto Broz nikada nije posetio memorijalni kompleks u Jasenovcu a na koje bezuspešno i neuverljivo pokušavaju da odgovore novopečeni titonostalgičari i postjugoslovenski propagatori jugokomunističke ideologije. Ta objašnjenja se uglavnom svode na floskulu da Broz nije nikada posetio jasenovački memorijalni kompleks zbog osetljivosti pitanja broja jasenovačkih žrtava a ne zbog svoje srbofobije. Broz, inače, nikada nije prisustvovao ni Velikom školskom času u Kragujevcu. 

Iz odnosa Brozovih partizana prema jasenovačkoj fabrici smrti izneo bih bar tri stavke o njihovom doprinosu uništavanju dokaza monstruoznih radnji genocidnog karaktera nad etničkim Srbima i ostalim jasenovačkim žrtvama na ovom stratištu.

Partizanske formacije su nekoliko dana čekale ispred logora da uđu u njega sve dotle dok se konkretni i opipljivi (tj. materijalni) dokazi zločina ne uklone iz logorskog kompleksa od strane samih ustaša koje su logor jednostavno napustile u najvećem redu i miru tako da Brozovim partizanima nije ni trebalo da ga „oslobađaju“, tj. vode nekakve borbe za njegovu likvidaciju. Pandan ovakvom komunističkom ponašanju pred vratima pakla imamo u slučaju „oslobađanja“ Varšave 1945. g. kada je Staljinova Crvena Armija u toku Varšavskog ustanka čekala dovoljno dugo ispred Varšave da u samom gradu nemačke okupacione formacije same likvidiraju ustanak, tj. obave posao do kraja, da bi konačno umarširala u grad kada je ustanak već bio ugušen a grad napušten od strane Nemaca.

Same partizanske jedinice su nakon ustaškog napuštanja logora učestvovale u njegovoj fizičko-materijalnoj dekompoziciji i na taj način ga preobratile u nešto što nimalo nije ličilo na ono čemu je ovaj kompleks služio za vreme rata skoro četiri godine.

Neposredno nakon završetka rata nove komunističke vlasti su jednostavno dozvolile okolnim meštanima da raznesu materijalne ostatke logora (pre svega cigle jer je na njegovom mestu pre rata postojala ciglana sa pećima za pečenje cigli koje su za vreme rata služile kao krematorijumi) i na taj način svesno doprinele njegovom materijalnom uništavanju, a samim tim i uništavanju dokaza o zločinima vršenim u njemu za vreme NDH.

U vezi sa komunističkim odnosom prema Jasenovcu nakon rata bitno je takođe napomenuti i sledeće činjenice.

Komunistički režim Josipa Broza Tita nakon rata nije bukvalno ništa preduzeo da se jasenovački logor rekonstruiše već je, naprotiv, sve urađeno da se njegovi materijalni ostaci potpuno eliminišu. Čak šta više, za skoro pola stoleća postojanja Titoslavije nije rekonstruisan ni jedan jedini ustaški logor smrti ali jesu širom ove nakaradne tvorevine dizani spomenici partizanskim „herojskim“ borbama protiv ofanziva Sila Osovine. Poznato je takođe da su nakon rata cementirane kraške jame po Hercegovini pune srpskih leševa iz vremena NDH kako bi se prikrili ostaci tragova ustaških zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Eshumacije iz ovakvih jama su započete tek pred sam raspad Titoslavije (slučaj Prebilovci) da bi bili prekinuti usled novih ratnih dejstava 1990.-ih.

Brozov režim je sve uradio da se o kriminalno-genocidnoj jasenovačkoj istini javno ne govori niti da se ta istina adekvatno izučava uključujući i čitavu povest nacifašističke i do kraja kriminalne NDH. Akcenat posleratne brozombističke titologije nije bio na izučavanju organizovanog i pre svega stravičnog genocida (baš i prevashodno) nad Srbima u NDH (srbocid) već na „kolaboraciji“ Mihailovićevih četnika koji su maksimalno satanizovani od strane Brozovih državno-režimskih povesničara. Srbocid u NDH je bio faktički izbačen iz školskih udžbenika u kojima su čak i jasenovačke žrtve predstavljane kao „antifašistički partizani“.

