Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?

Datum objave: sreda, februar 2, 2011
Veličina slova: A- A+

PRIMENA „TEORIJE DEFINICIONIZMA“ NA NAŠE VREME (Na primeru građanskih ratova na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka

Vladimir UmeljićVladimir Umeljić

Naučna studija „Teorija definicionizma i fenomen genocida (Etika i vlast nad definicijama)“, čija centralna promocija je predviđena na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, predstavlja javnosti jednu novu socijalnu, jezičko-filosofski utemeljenu „Teoriju definicionizma“ Vladimira Umeljića.

Jedan od najvećih živih korifeja jezičke filosofije, Noam Čomski, kome je stavljen na raspolaganje jedan engleski siže ove studije (Summary, objavljen na kraju ove knjige od preko 450 str.), prokomentarisao je, da on sam „nikada nije došao na tako interesantne ideje“. Izrazio je, potom, spremnost da se i lično odazove autorovom apelu što svestranijeg i što kritičnijeg preispitivanja postavki ove teorije, da dakle pokuša da i sam nađe vremena, „da radi na taj način“.[1]

U odnosu na fenomen genocida, činjenično stanje, rezultat dosadašnjeg i ujedno polazna tačka daljeg istraživanja je sledeće:

Počinioci svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno pripadaju geopolitičkoj celini i (od strane Vatikana bitno determinisanoj) kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope. Žrtve svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno ne pripadaju geopolitičkoj celini i (od strane Vatikana bitno determinisanoj) kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope.[2]

Donji izvod iz ove studije tematizuje događanja u vreme građanskih ratova na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka.

Mark

“Oni su, naime, odmah smislili definiciju isto tako virtuelnih „Bad Banks“ („rđave banke“), u koje se sada deponuju svi dotični papiri „bilionske vrednosti“, oni time „nestaju“ iz opticaja i bilansi svih drugih banaka ne sadrže više negativne stavke, kriza je odjednom prevaziđena i sve ide dalje. Stvarnu štetu, naravno, plaćaju „normalni“ ljudi, bilo kao prevareni ulagači, bilo kao poreski obveznici, čijim novcem dotične države upravo saniraju „sistemski relevantne“ banke.” Na slici: Milijarda nemačkih maraka iz doba finansijske krize.

Naše aktuelno vreme se s pravom posmatra kao jedno „medijsko doba“, kao vreme globalizacije i tome obično sledi jedna značajna i evidentna zabluda, naime, da se porastom međusobne komunikacije, ekonomskim povezivanjem, pojačanim političkim dijalogom i, naravno, širenjem „demokratije“ i „državno-pravne brige za ljudska prava“ i sl. u suštini smanjuje opasnost ratova i masivnih zločina (genocid), da su „kontrolni mehanizmi“ svetske zajednice u međuvremenu dovoljni, efektivni i u stanju da spreče takve eskalacije.

Realnost, naravno, neprestano iskušava i opovrgava ovu prividnu sigurnost (ratna zbivanja na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka, Bliski, Srednji i Daleki istok, Afrika, itd.) i jezičko-filosofska analiza svih aktuelnih formi socijalnog (hijerarhijskog) organizovanja vrlo jasno ukazuje na mogućnost, da se na važenju i primeni principa vladanja „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ do današnjeg dana ništa nije promenilo.

To znači da je – u slučaju da je to tako – iluzorno govoriti o pravdi i jednakosti, o demokratiji i ljudskim  pravima, o miru i sigurnosti, dokle god autoritativni centri moći putem ovog mehanizma instrumentalizuju, duhovno uniformišu, manipulišu i u humanističkom smislu reči devalviraju čoveka. Koje činjenice govore u prilog ove postavke?

To počinje na pr. situacijom pri kojoj jedan privredni menadžer poželi da povisi dividende svojih akcionara i od 16.000 zaposlenih u dotičnoj firmi otpusti njih 15.000,  a potom, bez da trepne okom, javno oglasi da je ponosan na svoju socijalnu savest, jer sve što je on učinio je bilo to da je on spasao i učinio sigurnim čitavih 1.000 radnih mesta. To je, svakako, bio samo jedan banalni primer (da li je jedna čaša vode poluprazna ili polupuna?).

Uzmimo, međutim, jedan primer doslovno globalnih razmera: finansijska kriza bankarskog sistema 2009. godine, koju su SAD momentalno proširile i rasporedile na čitav svet, uništila je, prema unisonom javljanju svetskih medija, „finansijska sredstva u visini biliona dolara tj. evra“ i vitalno ugrozila svetsku privredu. To je, međutim, uvek bio virtuelni novac, žetoni krupno-kapitalističkih špekulanata i samo (ako uopšte) papiri, koje su merodavni i autoritativni centri moći redefinisali u „vrednosne papire“, i psihagoški naveli i „normalne“ ljude da izdaju novac za njih.

Iza tih papira, dakle, nikada nije stajala neka odgovarajuća materijalna vrednost, nikakva supstanca, podloga ili osiguranje.

Iza tih papira, dakle, nikada nije stajala neka odgovarajuća materijalna vrednost, nikakva supstanca, podloga ili osiguranje i uprkos tome, sve je išlo dalje, sve dok se kula od karata nije izložila prvom povetarcu. Koliko je sve to bilo interesno virtualizovano svedoči i aktuelni recept rešenja krize, koji ti isti uzurpatori vlasti nad definicijama trenutno (2009.) nude i – opet u smislu sopstvene korisnosti – uspešno primenjuju.

Oni su, naime, odmah smislili definiciju isto tako virtuelnih „Bad Banks“ („rđave banke“), u koje se sada deponuju svi dotični papiri „bilionske vrednosti“, oni time „nestaju“ iz opticaja i bilansi svih drugih banaka ne sadrže više negativne stavke, kriza je odjednom prevaziđena i sve ide dalje. Stvarnu štetu, naravno, plaćaju „normalni“ ljudi, bilo kao prevareni ulagači, bilo kao poreski obveznici, čijim novcem dotične države upravo saniraju „sistemski relevantne“ banke (= prouzrokovače krize).

Od enormnog značaja, pri tome, je da protesta potom skoro i da nema, da je ogromna masa ljudi već toliko internalizovala psihagoške uplive svojih vodećih društvenih elita i postala deo te nove, i nesumnjivo virtualizovane „stvarne stvarnosti“.

Oprosnica greha“Neprevidiva je paralela sa vatikanskom komercijalizacijom `oproštaja grehova` u srednjem veku. Vatikan je tada, isto tako, anti-etički redefinisao ovaj osnovni hrišćanski sakrament i izneo ga na tržište, koje je time tek stvoreno i monopolizovano. Iza tog ponuđenog produkta nije stajala niti jedna materijalna, niti jedna duhovna vrednost, naprotiv…” Na slici: Oprosnica greha rimokatoličke crkve. XV vek, doba pape Nikole V.

(Primedba: Neprevidiva je paralela sa vatikanskom komercijalizacijom „oproštaja grehova“ u srednjem veku. Vatikan je tada, isto tako, anti-etički redefinisao ovaj osnovni hrišćanski sakrament i izneo ga na tržište, koje je time tek stvoreno i monopolizovano. Iza tog ponuđenog produkta nije stajala niti jedna materijalna, niti jedna duhovna vrednost, naprotiv – komercijalnim profanisanjem jedne bazične duhovne konstante hrišćanstva, konstitutivna i obavezujuća etika Hristovog učenja je obezvređena i preokrenuta u svoju suprotnost. Razlika između tadašnje i današnje situacije leži u ondašnjem apsolutnom monopolu Vatikana, zahvaljujući kome tada nije dolazilo do posledičnih privrednih kriza).

Ovaj mehanizam, naravno, još je delotvorniji pri svojoj „klasičnoj“ primeni, znači – u oblasti politike i naročito pri nasilnom sprovođenju iste. Ovde dolazi do izražaja i enormni značaj našeg „medijskog doba“. To znači da smo svi mi bukvalno preplavljeni informacijama, da je „informational overkill” dostigao jedan do sada nikada zabeleženi nivo. Čovek postaje prezasićen, teži ka unutrašnjoj imigraciji, odustaje od pokušaja analitičkog, odnosno kritičkog vrednovanja te poplave vesti i javljanja, on počinje pretežno pasivno da internalizuje i time postaje sve idealniji ciljni objekat psihagogije uzurpatora vlasti nad definicijama. To znači da „svesni i slobodni građanin“ sve ubrzanije sledi put metamorfoze jednog aktivnog političkog subjekta u jedan pasivni politički objekat.

Jer, profesionalizam u ovom slučaju zahteva da se jedna masa banalnih i opšte poznatih (istinitih) floskula u pravoj meri pomeša sa određenim brojem (takoreći – pripremnih) poluistina i sa manjim brojem bitnih (a kroz tu mešavinu teško prepoznatljivih odnosno proverljivih) neistina, koje sadrže srž psihagoške manipulacije.

Jedna medijska kampanja se uz to, od strane internalizujuće osobe, u velikom broju slučajeva povezuje sa ličnim autoritetima (verodostojni političari, poznati TV-komentatori, dugogodišnji novinski kolumnisti, crkveni dušebrižnici, kolege i nadređeni na poslu, itd.) kao i sa uvek prisutnim uticajem „pressure groups“ (institucije, ustanove, organizacije, udruženja, itd.) iz sopstvenog užeg i šireg okruženja, iz sopstvenog mikrokosmosa.

Ovaj efekat se u jednom „medijskom dobu“ multiplicira i kroz prisutnu medijsku globalizaciju u svetskim razmerama. Kada bi na pr. samo američki Associated Press lansirao onu nemoralnu tvrdnju Iva Omrčanina, po završetku Drugog svetskog rata („Srbi su u stvari izvršili jedan genocid nad Hrvatima“), onda bi ta „informacija“ momentalno otišla na preko 5.000 američkih novinskih, radio i TV-redakcija i na AP-abonente u više od stotinu različitih zemalja, dakle na preko 10.000 medijskih kuća širom sveta (koje pak imaju svoje sopstvene abonente, itd.).[3]

Šta bi, dakle, trebalo da jedan prosečni „medijski konzument“ našeg doba drži o ovom pluralističkom (globalnom) objavljivanju, koje stiže do njega istovremeno i sa različitih strana sveta – istina ili manipulacija? Pri ovom primeru se, svakako, ne sme izgubiti iz vida da najvažniji masovni medijum današnjice (elektronski) i sve njegove enormne mogućnosti do sada, ovde još nisu bile ni pomenute.

Pretpostavljene neslućene mogućnosti potenciranja efekta mehanizma „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ u našoj medijskoj eri, možemo zaključno preispitati tj. staviti na probu putem analize nekoliko verifikovanih istorijskih izvora, koji se odnose na poslednje balkanske ratove u završnoj deceniji 20. veka.

Sada su se, naime, po prvi put u istoriji našli svi relevantni naslednici i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope na jednoj te istoj strani ( „NATO-demokratije“).

Sledstveno razmatranje, znači, neće ulaziti detaljno u dubine i finese kauzalnog lanca, istorijske deskriptivnosti i analitičkog vrednovanja ovih zbivanja, već će prevashodno još jednom  proveriti predloženu hipotezu: da li je, u kojim oblastima duhovne delatnosti i socijalne stvarnosti, i u kojoj meri (sa kakvim efektom?) pri tim ratovima došlo do primene principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“.

To isto tako znači: da se neće dublje razmatrati čak ni činjenica od neprevidivog istorijskog značaja, da su, naime, lokalni frontovi na Balkanu, u poslednjoj deceniji 20. veka, bili identični sa lokalnim frontovima u Prvom i Drugom svetskom ratu, a da je učešće velikih sila u ovim poslednjim balkanskim konfliktima – za razliku od svetskih ratova – ovog puta bilo dijametralno drugačije:

Sada su se, naime, po prvi put u istoriji našli svi relevantni naslednici i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope na jednoj te istoj strani („NATO-demokratije“). Analiza te činjenice (od još većeg istorijskog značaja), kao i analiza posledične činjenice, da su se Srbi ovog puta – za razliku od oba svetska rata – našli na strani ratnih gubitnika, zahtevala bi razumljivo jednu novu i vrlo obimnu studiju.
* * *

Mišljenje da su SAD bile te koje su inicirale nasilni raspad druge Jugoslavije, i to putem najgoreg mogućeg rešenja (rat), u međuvremenu je široko rašireno. Taj stav, međutim, ne reflektira pravo činjenično stanje stvari. SAD su, po današnjem nivou i obimu saznanja, preuzele svoju aktivnu lidersku ulogu u ovome tek kada je taj proces, taj još jedan „projekat istorijskih razmera“, bio iniciran, u toku i po mogućnosti čak već bio ušao u fazu „sopstvene dinamike događaja“.

Inicijalna kapisla faktičke realizacije ovog projekta je bilo proglašavanje secesije od strane političkih rukovodstava Slovenije i Hrvatske. Fitilj na „balkanskom buretu baruta“, međutim, nepovratno se razgoreo tek kada je ponovno ujedinjena i ojačala Nemačka, u decembru 1991. godine, bukvalno iznudila međunarodno priznanje ovih secesionističkih jugoslovenskih republika od strane „NATO-demokratija“.

Genšer“Tome je prethodio otvoreni dogovor sa Vatikanom i koordiniranje zajedničke akcije; Tadašnji nemački ministar inostranih poslova, Hans Ditrih Genšer je krajem novembra 1991. godine “konferisao” sa tadašnjim papom Jovanom Pavlom II i sa kurijskim kardinalom-državnim sekretarom Sodanom u Vatikanu, i jedno zaključno zajedničko saopštenje za javnost izričito je zahtevalo međunarodno-pravno priznanje Hrvatske i Slovenije.” Na slici: Hans Ditrih Genšer.

Tome je prethodio otvoreni dogovor sa Vatikanom i koordiniranje zajedničke akcije; Tadašnji nemački ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer je, krajem novembra 1991. godine, “konferisao” sa tadašnjim papom Jovanom Pavlom II i sa kurijskim kardinalom, državnim sekretarom Sodanom u Vatikanu, i jedno zaključno zajedničko saopštenje za javnost izričito je zahtevalo međunarodno-pravno priznanje (pretežno katoličkih teritorijalnih oblasti) Hrvatske i Slovenije, odnosno, definicija „pravne“ osnove tog zahteva je glasila „da se pravo na opredeljenje naroda sada mora postaviti iznad međunarodno-pravnog principa nedodirljivosti tj. nepromenljivosti državnih granica“.[4]

Time je radikalno prekršen i poništen jedan tabu, koji je od kraja Drugog svetskog rata bio jedan bitni garant protiv revizionističkih stremljenja u Evropi i svetu. Genšer je potom na sledstvenom sastanku članica EU (tada još EG) u holandskom Mastrihtu, jednostavno, odbio da razgovara o dogovorenom istorijskom uvođenju jedne zajedničke evropske valute (evro), sve dok se sve prisutne zemlje ne priklone ovom rešenju (priznavanje secesionističkih jugoslovenskih republika). To se na kraju jedne naporne pregovaračke noći i dogodilo, i tadašnji američki ministar inostranih poslova, Džejms Bejker je tu odluku vrlo eksplicitno osudio, i čak javno okvalifikovao kao „do sada najteži element eskalacije u ovom balkanskom konfliktu“.[5]

Obratimo sada kratko pažnju na, pri ovim aktivnostima, kontinuirano redefinisanje stvarnosti od strane aktera, koje služi – kroz permanentni “informational overkill”, psihagoški namenjen internalizujućoj publici tj. sopstvenom, evropskom i svetskom „javnom mnjenju“ – zamagljivanju i potiskivanju uzročno-posledičnog lanca zbivanja:

– Nemačka se pri ovom nemačko-vatikanskom „projektu“ odmah poziva na jednu prvobitnu i samo vatikansku inicijativu („Genšer se, po završetku svog razgovora sa papom Jovanom Pavlom II i kardinalom-državnim sekretarom Sodanom, pozvao na već postojeću inicijativu Svete stolice u okviru KSZE (OEBS), koja zahteva priznavanje Hrvatske i Slovenije još pre Božića…“[6]

– Nemačka, posle uspeha ove sada nemačko-vatikanske inicijative i pridobijanja ministara inostranih poslova svih zemalja evropske zajednice u Mastrihtu za nju, ponovo zamagljuje i potiskuje uzročno-posledični lanac iz svesti internalizujuće publike, stavljajući hronološki početak ovih događaja na ovu, više-manje nevoljno, donetu odluku zemalja evropske zajednice („Nemački kancelar Helmut Kol najavljuje da će se Vlada Savezne Republike Nemačke priključiti odluci ministara inostranih poslova evropske zajednice o priznavanju…“[7]).

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Havijer Perez de Kveljar upozorio je, na primer, već 15. decembra 1991. godine “da bi jedno takvo priznavanje moglo da ima teške posledice po čitavu regiju Balkana”.