Spominjati etnički karakter srbocida je direktno ulazilo u domen ispoljavanja „srpskog šovinizma“ i „kontrarevolucionarne delatnosti“. Poznat je i slučaj Smilje Avramov kojoj je nakon rata bilo zabranjeno pod pretnjom zatvora da Jasenovac čak i spominje (u kome su joj pobijeni roditelji).

Na kraju, inostrana javnost o Jasenovcu i srbocidu u NDH nije znala ništa i to najviše zaslugom titoističkih vlasti dok su same izbegle ustaše u emigraciji uspele da o sebi stvore imidž antikomunističkih boraca za nezavisnu Hrvatsku takođe uveliko zaslugom Brozovog režima koji nije ništa konkretno preduzeo da se u inostranstvu raskrinka prava suština ustaškog pokreta i njegove kriminalne NDH a pogotovo njegova direktna veza sa Vatikanom i konkretna podrška od strane katoličke crkve u Hrvatskoj. Ali je zato Brozov režim na sva zvona udarao protiv četnika Draže Mihailovića koji su faktički (neopravdano) predstavljani kao ravnopravni pandan Pavelićevim ustašama. Na ovaj način je Broz spirao srpsku krv sa ustaških ruku iz vremena Drugog svetskog rata.

Izvor: Zvanična privatna internet prezentacija Vladislava B. Sotirovića / Official private internet presentation


Vezani prilozi:

Tito je dvaput bio u Jasenovcu

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

4 odgovora na „Vladislav B. Sotirović: JOSIP BROZ, JASENOVAC I SRBOCID“

dr Snežana Pažin kaže:

A čije je,, naputke “, Trifune Litvanski Sotiroviću , sledio zlikovac Draža kad je naredio da se zakolje njegov ađutant a moj stric Ilija Pažin? Ili kad je poklonio 360 mladića u Slovcu 11 novembra 1941 Nemcima a oni sutradan streljali 269 u Valjevu? Ili kad je živog ispekao Živana Đurđevića u Balinović, ili kad njegova horda nije propustila zbegove sa Kozare (Marčetić, Drenivić, Mašanović, Radić) , nego svih 82000 završiše u Jasenovcu. Četnici patriote? Dajte molim vas…

BEOGRAĐANIN kaže:

Navodni istoričar, a iskreni mrzilac Tita i partizana ( oslobolilaca Jugoslavije od nacizma i ustašije), neće biti ,,poznata” ni sledeća zadokumentova istina. I, to deponovana u Muzeju holkausta Vašington-NAW.
Jer on i ne zna za drugu arhivu, nego za četničku ,,antifašističku” arhivu.
______________________________________________________________________________________________________________ _____________________________
DRUGI – od Nemaca zadokumentovan – NAPAD PARTIZANA NA JASENOVAC
___________________________________________________________________________________________________________
Napomena: Dok su partizani napadali na ustaški Jasenovac i GINULI, četnici Rade Radića su – pod njemačkom komandom – UBIJALI PARTIZANE !!!
_______________________________________________________________________________________________________________
Documents from National Archive WashingtonNAW
(114. Jäger Division), T315 roll 1294 f.495

MESECNI IZVEŠTAJ OPERATIVNOG ODELJENJA 114. LOVAČKE DIVIZIJE OD 31. MAJA 1943. O VOJNO-POLITlCKOJ SITUACIJI, BORBAMA PROTIV JEDINICA NOV I POJ I OBOSTRANIM GUBICIMA NA PODRUČJU BANIJE I BOSANSKE KRAJINE’

114. LOVAČKA d iv iz ij a Ia Izveštaj o delatnosti maj 1943 / … / DNEVNI IZVEŠTAJI

12.5.1943: Završena operacija „Ulrich“ . Kod Kamenice borba sa partizanima jačine čete. Neprijatelj imao 16 mrtvih. ODBIJEN NAPAD NA NA JASENOVAC. GUBICI NEPRIJATELJA : 30 MRTVIH , SOPSTVENI: 2. Posle završetka operacije „Ulrih“ izbrojano je kod neprijatelja 39 mrtvih, 33 su zarobljena i uništeno skladište u barakama.

13. 5. : Partizanska grupa, jačine 1000 ljudi, zauzela je Staro Selo i prekinula put dotura za V. Kladušu. U rejonu V. Jasenice odbačena je na istok partizanska grupa jačine čete. Neprijatelj imao 18 mrtvih.
14. 5. : S obe strane Starog Sela snažne borbe.