Pri tome su se svesno i dosledno ignorisala sva upozorenja da će jedna ovakva politika neminovno dovesti do odsudne eskalacije u Jugoslaviji: generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Havijer Perez de Kveljar upozorio je, na primer, već 15. decembra 1991. godine „da bi jedno takvo priznavanje moglo da ima teške posledice po čitavu regiju Balkana“[8]. Zvanični posrednici SAD i EU za Jugoslaviju, Lord Karington i Sajrus Vens, upozorili su na neprimerenost “samostalnih i pojedinačnih priznanja”[9]. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Havijer Perez de Kveljar upozorio je još jednom, 16. decembra 1991. godine, da su „prerana“ i „selektivna“ priznavanja“ štetna[10], itd.

Ovo govori u prilog postavke da SAD, po mogućstvu, zaista nisu inicirale ratna događanja na Balkanu i razbijanje jednog od osnivača Ujedinjenih nacija, međunarodno priznate države Jugoslavije. Naprotiv, trenutno izgleda verovatnije da su SAD u početku bile protiv ove inicijative, prvo samo Vatikana, a potom Nemačke i Vatikana.

Kao što je već najavljeno, ovde se neće detaljno ulaziti u kauzalni lanac i tok istorijskih zbivanja. Napomenimo samo da su i pre paljenja one inicijalne kapisle (proglašavanje secesije od strane političkih rukovodstava Slovenije i Hrvatske), koja je rezultirala ratovima na Balkanu, bile neophodne višegodišnje sistematske pripreme za ovaj projekat:

„Nemačka tajna služba BND je od početka osamdesetih godina, u saradnji sa hrvatskom tajnom službom, sistematski radila na zaoštravanju konflikta između Beograda i Zagreba, i pri tome koristila kanale i osobe koje su već pri saradnji nacista i ustaša igrale jednu ulogu, a sa kojima je BND održavao jedan intenzivni kontakt.

Osim toga, postoje podaci o tadašnjim masovnim isporukama nemačkog oružja primaocima u Hrvatskoj…“

„Nemačka tajna služba BND je od početka osamdesetih godina, u saradnji sa hrvatskom tajnom službom, sistematski radila na zaoštravanju konflikta između Beograda i Zagreba, i pri tome koristila kanale i osobe koje su već pri saradnji nacista i ustaša igrale jednu ulogu, a sa kojima je BND održavao jedan intenzivni kontakt. Osim toga, postoje podaci o tadašnjim masovnim isporukama nemačkog oružja primaocima u Hrvatskoj…“[11]

Postoje, međutim, i podaci, koji govore da je ta saradnja nemačke tajne službe BND, lokalnih hrvatskih secesionista i hrvatske ustaške emigracije po ovom pitanju (razbijanje Jugoslavije) bila već u sedamdesetim godinama prošlog veka vrlo razvijena. Šef BND-a je tada bio Klaus Kinkel, koji će potom postati nemački ministar inostranih poslova u vreme pripreme NATO-napada na ostatak Jugoslavije 1999. godine [12]:

„U to vreme, sve odluke su se donosile po dogovoru između Krajačićeve grupe u Zagrebu, nemačkog BND-a i predstavnika ustaške emigracije…“[13]

Pogledajmo, zaključno, hronološki kako je gore apostrofirano „nepovratno raspirivanje fitilja na balkanskom buretu baruta“ bilo jezički inicirano i praćeno (donji izvori su isključivo mediji „NATO-demokratija“):

– Süddeutsche Zeitung, 05.09.1991.: „Genšer preti nacionalistima u Srbiji!“

– FAZ, 05.09.1991.: „Genšer izjavljuje da Nemačka ne drži ničiju stranu u ovom konfliktu, već samo stranu slobode, ljudskih prava i prava na samoopredeljenje.“

– Genšerov govor u UN, 25.09.1991., ZDF-Arhiv: „Ko silom pokuša da promeni unutrašnje i spoljne granice Jugoslavije, taj postavlja u pitanje osnovu zajedničkog života ljudi. Mi nismo protiv bilo kog naroda na Balkanu.“

– Handelsblatt, 06.11.1991.: „Genšer vrši pritisak na partnere, da se vodi jedna mnogo tvrđa politika prema Srbiji, od one za koju će se EU (tada još EZ) po mogućstvu sada odlučiti.“

– FAZ, 07.11.1991.: „Genšer zahteva od EZ-partnera da što pre donesu delotvorne sankcije protiv Srbije i da se ne čeka više sa priznavanjem Hrvatske i Slovenije. Genšer istovremeno odbacuje srpske insinuacije, da je Nemačka jedna interesna strana u ovom konfliktu – Nemačka ne zaboravlja strahote  Drugog svetskog rata. Savezni kancelar Kol istovremeno izjavljuje, da su svi ti dosadašnji EZ-zaključci posledica nemačkog diplomatskog delanja.“

– DPA-Basisdienst, 29.11.1991.: „Genšer je, po završetku jednog četrdesetpetominutnog razgovora sa papom Jovanom Pavlom II, kao i susreta sa kardinalom-državnim sekretarom Sodanom, ukazao na jednu inicijativu „Svete stolice“ unutar KSZE (OEBS), pri kojoj se Vatikan zalaže za priznavanje republika koje teže nezavisnosti, još pre Božića. To u potpunosti odgovara stavu nemačke vlade i drugih zemalja.“

– Welt am Sonntag, 01.12.1991.: „Genšer  izjavljuje: „Jugoslavija ne postoji više!“

– AFP, 06.12.1991.: „Francuska ponovo upozorava Nemačku, da ne priznaje pojedinačno Hrvatsku”.

– DPA-Basisdienst, 15.12.1991.: „Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Havijer Perez de Kveljar opominje, da bi jedno priznanje moglo da ima teške posledice po čitavu regiju Balkana“.

– DPA-Basisdienst, 16.12.1991: „Nemačka politika ne prija EZ. Genšer izjavljuje: „To neće biti neko pojedinačno, neko samo nemačko priznanje jer će nam druge države slediti.“

– DPA-Basisdienst, 16.12.1991.: „EZ-partneri i posrednici za Jugoslaviju, Lord Karington i Sajrus Vens upozoravaju na štetne posledice priznavanja.“

– FAZ, 16.12.1991.: „Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Havijer Perez de Kveljar opominje i izražava se protiv jednog „selektivnog“ i „preranog“ priznavanja. Na Bon to ne ostavlja neki utisak.“

– DPA-Basisdienst, 17.12.1991.: „Po pitanju priznavanja, EZ je za dlaku izbegla jedan fijasko. Genšer izjavljuje: „Mi smo apsolutno zadovoljni!“. Savezni kancelar, Kol izjavljuje: „Ovo je jedan veliki uspeh nemačke politike.“

– Reuters, 17.12.1991.: „Savezni kancelar, Kol izjavljuje da će se Vlada SR Nemačke priključiti odluci ministara inostranih poslova EG, da se bivše jugoslovenske republike priznaju.“

To, dakle, ukazuje, još jednom, na mogućnost da je posle odgovarajućih sistematskih priprema (BND, lokalni hrvatski secesionisti i ustaška emigracija) jednom vešto i ciljano bačeni kamen u jednu poslovično senzibilnu evropsku regiju (prvo Vatikan, potom Vatikan i Nemačka), tada već izazvao lavinu „sopstvene dinamike događaja“, koja se potom pokazala korisnom u smislu ubrzavanja realizacije već verovatno odavno koncipiranih (globalnih) kako američkih, tako i NATO-interesa.

Razumljivo je, ukoliko je to zaista tako, da su SAD: a) po prirodi stvari (imperativ kontinuiteta predvođenja zapadnih sila) morale da opet preuzmu svoju lidersku ulogu i da se stave na čelo ove sada NATO- politike i b) da je jedna snažna i uticajna grupa političko-ekonomskog i vojnoj lobija u američkom establišmentu, u ovom razvoju situacije, u međuvremenu otkrila (ili naknadno samo obelodanila) svoje sopstvene globalno-strateške interese.

Tako su na jednoj NATO-konferenciji 2000. godine u (sada NATO-slovačkoj) Bratislavi, američko Ministarstvo inostranih poslova i American Enterprise Institut vrlo otvoreno i nedvosmisleno analizirali prethodne događaje, i dali odrednice aktuelne i buduće politike, o čemu je nemački učesnik te konferencije i član nemačkog parlamenta, Vili Vimer, izvestio nemačkog saveznog kancelara, Šredera (ovde nekoliko izvoda iz ovog izveštaja):

„Međunarodno pravo je smetnja planiranoj NATO-ekspanziji (…) Srbija se mora isključiti iz svakog važećeg pravnog poretka, naročito iz oblasti pravne delotvornosti Helsinškog sporazuma (…) Srbija se mora isključiti iz svih planova daljeg evropskog razvoja (…) NATO-rat protiv Jugoslavije je već prekršio sve norme međunarodnog prava, to je bio jedan presedan, na koji će se NATO u slučaju potrebe i u budućnosti pozivati (…) NATO-ratom i razbijanjem Jugoslavije ispravlja se i jedna greška generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, to znači da se sada moraju stacionirati američki vojnici i na ovoj teritoriji (…) između Severnog i Baltičkog mora s jedne i turske Anatolije s druge strane, mora se uspostaviti stanje, koje je vladalo u doba maksimalnog procvata Rimske imperije…“[14]

Građanski rat u Hrvatskoj je na to počeo, a jedna od konsekvenci je bila da su potom i bosanski muslimani i bosanski Hrvati proglasili (već sa bosanskim Srbima potpisani) Lisabonski ugovor o mirnoj kantonizaciji Bosne i Hercegovine nevažećim, građanski rat se rasplamsao i na ovoj teritoriji.

Karakteristično je da su neposredno posle početnog uspeha finalne inicijative Nemačke i Vatikana, u odnosu na novu balkansku politiku NATO-a, zapadne zemlje još jednom demonstrirale svoju autoritativnu vlast nad definicijama i kada su Srbi u Hrvatskoj zahtevali da se isti princip „pravo na opredeljenje naroda“ primeni i u njihovom slučaju (Republika Srpska Krajina), odgovor je bio: da pravno sada ponovo i odmah „važi prioritet principa nedodirljivosti tj. nepromenljivosti državnih granica nad principom prava na samoopredeljenje naroda“.[15]

Građanski rat u Hrvatskoj je na to počeo, a jedna od konsekvenci je bila da su potom i bosanski muslimani i bosanski Hrvati proglasili (već sa bosanskim Srbima potpisani) Lisabonski ugovor o mirnoj kantonizaciji Bosne i Hercegovine nevažećim, građanski rat se rasplamsao i na ovoj teritoriji.[16] NATO-”uzurpatori vlasti nad definicijama” su istovremeno, putem medija, započeli jednu masivnu psihagošku kampanju difamiranja i dehumanizacije ciljne grupe, predviđenih gubitnika pri ovom projektu: Srbi su odmah proglašeni prouzrokovačima rata i agresorima.

Hrvatske paravojne formacije su bile te koje su, već 31. marta 1991. godine, na Plitvicama počele sa ratnim akcijama protiv srpskog civilnog stanovništva, a potom i sa oružanim napadima na redovnu vojsku, kao garanta tada važećeg ustavnog poretka Jugoslavije.

Pri tome je činjenično stanje da su (ako za trenutak zanemarimo onu kratku i brutalnu vojnu epizodu napada slovenačkih paravojnih snaga na tadašnju saveznu armiju Jugoslavije, koja međutim nije rezultirala nekom značajnom ratnom eskalacijom) hrvatske paravojne formacije bile te koje su, već 31. marta 1991. godine, na Plitvicama počele sa ratnim akcijama protiv srpskog civilnog stanovništva (a potom i sa oružanim napadima na redovnu vojsku, kao garanta tada važećeg ustavnog poretka Jugoslavije).[17]

To je nedvosmisleno potvrdio čak i tadašnji hrvatski ministar unutrašnjih poslova, Josip Boljkovac: „Tada je Jugoslovenska armija bila regularna vojska jedne međunarodno-pravno priznate države i Hrvati su bili deo tog jugoslovenskog sistema (…) Mi smo tada započeli sa ciljanim ratnim radnjama protiv srpskog stanovništva (…) želelo se da dođe do rata (…) Srbi i Jugoslavija su tada bili napadnuti a ne Hrvatska… (podvučeno od strane autora)“[18]

Josip BoljkovacJosip Boljkovac: “Mi smo tada započeli sa ciljanim ratnim radnjama protiv srpskog stanovništva (…) želelo se da dođe do rata (…) Srbi i Jugoslavija su tada bili napadnuti, a ne Hrvatska…”

I ne samo da su Srbi u javnosti „NATO-demokratija“, dakle, uprkos tome proglašeni „agresorima“, njihova etičko-moralna diskvalifikacija (dehumanizacija) u očima te, a potom i svetske javnosti je istovremeno bila eksponencijalno intenzivirana (početak te kampanje u nemačkoj javnosti može se pratiti već od avgusta 1991. godine – v. dalje) i vrlo spremno, profesionalno, sistematski i (skoro) sveobuhvatno organizovana.

Pre no što na nekoliko karakterističnih primera obrazložim ovu gornju postavku, želim da kratko ponudim jedan privremeni rezime: Realizacija i ovog „Istorijskog projekta Balkan“ je inicirana primenom principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“, pri čemu je odmah interesno redefinisano međunarodno pravo i kauzalni lanac konkretnih ratnih zbivanja (verbalno) preokrenut u sopstvenu suprotnost.

To analogno odgovara prvom (jezičkom) činu pri jednom drugom i različitom fenomenu (genocid). Drugi, prateći i permanentni (jezički) čin pri „Projektu Balkan“ bila je (dole predstavljena i obrazložena) dehumanizacija ciljne grupe (ovde – Srbi) kao i neumorno, interesno motivisano redefinisanje konkretnih zbivanja na ratištima, što analogno odgovara drugom (jezičkom) činu pri fenomenu genocida. Zaključno, naknadno utemeljivanje i etabliranje te u međuvremenu kreirane „stvarne stvarnosti“ je zadatak, pre svega, Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju (ICTY)[19], što odgovara trećem (jezičkom) činu pri fenomenu genocida.

* * *

"Ruder end Fin"Umeljić: “U jednom posleratnom intervjuu sa francuskom TV-stanicom `France 2` objasnio je šef poznate američke PR-agencije `Ruder & Finn` vrlo otvoreno i iskreno, u suštini ponosno, kako je njegova agencija uspela da ubedi svetsku javnost da su Srbi u vreme tih ratova „osnivali i držali koncentracione logore za svoje protivnike“.

U jednom posleratnom intervjuu sa francuskom TV-stanicom “France 2″, objasnio je šef poznate američke PR-agencije “Ruder & Finn”, vrlo otvoreno i iskreno, u suštini ponosno, kako je njegova agencija uspela da ubedi svetsku javnost da su Srbi u vreme tih ratova “osnivali i držali koncentracione logore za svoje protivnike”. Kada ga je šef „France 2“ na to konfrontirao činjenicom da ta tvrdnja teško može da bude kompatibilna sa istinom, šef agencije “Ruder & Finn” je vrlo eksplicitno odgovorio:

„Naš posao nije da verifikujemo informacije (…) Nas niko ne plaća da bismo bili moralni (…) Ukoliko Vi sada želite da dokažete da su zapravo Srbi tada bili jadne žrtve, onda  osećajte se dobrodošlim pa pokušajte (…) bićete pri tome vrlo usamljeni…“[20]

“Ruder & Finn”, inače, definiše sadržaj i formu svoga rada kao „uticanje, menjanje, preobraćanje i oblikovanje javnog mnjenja u SAD -u i u političkom establišmentu SAD-a, a u službi svojih nalogodavaca“, što neprevidivo odgovara svakoj egzaktnoj definiciji klasične psihagogije. Kao svoje nalogodavce, u konkretnom slučaju, “Ruder & Finn” je naveo Hrvatsku, Bosnu i Kosovo.[21]

Dajem dole originalni tekst tog intervjua, tog izuzetnog dokaza značaja jezičko-filosofske analize i u našem vremenu, u vremenu raširenog i sistematski potenciranog verovanja u egzistenciju „demokratije“, „ljudskih prava“, „slobode i jednakosti“, kao i „pravnih država“ odnosno „pluralističkih društava“ (agencija “Ruder & Finn” je, inače, za ovaj svoj doprinos virtualizaciji stvarnosti dobila 1993. godine najviše američko priznanje za tu vrstu PR-delatnosti, naime, odlikovanje „Silver Anvil“ u kategoriji „Crisis Communications“).[22]:

“Ruder & Finn”, inače, definiše sadržaj i formu svoga rada kao „uticanje, menjanje, preobraćanje i oblikovanje javnog mnjenja u SAD-u i u političkom establišmentu SAD-a, a u službi svojih nalogodavaca“, što neprevidivo odgovara svakoj egzaktnoj definiciji klasične psihagogije. Kao svoje nalogodavce, u konkretnom slučaju, “Ruder & Finn” je naveo Hrvatsku, Bosnu i Kosovo.