16. 5. : Kod Starog Sela su uz podršku avijacije naneseni neprijatelju teški gubici. U rejonu Divan, 21 km ISTOČNO od 335 Banje Luke, ODBAČEN JE NA JUG NEPRIJATELJ j jačine bataljona UZ PODRŠKU ČETNIKA (Radića). NEPRIJATELJ je imao 59 MRTVIH. Sopstveni gubici: 3 mrtva.

BEOGRAĐANIN kaže:

Sotiroviću ..niko nije javio” o četničkim pomaganjima nacistima i Pavelćevim ustašama, da što više srpskog naroda, sa Kozare i Potkozarja, zapakuje u ustašku tvornicu smrti. Pa, evo da ga upoznam, kako su Nemci zadokumentovali učešće Sotirovićevih ljubimaca, u bitki na Kozari,juna 1942 ______________________________________________________________________________________________________________________________________________
UČEŠĆE ČETNIKA U BITKI NA KOZARI, juna 1942. _________________________________________________________________________________________________
10. JUNA 1942. GODINE POČELA JE OFANZIVA NA KOZARU ________
Ukupno brojno slanje vojnika i oficira u ovim ustaško-domobranskim jedinicama, koje su bile potčinjene njemačkoj borbenoj grupi »Zapadna Bosna«, bilo je 436 oficira i 17.481 podoficir i vojnik. Sa svim ovim snagama sarađivalo je i učestvovalo u borbi protiv partizana na spoljnjem obruču i zaprečnim linijama i oko 1.000 četnika Vukašina Marčetića i Uroša Drenovića. Pored neprijateljskih snaga, u borbama sa Prvom krajiškom brigadom i snagama 4. kozarskog bataljona, koje su bile odsječene od Kozare u vrijeme proboja neprijatelja, od Banje Luke do Prijedora uzele su učešća i znatne četničke snage, koje su vršile napade na partizanske snage na sektoru Piskavica – Bronzani Majdan – Rakitovača i tako potpomagale neprijateljske snage koje su po dubini napredovale i obezbjeđivale front prema Kozari. Kad se vidjelo da 1. krajiška, uprkos svim nastojanjima, ne može razbiti neprijateljsku blokadu kod Piskavice, štab brigade je odlučio da bataljoni napuste to područje i preko rijeke Sane odu na slobodnu teritoriju Podgrmeča.
____________________________________________________________________________________________

1*) Documents from National Archive Washington NAW
(Militärbefehlshaber Südost), T501 roll 248 frame no. 000289

Dnevni izvještaj glavnokomandujućeg generala u Srbiji
13. 6. 1942g
…..
Borbena grupa ,,Zapadna Bosna”
d/ Grupa za zaprečavanje: LOJALNI ČETNICI POD NJEMAČKIM VODSTVOM napreduju iz Bronzanog Majdana prema sjevero-zapadu. Neprijatelj kod Piskavice opkoljen. Na sjeveru i zapadu ništa novo.

2*) Documents from National Archive Washington NAW
(Militärbefehlshaber Südost), T501 roll 248 frame no. 000290

Izvještaj glavnokomandujućeg generala za Srbiju
14.6. 1942 g
Borbena grupa ,,Zapadna Bosna”
c/ Grupa za zaprečavanje: […] Neprijatelj drži visove sjeverno i sjeverozapadno od Bronzanog Majdana. NAPAD NACIONALNIH ČETNIKA U TOKU. /… /

BEOGRAĐANIN kaže:

Kako su zli komunisti skrivali istinu o Jasenovcu
Tomislav Marković

Pristalice zločinačkih ideologija nemaju saosećanja ni za žrtve koje pripadaju njihovom narodu