Ne verujem, istovremeno, da je još uvek neophodno napomenuti da su i svi gore pomenuti humanistički aksiomi („ljudska prava“, „pravna država“, itd.) u naše vreme isto tako samosvojno definisani od strane odgovarajućih nosilaca političke vlasti i ekonomske moći (i vlasti nad definicijama) u odgovarajućim državama:

„’To have succeeded in winning over Jewish opinion to our side. This was an extremely sensitive section and the records involved considerable danger from that side. Because President Tudjman had been extremely imprudent in his book ‚The Wilderness of Historical Reality‘. Anyone who read this writings could accuse him of anti-Semitism. The situation is not better regarding the Bosnians, because President Izetbegovic in his ‚Islamic Declaration‘ published in 1970, had advocated over-emphatically in favor of an Islamic and fundamentalist state. And besides, the past in Croatia and Bosnia was hallmarked by a very real and rigorous anti-Semitism. Several tens of thousands of Jews were exterminated in the Croatian prison-camps. There was every reason for Jewish intellectuals and organizations to be hostile towards the Croats and Bosnians. Our challenge was to change this state of affairs. And we succeeded in a mayor way. Between the 2nd and the 5th August 1992, when the ‚New York Newsday‘ printed the business with the camps, we jumped at the opportunity and immediately went to work on three large Jewish organizations: the B’nai B’rith Anti-Defamation League, the American Jewish Committee and the American Jewish Congress. We suggested to them to publish a statement in the ‚New York Times‘ and to organize a protest in front of the United Nations. We pulled this off remarkably well: bringing the Jewish organizations into play on the side of the Bosnians was an extraordinary gamble. This immediately opened the way for us to equate Serbs with Nazis in the public eyes (…) in one go we were able to present the simple situation, a story about the good guys and the bad guys (…) In targeting the Jewish audience we had played on the right card. There was an immediate and visible shift of terminology in the press, using expressions with a strongly emotive element such as ethnic cleansing, concentration camps etc., all intended to evoke Nazi Germany, the gas chambers and Auschwitz. The emotional impact was so great that no one could go against it without being accused of revisionism. We had hit the mark.’

France 2: Perhaps. But between the 2nd and the 5th August 1992, you had no proof that what you had claimed was true. You had nothing at your disposal but the articles in ‚Newsday‘.

‘Our work is not to verify information. We are not equipped for that. Our job, as I have told you, is to speed up the flow of information that serves our purpose, to target carefully selected objectives. We did not confirm the existence of death-camps in Bosnia, we made it known that „Newsday“ had stated this.’

France 2: But that is an enormous responsibility. Do you reckon with this responsibility?

‘We are professionals. We have a job to do and we have done it. We are not paid to be moral. And even if the issue were to shift to such ground, we have a clear conscience. Because if you want to prove that the Serbs are poor victims, you are welcome to try. You will be quite alone.“”[23]

Razvoj daljih događaja i dalekosežne posledice po zemlje i narode Balkana su poznati i to još jednom potvrđuje:

1. da je mehanizam „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“, i van autokratskih i totalitarnih režima, i danas još uvek aktuelan, delotvoran i u aktivnoj primeni, kao i

2. da humanistička konstanta stremljenja ka jednoj uravnoteženoj socijalnoj koegzistenciji ljudske zajednice ostaje utopija, sve dok se putem prosvećivanja ne razotkriju, obelodane i stave van snage sve one rafinirane metode instrumentalizovanja, manipulisanja i vladavine ljudima, koje su u prethodnim autokratskim i totalitarnim režimima bile na snazi (i bile lakše i brže prepoznatljive).

Pri ovome se mora imati na umu da je gornji primer bio samo deo jednog ciljanog i profesionalnog uzurpiranja vlasti nad definicijama i psihagogije, podređenih jednom obuhvatnom sistemu masivnog upražnjavanja ovog mehanizma, a u ovom slučaju kao esencijalnom delu vođenja rata. Jer, prvobitno lokalni (građanski) ratovi, nastali iz težnje većine političkih rukovodstava pojedinačnih naroda nekadašnje Jugoslavije ka secesiji, odmah su eskalirali i dobili daleko veći značaj. Faktički je neporecivo da su te prvobitno građanske ratove odlučili (vlast nad definicijama i psihagogija, kao i) politički, ekonomski i vojni potencijali „NATO-demokratija“.[24]

Zvaničnu i u javnosti etabliranu verziju „srpskih zločina u Srebrenici, najvećih i najstrašnijih od kraja Drugog svetskog rata“, međutim, argumentativno postavlja kao pitanje sve veći broj međunarodno priznatih eksperata.

Isto tako je neprevidivo, dakle, da su pobednici svo vreme, a maksimalno koristeći sve potencijale „medijske ere“ bezmerno difamirali, ljudski devalvirali odnosno dehumanizovali svog protivnika (srpska ratna strana). Gornji primer obelodanjuje konkretno kako su Srbi u okviru jezičkog kreiranja jedne virtuelne „stvarne stvarnosti“ redefinisani i izjednačeni sa nemačkim nacistima i njihovim koncentracionim logorima.

Tom sistemu je pripadala, samo ukratko, na primer, i tvrdnja da su Srbi masovno i ciljano razarali religiozne objekte svojih protivnika (“kulturni genocid, kao pripremna mera faktičkog genocida)[25], da su samo u Bosni „silovali preko 60.000 bosanskih muslimanki“[26], da su namerno i sistematski masakrirali civilno stanovništvo (na pr. dve eksplozije na pijaci Markale u Sarajevu),[27], da su Srbi bili ti koji su vršili planska i sistematska „etnička čišćenja“[28] i sve to je, zaključno, krunisano tvrdnjom da su „Srbi počinili jedan genocid“ (Srebrenica).[29] Pri ovoj poslednjoj tvrdnji je čak samosvojno redefinisana i osnovna definicija zločina genocida Rafaela Lemkina kao i dotične UN-rezolucije.[30]

Edvard S. Herman“Prof. dr Edvard S. Herman (University of Pensilvania), posle dugogodišnjeg istraživanja ove tematike, smatra ne samo da proglašeni kvalitet tada počinjenih ratnih zločina nad bosansko-muslimanskom populacijom, već i navodno utvrđeni kvantitet – broj pretpostavljenih žrtava, nisu utemeljeni na istini.”

Zvaničnu i u javnosti etabliranu verziju „srpskih zločina u Srebrenici, najvećih i najstrašnijih od kraja Drugog svetskog rata“, međutim, argumentativno postavlja u pitanje sve veći broj međunarodno priznatih eksperata. Tako na primer, jedan eminentni američki naučnik, prof. dr Edvard S. Herman, University of Pensilvania, posle dugogodišnjeg istraživanja ove tematike, smatra ne samo da proglašeni kvalitet tada počinjenih ratnih zločina nad bosansko-muslimanskom populacijom („genocid“), već i navodno utvrđeni kvantitet (broj pretpostavljenih žrtava)  nisu utemeljeni na istini. Rezultat svojih istraživanja on ponekad sažima i samo u jednoj jedinoj rečenici:

„Taj „masakar u Srebrenici“ je najveći trijumf propagande, koji je proistekao iz tih balkanskih ratova.“ [31]

Na jednoj strani, dakle, imamo prevashodno zapadne političare i medije (i Haški tribunal, v. gore pretpostavljenu ulogu ove institucije, u smislu funkcije naknadnog učvršćivanja virtuelizovane „stvarne stvarnosti“, kao treći čin pri primeni principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ pri jednom „istorijskom projektu“), znači – jednu, u međuvremenu nesumnjivo prepoznatu interesnu stranu, koja zastupa tezu „srpskog genocida“.

S druge strane stoji jedan rastući broj internacionalno priznatih naučnih eksperata (međunarodno pravo, politologija, istorija, nauka o medijima i komunikaciji, itd.) i delom neposrednih očevidaca tadašnjih zbivanja[32], koji argumentativno zastupaju jednu dijametralno suprotnu poziciju. Budući da ovi eksperti, u međuvremenu, dolaze iz Nemačke, SAD, Kanade, Velike Britanije, Francuske, itd. teško je zaista i u njima prepoznati jednu subjektivno zainteresovanu tj. jednu „interesnu stranu“ u ovom konfliktu (u konkretnom slučaju, znači – srpsku stranu).

Budući da i zapadni političari (i Haški tribunal), naravno, imaju stručnjake  u svojoj službi (i, očigledno, dominantne medije na svom raspolaganju), to znači da je ovo pitanje i dalje vrlo sporno, i – u najmanju ruku – otvoreno. To dalje znači, da će aktuelna kontroverza verovatno još dugo trajati, jer sa pitanjem „istina ili laž“ u odnosu na „slučaj Srebrenica“ opstaje ili pada čitava dosadašnja predstava „stvarne stvarnosti“ u odnosu na poslednje balkanske ratove u poslednjoj deceniji 20. veka.

Ovo je, sigurno, jedno pitanje od enormnog značaja, jer konkretna dilema u odnosu na dotične balkanske ratove teoretski glasi (teoretski, jer se neprebrodiva diskrepanca između važeće međunarodno-pravne definicije zločina genocida  i teze o „genocidu u Srebrenici“ ne može samo – permanentno argumentativno osporavanim – presudama jednog jedinog ad hoc suda staviti van snage):

Ili je jedan istorijski osvedočeni narod-žrtva jednog od velikih genocida evropskog 20. veka sada iz svojih redova zaista iznedrio počinitelje ovog zločina, ili je, pak, ovaj pokušaj stigmatizacije tog naroda još jedan presedan, jedan u istoriji još nezabeleženi pokušaj ciljanog dehumanizovanja jedne kolektivne genocidne žrtve. U ovom drugom slučaju, to bi istovremeno bio jedan od najuspešnijih pokušaja relativizovanja istorijski dokazanih velikih genocida 20. veka.

Ovim se potvrđuje i korisnost širenja naučnog dokaznog postupka u odnosu na ponuđenu hipotezu o jezičko-filosofskoj komponenti geneze fenomena genocida i na aktuelno vreme. To pokazuje još jednom, pored ostalog, da kontinuitet uticaja i delovanja prepoznate evropske kulturološke tradicije nije prekinut ili stavljen van snage, čak ni onim enormnim šokom koji je nastao po okončanju Drugog svetskog rata i definitivnom obelodanjivanju karaktera, i obima izvršenih genocida. Naprotiv, i vrlo brzo započeto relativizovanje i poricanje ovih zločina, kao uostalom i čitav opšti istorijski razvoj, dešava se, po prirodi stvari, na osnovu i u okviru ove milenijumske tradicije.

Teza o „srpskom genocidu u Srebrenici“, dakle, vrlo efektno deluje na posmatrača, kako na internalizujuću publiku , tako i na principijelno skeptičnog analitičara.

Već i sama forsirana učestalost primene to znači, već i to samo imenujuće inflacioniranje ovog pojma, analogno odgovarajućem imenovanju u finansijskom sektoru delatnosti (inflacija), nužno nosi sa sobom jedno obezvređivanje, dakle jedno relativizovanje i banalizovanje genuine vrednosti dotičnog jezičkog pojma (= u prvobitnoj etimologiji reči definiciono determinisane istine), i time jedno relativizovanje i banalizovanje one izuzetne manifestacije zla (genocid).

To u ovom kontekstu nameće konsekvencu, da čak ako za trenutak zanemarimo filosofski uslovljeno moralno-etičko vrednovanje ove konkretne situacije u vezi Srebrenice, i čak ako za trenutak zanemarimo i vrlo negativne pragmatične posledice po ciljnu grupu (Srbi), treća i opšta negativna implikacija (da je onda u toku „jedan od najuspešnijih pokušaja relativizovanja istorijski dokazanih velikih genocida 20. veka“), već samo iz sledećeg razloga, ostaje efektivna i izuzetno virulentna:

Već i sama forsirana učestalost primene, to znači već i to samo imenujuće inflacioniranje ovog pojma, analogno odgovarajućem imenovanju u finansijskom sektoru delatnosti (inflacija), nužno nosi sa sobom jedno obezvređivanje, dakle jedno relativizovanje i banalizovanje genuine vrednosti dotičnog jezičkog pojma (= u prvobitnoj etimologiji reči definiciono determinisane istine), i time jedno relativizovanje i banalizovanje one izuzetne manifestacije zla (genocid), sa kojom je ovaj jezički pojam semiotički povezan (identifikaciona determinanta jezika kao esencijalni element stvarnosti; v. dalje u aneksu „Kratki teoretski ekskurs iz filosofije jezika…“).

Teza o „srpskom genocidu u Srebrenici“, dakle, vrlo efektno deluje na posmatrača, kako na internalizujuću publiku (zvuči u prvoj liniji asocijativno-logično i ubedljivo), tako i na principijelno skeptičnog analitičara (zvuči u prvoj liniji subjektivno i interesno konotirano). Jedno empirijsko saznanje je, naime, da internalizujuća publika ređe misli, na primer, na Makijavelijev iskustveni postulat („Nije toliko važno ko šta kaže ili uradi, već kome to koristi“) i time ova teza nolens volens ispunjava sledeće funkcije:

1. Ovim se klasični pokušaji relativizovanja velikih genocida u evropskom 20. veku, prevashodno putem pokušaja minimiranja kvantiteta žrtava, ispostavljaju kao jedna neuka, providna i čak primitivna (i zato principijelno neuspešna) metoda. Ta metoda se stoga skoro neprimetno zamenjuje jednim suptilnim (samo „usputnim“) inflacioniranjem imenujuće determinante ovog zločina, što u jezičko-filosofskom smislu reči predstavlja pokušaj supstituisanja jezičke sadržine (= istine) jezičkom formom (v. dalje u aneksu „Kratki teoretski ekskurs iz filosofije jezika…“). To je jedna opšta funkcija u odnosu na fenomen genocida.

2. U konkretnom slučaju ovim se: a) radikalno dehumanizuje ciljna grupa učesnika tadašnjih balkanskih ratova (Srbi), i b) dodatno se relativizuje Srbocid 1941-1945. (ako su Srbi sada zaista pokazali i realizovali potencijal genocidnih zločinaca, onda po mogućstvi ima nečega i u, na primer, onoj tvrdnji Iva Omrčanina da su „Srbi i 1941-1945, činili jedan genocid nad Hrvatima“?). To je jedna: a) specifična funkcija u odnosu na ulogu i karakter ciljne grupe (Srbi) u vreme balkanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka, i b) jedna opšta funkcija u odnosu na fenomen genocida.

3. U konkretnom slučaju ovim se samosvojno daje jedan „moralno-etički“ alibi (apsolucija) „NATO-demokratijama“ u smislu zapažanja nemačkih jezičkih stručnjaka iz vremena „Kosovskog rata“ 1999. (v. dole): „Kada se protivnik optuži i za genocid, onda se sopstvene radnje prikazuju kao ispravne i neophodne”. To je jedna specifična funkcija u odnosu na karakter i ulogu aktera balkanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka.

Princip redefinicije stvarnosti („Uzurpiranje vlasti nad definicijama i psihagogija“) prepoznaje se, potom, i pri finalnom NATO-napadu na ostatak Jugoslavije (“Kosovo-rat”) 1999. godine, pri kome su “NATO-demokratije” prekršile ne samo sopstveni NATO-statut, već i UN-povelju odnosno čitavo međunarodno pravo, kao i nacionalna prava svojih zemalja-članica.[33]

U to vreme su SAD, nesumnjivo, opet bile preuzele lidersku ulogu u savezu „NATO-demokratija“, interesantno je, međutim, da je aktivna uloga ponovo ujedinjene i osnažene Nemačke, pred sam početak „Kosovo-rata“, još jednom vrlo demonstrativno i upečatljivo izbila u prvi plan.

U Berlinu, u sedištu predsednika nemačke države, održana je 03.-04. juna 1998. godine jedna važna političko-strateška konferencija, International Bertelsmann Forum. Prisutni su bili ne samo nemački predsednik države Roman Hercog, tadašnji predsednik EU-komisije Ž.  Santer, kao i tadašnji generalni sekretar NATO-a H. Solana, već i najviši predstavnici svih EU-vlada i EU-kandidata kao i NATO-vlada i NATO-kandidata iz Evrope, i posmatrači iz SAD (na pr. „Grand Signore“ američke diplomatije, Henri Kisindžer), Turske, Ukrajine, Rusije, Izraela, itd. Temu konferencije je određivao jedan nemački strateški papir, koji je apostrofirao Evropu kao dolazeću „Svetsku silu“.[34]

Dva jedina srpska predstavnika na ovoj konferenciji bili su jedan vladika Srpske pravoslavne crkve i predstavnik jedne nevladine organizacije Srba dijaspore i matičnih zemalja.[35]

Ovaj nemački strateški papir, dakle, predviđao je da će „privredna snaga velike EU uskoro prevazići privrednu snagu SAD“, a da politički „velika EU mora da ima vodeću uiogu i da uvodi red u svom regionalnom okruženju“, kao i da „učestvuje u uvođenju reda u svetskim razmerama“, jer „ovaj naš svet nije nikakvo igralište civilnih sila“, itd.[36]