Srpski mediji i društvene mreže u poslednje vreme bruje o još jednoj ,,zaveri protiv Srba”. Najzad je ,,otkriveno“ da su ,,zli komunisti“ tokom skoro poluvekovne vladavine ,,skrivali istinu o stradanjima Srba u Jasenovcu“, te da se praktično do juče o tome ništa nije znalo. U širenju ovog ,,otkrovenja“ učestvuje popriličan broj mladih ljudi, ali ni stariji ne zaostaju. Suštinu ,,zavere” najbolje je opisao novinar i kolumnista ,,Večernjih novosti“ koji veli: „Najveća i neprolazna vrednost Antonijevićevog ostvaranja je – što je konačno snimljeno! Što je najzad neko razbio to mučno ćutanje, tu grozomornu sedmodecenijsku tišinu koja je ponovo ubila na stotine hiljada mučenika”.
Prava je sreća da nam je Bog podario predsednika Aleksandra Vučića koji je, kako sam kaže, inicirao snimanje filma Dara iz Jasenovca, tako da je ,,zavera ćutanja duga sedam decenija“ najzad prekinuta i konačno imamo priliku da saznamo nešto o ustaškim zločinima o kojima ,,do danas niko nikad ništa nije prozborio“. Za sve je kriv onaj ,,demon Tito koji je zabranio da se pominju ustaška klanja“, jer se nameračio da uništi Srbe i da zatre njihovo istorijsko pamćenje.
,,Zlim komunistima“ se u skorije vreme pridružila ,,banda zlih Amerikanaca“, koji namerno nisu uvrstili Antonijevićev film u izbor za Oskara, samo da bi nam napakostili. O tome je nadahnuto progovorio poeta Ljubivoje Ršumović, opipavajući nevidljivi zid: „Jak je taj američki zid prema Srbiji koji ne dozvoljava da bilo kakva istina o tim stvarima, o tim zločinima iz prošlosti prodre u svet. Tu su jednostvano, rekao bih, bandoglavi, ali nisu bandoglavi po prirodi, nego se smišljeno prave ludi, i tako sprovode taj novi svetski poredak”.
Što se tiče ,,neprobojnog američkog zida“ koji ,,sprečava da istina o Jasenovcu prodre u SAD i svet“, dovoljno je pomenuti Američki muzej holokausta u kojem se čuva povelika zbirka eksponata o ovom ustaškom logoru. Ima tu koječega, od fotografija iz logora, preko tekstova i knjiga, memoara i dnevnika, pa sve do filmova i usmene istorije, brojnih svedočanstava preživelih logoraša. Kad su komunisti u pitanju, situacija je malo složenija.

Četnici i ustaše, zajednička nesreća Srba i Hrvata

Mora se priznati da su ,,komunisti u kreiranju strategije prećutkivanja Jasenovca“ pokazali nesvakidašnju inventivnost, neverovatnu lukavost i natprirodnu prefriganost na kojima bi im i baron Minhauzen pozavideo. ,,Zavera ćutanja“ je počela još tokom Drugog svetskog rata, dok je konc-logor za Srbe, Jevreje, Rome i antifašiste svih nacionalnosti radio punom parom. Jedan mladi komunista i pesnik, Ivan Goran Kovačić, u prvoj polovini 1943. godine ispevao je potresnu poemu Jama o ustaškim klanjima u Jasenovcu. Naravno, sa namerom da sakrije istinu o ustaškim zverstvima. Poemu je napisao na osnovu svedočenja odbeglih logoraša.
Strašne su scene iz Jame, teško ih je zaboraviti: „Posljednje svjetlo prije strašne noći / Bio je bljesak munjevita noža, / I vrisak, bijel još i sad u sljepoći, / I bijela, bijela krvnikova koža; / Jer do pojasa svi su bili goli / I tako nagi oči su nam boli. (…) Al’ ovu strašnu bol već nisam čeko: / Krvnik mi reče: ‘Zgnječi svoje oči!’ / Obezumljen sam skoro preda nj kleko, / Kad grč mi šaku gustom sluzi smoči; / I više nisam ništa čuo, znao: / U bezdan kao u raku sam pao”.
Srpski četnici, vazda na braniku patriotizma, nisu bili zadovoljni poemom, najedili su ih stihovi napisani da bi sakrili istinu o ustaškim zločinima nad Srbima, pa su kamom ,,ispisali književnu kritiku“ po vratu Ivana Gorana Kovačića krajem juna ili početkom jula 1943. godine, da mu se ni grob ne zna.
O Goranovoj smrti pisao je njegov saborac Moša Pijade: “Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi Jama tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od ‘srpskih osvetnika’, četničkih izroda, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači”.
Još jedan komunista, Marko Ristić, koji je napisao i predgovor za francusko izdanje Jame opremljeno bakrorezom Pabla Picassa, pribeležio je: “Da se našla bratoubilačka ruka koja je prolila tu svetu, pevajuću krv pesnika i borca za slobodu svoga naroda, da su uopšte mogli postojati četnički koljači i ustaški koljači-jamari, to je zajednička nesreća i Srba i Hrvata koji vole i svoj narod i njegovu slobodu”. Očigledno je reč o antisrpskim elementima, pretečama autošovinizma, o ljudima koji nemaju nimalo razumevanja za četnike koji su klali isključivo u samoodbrani, naročito bebe u kolevci, ili kad su kamom hteli da izraze protest protiv levičarske estetike.
Goranova Jama doživela je silesiju izdanja posle rata, štampana je u stotinama hiljada primeraka, a ,,zli komunisti“ su je čak uvrstili u obaveznu lektiru kako bi – pogađate – sakrili istinu o ustaškim zločinima u Jasenovcu. Nije to bio kraj komunističke strategije ,,poricanja i prikrivanja jasenovačkih klanja“. Odmah po oslobođenju objavljena je knjiga U mučilištu – paklu Jasenovac Đorđa Miliše, sledeće, 1946. godine, usledila je knjiga Grad mrtvih: Jasenovac 1943 Milka Riffera, a iste godine izlazi i izveštaj Zemaljske komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača pod naslovom “Zločini u logoru Jasenovac”.
Dve godine kasnije izlazi knjiga sećanja Jasenovac: 21. VIII 1941 – 31. III 1942. čiji je autor Drago H. Čolaković, a potom su nižu desetine izdanja o Jasenovcu: Zakon bezakonja: zapisi o ustaškim logorima Jasenovca i Stare Gradiške. Krvave staze Mata Kudumije i Cveje Jovanović, roman Smrt je hodala četvoronoške Vladimira Carina, sećanja Egona Bergera 44 mjeseca u Jasenovcu, Petnaest hiljada vagona smrti: zapisi o ustaškim zatvorima i logorima Jasenovca i Stare Gradiške Mata Kudumije, S one strane svijeta: žrtve jasenovačkog logora Anta Zukanovića, zbornik Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, studija Jasenovac i jasenovački logori Radovana Trivunčića, uspomene Čedomila Hubera Bio sam zatočenik logora Jasenovac, zbornici Riječi koje nisu zaklane: svjedočanstva preživelih zatočenika i Jasenovački logor: iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora i nebrojena druga izdanja. Pomenimo samo zbornik dokumenata Koncentracioni logor Jasenovac Antuna Miletića koji je objavljen u četiri toma, na preko 2.000 strana.
Nekome će ,,komunistička strategija zataškavanja“ delovati u najmanju ruku čudno, pošto se uobičajilo uverenje da se prećutkivanje zločina najefikasnije sprovodi tako što se o njima ćuti. Takvi pojedinci i pojedinke su očigledno ,,puke naivčine“, oni naprosto ne razumeju ,,pokvarenost komunističkog uma“, koji se dosetio da je zločine ,,najbolje negirati“ tako što se o njima neprestano piše. Postoji osnovana sumnja da su ovu strategiju komunisti preuzeli iz priče Edgara Allana Poea Ukradeno pismo, pošto je čak i među njima bilo nekoliko pismenih ljudi koji su ponešto čitali.