Tada je već bilo jasno da je i evropski deo NATO-a spreman da na Kosovu i Metohiji praktično demonstrira svoju volju i rešenost „da uvodi red u svom regionalnom okruženju“…

Jedna fundamentalna uvodna teza ovog papira nosi jedan neprevidivi pečat (od strane Vatikana esencijalno determinisane) kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope tj. jednog bazičnog stava i njenih današnjih naslednika, i nastavljača („NATO-demokratije):

„U neposrednom susedstvu Evrope nalaze se dve zasebne civilizacione sredine: Jedna je islamsko-arapski svet, a druga se proteže od delova bivše Jugoslavije do Rusije, Belorusije i Ukrajine…“[37]

Neprevidivo je, dakle, da se ovom drugom „zasebnom civilizacijskom celinom“, koja se eto nalazi „u neposrednom susedstvu Evrope“, samosvojno redefinišu slovenski pravoslavni narodi i čitava njihova (evropska) istorija, tradicija i kultura se izopštava, i stavlja u kontekst jednog „evropskog susedstva“. U odnosu na Srbiju, nagoveštava se uz to i mogućnost „stvaranja jedne enklave unutar velike EU“. Evropa se, dakle, dosledno redukcionistički redefiniše i iznova postulira kao samo jedan okcidentalno-kulturološki supstrat ovog kontinenta.

To još jednom potvrđuje postavku ove studije o egzistenciji dve paralelne i determinativne kulturološke tradicije u Evropi, i time:

a) zapažanje i zaključak u poglavlju istraživanja fenomena genocida, o eminentnoj važnosti različite kulturološke ukorenjenosti počinilaca i žrtava velikih genocida u evropskom 20. veku, kao i

b) zapažanje i zaključak u ovom poglavlju, da na daljem eminentnom važenju i praktikovanju dotične kulturološke tradicije teško da se išta promenilo.

Tada je već bilo jasno da je i evropski deo NATO-a spreman da na Kosovu i Metohiji praktično demonstrira svoju volju i rešenost „da uvodi red u svom regionalnom okruženju“ („Problem Kosova je veliki izazov za spremnost Evropljana, da preventivno deluju…“), i da znači vojni napad na ostatak Jugoslavije predstoji.

Klaus KinkelKlaus Kinkel: „Srbi su najveći gubitnici dosadašnjih događaja i oni će i dalje gubiti…“

Srpski predstavnici su, naprotiv, osudili rat kao sredstvo rešavanja političkih problema, i izašli pred Konferenciju s predlogom sazivanja jedne hitne „Internacionalne konferencije o pravima Albanaca u Srbiji i Srba u Hrvatskoj“.

Tadašnji EU-posrednik za pitanje Kosova i Metohije (bivši predsednik španske vlade), Felipe Gonzales podržao je ovu inicijativu, isto kao i njegov ruski kolega Viktor Černomirdin, a Henri Kisindžer je čak prišao srpskim predstavnicima i čestitao im na „jedino razumnom predlogu za rešavanje esencijalnog pitanja na Balkanu, pitanja manjina…“.

Diskusiju o tom predlogu, međutim, prekratio je odmah tadašnji nemački ministar inostranih poslova, Klaus Kinkel, svojom vrlo nedvosmislenom izjavom: „Srbi su najveći gubitnici dosadašnjih događaja i oni će i dalje gubiti…“[38]

Sada „ne-evropski Srbi“, dakle, imali su i dalje da ispunjavaju ulogu koji su im aktuelni „vlasnici vlasti nad definicijama“ namenili. Zanimljiva su, kao što je već nagovešteno, naučna zapažanja u tom smislu (relevantna za predloženu hipotezu), koja su početkom dotičnog rata izneli u javnost nemački jezički stručnjaci Hajdurn Kemper (Institut za nemački jezik u Majnhajmu) i njen kolega iz Dizeldorfa, Martin Vengeler:

„Pojedinci iz nemačke Vlade zastupaju sada stavove, protiv kojih su ranije redovno izlazili na ulice i demonstrirali. Sada oni, međutim, upotrebljavaju samo distancirane oznake, kao što su „borbene akcije“ umesto oznake „rat“, oni se dakle ne usuđuju „da nazovu dete svojim imenom“ (…) Ne zove se, dakle, više „rat“ već „cilj uspostavljanja jednog mirnog Kosova“ ili – što zvuči još avanturističkije – to se sada naziva „misija nasilnog uspostavljanja mira“. Biraju se, znači, „meke“ reči da bi se opravdala vojna intervencija. Zato se u sklopu te legitimirajuće strategije bira i naziv “humanitarna intervencija”, da bi se istakla “pravilnost sopstvenog delanja” (…) A kada se protivnik optuži i za genocid, onda se sopstvene radnje prikazuju kao “ispravne i neophodne”… (podvučeno od strane autora)[39]

Rudolf ŠarpingRudolf Šarping: „Srbi noževima isecaju fetuse iz stomaka trudnih Albanki, igraju sa njima fudbal i peku ih na logorskoj vatri, sebi za večeru.“

Naročito revnostan u tadašnjem optuživanju Srba, sada za „genocid nad Albancima“ (još jedan prilog inflacioniranju ovog pojma i sledstvenom relativiranju njegovog sadržaja), bio je po početku rata tadašnji nemački ministar inostranih poslova i naslednik Klausa Kinkela, Jozef Fišer, dok je, na primer, tadašnji nemački ministar odbrane, Rudolf Šarping, preuzeo svoj deo zadatka dehumanizovanja aktuelne ciljne grupe (Srba) na jednom sasvim drugom nivou, kao što potvrđuje i njegova sledstvena izjava za javnost: „Srbi noževima isecaju fetuse iz stomaka trudnih Albanki, igraju sa njima fudbal i peku ih na logorskoj vatri, sebi za večeru.“[40]

Jedan nesumnjivo klasični primer redefinicije stvarnosti pružio je, međutim, tadašnji nemački šef Vlade, savezni kancelar Gerhard Šreder. On je, naime, u jednom intervjuu doslovce izjavio:

„Ova aktuelna akcija nemačke savezne armije Bundesvera na Kosovu je pogodna u tom smislu da učini da nemačka istorijska krivica na Balkanu izbledi“.[41]

Ja sam ga na to, u jednom otvorenom pismu, suočio sa dole navedenim (i osnovnim) istorijskim aspektima te njegove  verzije „nemačke istorijske krivice“ i zamolio da objasni ovaj svoj stav:[42]

1. Nemačka vojska je u Prvom svetskom ratu 1915. godine (u okviru jednog vojnog saveza) napala Srbiju i došlo je do dugogodišnje okupacije srpske državne teritorije. Albanci su tada i pod zaštitom tog vojnog saveza svo vreme vršili pogrome nad autohtonim srpskim stanovništvom Kosova i Metohije.

2. Nemačka vojska je u Drugom svetskom ratu 1941. godine (u okviru jednog vojnog saveza) napala Srbiju (tada Jugoslaviju) i došlo je do dugogodišnje okupacije srpske državne teritorije. Albanci su tada i pod zaštitom tog vojnog saveza svo vreme vršili pogrome nad autohtonim srpskim stanovništvom Kosova i Metohije. Albanci su tada čak regrutovali među sobom jednu čitavu SS-diviziju („Skenderbeg“) i stavili je nacističkoj Nemačkoj na raspolaganje.

3. Nemačka vojska je i u ovom NATO-ratu 1999. godine (u okviru jednog vojnog saveza) napala Srbiju (i Crnu Goru) i došlo je do dugogodišnje okupacije srpske državne teritorije. Albanci su tada i pod zaštitom tog vojnog saveza svo vreme vršili pogrome nad autohtonim srpskim stanovništvom Kosova i Metohije.

4. Ako pođemo od toga, da ste Vi, gospodine Predsedniče, sasvim pravilno uočili konstelaciju snaga i odnosa u Prvom i Drugom svetskom ratu, i na osnovu toga prepoznali i priznali nemačku istorijsku krivicu na Balkanu, što je naravno za svako poštovanje, molim Vas za jedno pojašnjenje: Kako je, naime, moguće da ste Vi pri ovom poslednjem napadu nemačke vojske na suverenu srpsku državu (trećem u 20. veku), a uz istu konstelaciju snaga i odnosa (nemačka vojska u okviru jednog vojnog saveza i lokalni Albanci protiv Srba), mogli da uočite „pogodnost kompenzovanja nemačke istorijske krivice“ iz dva svetska rata?

Već u avgustu 1991. godine, naime, jedan hrvatski katolički sveštenik, Josip Dubovečak iz Varaždina, dobio je (i iskoristio) priliku da u jednom nemačkom listu obznani:

“U Srbima se krije nešto satansko, nešto genetski pokvareno.”