Sedma umetnost prećutkivanja
Nisu se komunisti zaustavili samo na knjiškom ,,zataškavanju ustaških pokolja u Jasenovcu“, već su posebnu pažnju posvetili kinematografskom ,,prećutkivanju“, znajući koliko je filmska umetnost popularna u širokim narodnim masama. Snimljeno je nekoliko filmova o Jasenovcu, ali i o drugim logorima, o holokaustu, o masovnom istrebljenju ljudi koje su sprovodili nacisti u saradnji sa kvislinzima. Odmah po oslobođenju, Gustav Gavrin i Kosta Hlavaty snimili su dokumentarac Jasenovac sa jezivim snimcima masakriranih leševa iz logora.
Igor Pretnar režirao je 1959. film Pet minuta raja po scenariju pisca Vitomila Zupana. Naredne godine snimljena su tri filma: slovenački reditelj France Štiglic režirao je igrani film Deveti krug (prikazan na Kanskom festivalu i nominovan za Oskara), crnogorski reditelj Stjepan Zaninović snimio je dokumentarac Poruke po scenariju Branka V. Radičevića, a italijanski reditelj Gillo Pontecorvo, koji se kasnije proslavio filmom Bitka za Alžir, snimio je u Jugoslaviji film Kapo koji je takođe bio nominovan za Oskara u kategoriji najbolji strani film.
Hrvatski reditelj Bogdan Žižić snimio je kratki dokumentarac Jasenovac 1966. godine, na prvoj komemoraciji u Spomen-području Jasenovac, a Žika Mitrović (koji je dve godine ranije snimio Marš na Drinu) režirao je Gorke trave po scenariju Fride Filipović. Naredne godine Eduard Galić snima igrani film Crne ptice koji se temelji na istinitoj priči njegovog tasta Grge Gamulina koji je pred kraj rata uspeo da pobegne iz logora Stara Gradiška. Iste godine bosanskohercegovački reditelj Suad Mrkonjić snimio je film Djeca iz pakla iz perspektive deteta logoraša.
Gojko Kastratović 1973. snima dokumentarac o Jasenovcu Evanđelje zla, deset godina kasnije legendarni Lordan Zafranović napravio je dokumentarac Krv i pepeo Jasenovca. Vladimir Tadej snimio je 1987. film Kula smrti: Gradiška Stara logor broj 5. Ustaški zločinci prikazivani su i u drugim filmovima, na primer u filmu Zastava Branka Marjanovića iz 1949. godine, u Padu Italije i Večernjim zvonima Lordana Zafranovića, u Kraju rata Dragana Kresoje, u seriji Nepokoreni grad Eduarda Galića, a jezivu scenu klanja u autobusu iz Zafranovićeve Okupacije u 26 slika nemoguće je zaboraviti.

Spomen-područje Jasenovac
U socijalizmu se baš udarnički radilo na ,,prećutkivanju nacističkih zločina“, posebice ustaških klanja u Jasenovcu, tako da ne čudi što se takoreći ,,do juče o tome ništa nije znalo“, sve dok Vučić nije rešio da ,,otkrije dugo skrivanu istinu“ uz malu pomoć filmske ekipe. Četiri pomenuta filma napravljena su u produkciji Spomen-područja Jasenovac: Evanđelje zla, Krv i pepeo Jasenovca, Kula smrti i Žižićev Jasenovac. Kakvo sad Spomen-područje Jasenovac? Ako se istina o ustaškim klanjima u Jasenovcu tako brižljivo skrivala, zar je iko znao da je taj logor postojao i gde se nalazio?
,,Zle komuniste“ nije mrzelo da naprave memorijalni kompleks, da angažuju najvećeg umetnika među arhitektama Bogdana Bogdanovića da napravi spomenik, čuveni Kameni cvet, da postave još nekoliko spomenika i spomen-ploča, da obeleže mesta stradanja, da naprave muzejsku postavku i izdavačku delatnost, da štampaju razglednice, značke i priveske. Škole iz cele SFRJ organizovale su masovne posete učenika i nastavnika Jasenovcu, a mnoga deca su doživljavala traume gledajući jezive slike ustaških zločina. Toliko su ,,komunisti sistematski radili na prećutkivanju“ da je po broju posetilaca Memorijalni muzej Jasenovac nadmašivao gotovo sve muzejske institucije u bivšoj Jugoslaviji.
Neočetnička propaganda
Koliko su ,,zli komunisti“ bili agilni u ,,zataškavanju Jasenovca“ govore i neki statistički podaci. U knjizi Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima Jovan Mirković navodi da je do 2000. godine o konc-logoru Jasenovac objavljeno 1.188 knjiga, 1.544 teksta i 108 zbirki dokumenata. Najveći broj izdanja štampan je osamdesetih godina, dakle u vreme poznog socijalizma. Stvarno su Tito i komunisti učinili nadljudske napore da sakriju istinu o ustaškim zločinima u Jasenovcu, teško da su još nešto mogli da naprave.
I posle svega ovoga dođu neki propagandisti i mrtvi hladni udaraju na sva zvona kako je ,,u socijalizmu skrivana istina o Jasenovcu“. Razumem da neočetničkim propagandistima nije lako, težak je posao stalno izmišljati kojekakve lagarije iz najnižih pobuda, ali mogli bi ipak malo da se potrude pa da smisle nešto što nije baš apsolutna budalaština u koju niko sa zrnom mozga ne može da poveruje. Doduše, njima nije bitno da lažu ubedljivo, pošto se ionako obraćaju publici kojoj je do istine stalo manje nego do lanjskog snega.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top