Jedna reakcija nemačkog šefa Vlade (tj. iz politike ili medija), naravno, nikada nije usledila.

Redefinicija ciljne grupe (Srbi) u Nemačkoj tj. na Zapadu, u “NATO-demokratijama”, a u smislu njihove tada aktuelne dehumanizacije, naravno, počela je pravovremeno, a to znači još pre faktičkog početka dotičnih balkanskih ratova. Već u avgustu 1991. godine, naime, jedan hrvatski katolički sveštenik, Josip Dubovečak iz Varaždina, dobio je (i iskoristio) priliku da u jednom nemačkom listu obznani:

“U Srbima se krije nešto satansko, nešto genetski pokvareno.”[43]

Ni redakcija ovog lista, a ni desetine hiljada dnevnih čitalaca (osim jednog jedinog[44]) nisu se potom oglasili, ogradili ili čak protestvovali protiv ovog „militantno-nasilnog pokušaja obezvređivanja i poništavanja civilizacijsko-kulturoloških dostignuća u jednom društvu“, koji bi ukazivao na jedan „raspad socijalno-moralnih vrednosti“ (Rihard Albreht, 1989), ovog nesumnjivog povampirenja nacističko-rasisitičkog tj. ustaško-rasističkog vokabulara u sada “pravnoj i demokratskoj” nemačkoj državi.

Autoritativna redefinicija stvarnosti potom se intenzivirala, istina i etika su već profilaktički bili relativizovani (redefinisani), psihagogija (političari i mediji) je aktivirala internalizaciju (“normalni čovek”) i “sopstvena dinamika događaja” je zatim samo povremeno (po potrebi, prema razvoju situacije), ali istrajno i konsekventno, dobijala nove i vrlo profesionalno odmerene impulse.

Zaključno, već jednom učinjeno zapažanje da su se, naime, „sada po prvi put u istoriji našli svi relevantni naslednici i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope („NATO-demokratije“), na jednoj te istoj strani od enormnog je istorijskog značaja i to govori o jednom uznapredovalom globalnom projektu njihovog (transatlantskog) objedinjavanja u jednu svetsku imperiju (savremenog tipa), kao pretpostavljenom finalnom produktu dotične tradicije (onaj od svih imperija istorije čovečanstva priželjkivani i uvek iznova obznanjivani „kraj istorije“).

Ova postavka ne gubi ništa od svoje opravdanosti, čak i ako pođemo od toga da je taj proces „samo“ posledica pouka iz strahota dva svetska rata. Ni ova polazna tačka, svakako, nije u koliziji sa sledećim i vrlo legitimnim pitanjem: šta je Vatikan zapravo drugo činio u čitavoj svojoj milenijumskoj istorijsko-kulturološkoj tradiciji, nego pokušavao da u duhovnom („papinska nepogrešivost“) i svetovnom („vladanje vladarima“) smislu objedini sve uživaoce, nosioce i služitelje te tradicije – prvo u evropskim, a po „otkrivanju“ drugih kontinenata i u svetskim okvirima – u jednu što monolitniju celinu?

Jedan istorijski projekat ovakvih razmera, znači, koji će čak i svetske ratove naknadno na jedan, za javnost novi, način postaviti u pitanje (i, istovremeno, faktički revidirati sve njihove rezultate na Balkanu), devalvirati ih po mogućstvu i redukovati ih na nivo neželjenih, i samo temporarnih grešaka, samo jednog neugodnog i privremenog ometanja tj. nazadovanja ovog procesa, ne planira se preko noći, i ne realizuje se na samo jednom regionalnom nivou (Irak, Avganistan, itd. to potvrđuju).

Skulptura: Globus Ujedinjenih nacija, Vatikan

Analiza ovog činjeničnog stanja (u smislu istorjiskih, socioloških, politikoloških, itd. nauka) zahtevala bi, u najmanju ruku, jednu novu i sigurno vrlo opširnu studiju. Za ovde konkretno razmatranje, međutim, od značaja je već i sledeće:

Ovo implicira, da se kauzalni lanac, da se uzroci, tok i posledice ratnih zbivanja na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka (bez obzira na evidentno učešće, dobrim delom katastrofalnu politiku, ratne prestupe i zločine svih lokalnih aktera i sl.) teško daju verodostojno redukovati na lokalni nivo.

Budući, međutim, da od strane „NATO-demokratija“ etablirana „stvarna stvarnost“ sugeriše upravo takvu jednu crno-belu predstavu i budući da su u toj predstavi opet jednom samo pripadnici, i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope „good guys“ a ne-pripadnici te tradicije „bad guys“, već to bi moralo da u dovoljnoj meri probudi skeptičnost jednog kritičkog posmatrača.

Mišljenja sam da ponuđena hipoteza „Uzurpiranje vlasti nad definicijama i psihagogija“ i u ovom slučaju nudi jednu realnu mogućnost preispitivanja odnosa jezičkog sadržaja (istine, stvarnosti) i u velikoj meri od strane internalizujuće publike akceptirane jezičke forme[45] (interesna interpretacija, „stvarna stvarnost“) te  raširene i ustaljene predstave o balkanskoj, evropskoj i svetskoj „stvarnoj stvarnosti“ u poslednjoj deceniji 20. veka.

 

Uputnice:

[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Veliki genocidi u evropskom 20. veku su izvršeni nad Jevrejima, Srbima i Romima i sva ta tri velika genocida su, u smislu predstavljene “Teorije definicionizma”, analizirani u ovoj studiji. Turski genocid nad Jermenima pripada jednoj sasvim drugoj kulturološkoj tradiciji iz neposrednog susedstva Evrope i, po autorovom ubeđenju, predstavlja predmet naučnog istraživanja u oblasti turkologije.

[3] Gerhard Wischnewski: „Die Fernsehdiktatur. Kippen Medienzaren die Demokratie?“, München, 1995. Objavljeno i u: Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995. Die Gegenwart: Der reale Tatbestand des (virtuellen?) Genozids im Balkankrieg 1991-1995. Die Zukunft: Der Genozid als Medienware  und die Inflationierung von Begriffen als wirksamste Entwertung humanistischer Werte. WKS-Informationshefte, Heidelberg, September 1998

[4] DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[5] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995

[6] Ibid, DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[7] Reuters, 17.12.1991

[8] DPA-Basisdienst, 15.12.1991

[9] AFP, 16.12.1991

[10] FAZ, 16.12.1991

[11] Uporedi: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[12] Klaus Kinkel je postao poznat po svojoj vrlo otvorenoj i decidiranoj izjavi za javnost 1992. godine: „Srbiju moramo baciti na kolena!“, tj. svojim blokiranjem predloga jedne „Internacionalne konferencije o pravima Albanaca na Kosovu i Metohiji i Srba u Hrvatskoj“, u predvečerje „NATO-rata“ protiv ostatka Jugoslavije 1999. godine, na „Bertelsmann International forum“, Berlin, 1998, svojom izjavom „Srbi su najveći gubitnici dosadašnjih događaja i oni će i dalje gubiti!“ (v. dalje: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998).

[13] Uporedi: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995

[14] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 02.05.2000. willy.wimmer@bundestag.de

[15] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[16] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[17] Uporedi: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. Februar 2009.

[18] Ibid, uporedi i: “Feral”, Split, August 2007.

[19] Ovaj ad hoc osnovani tribunal je nastao na inicijativu „NATO-demokratija“, koje ga i finansiraju. Činjenica je da kritika ove institucije u odnosu na njen „pretežno pravni ili pretežno politički karakter“ ne prestaje. Jedna interesantna i vrlo solidno utemeljena analiza rada, karaktera i uloge Haškog tribunala data je pored ostalog i od jednog švajcarskog autora: Alexander Dorin, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010.

[20] Ibid. Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995 (Heidelberg, 1998)

[21] ibid.

[22] Jacques Merlino: „Les verites yougoslaves ne sont pas touts bonnes a dire“, Paris, 1993, S. 126

[23] Uporedi krivičnu prijavu protiv Alije Izetbegovića i saučesnika povodom slučaja Markale I i Markale II pred ICTY, pred Haškim tribunalom („Serbisch-Deutsches Komitee für Gerechtigkeit, Würde und Achtung des Internationalen Humanitären Rechts“, Belgrad-Koeln-Aschaffenburg,, 1995.)

[24] Uporedi: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[25] Na teritoriji današnje Hrvatske kao i Bosne i Hercegovine je 1991-1995. godine uništeno ili oštećeno 797 srpskih sakralnih objekata sa preko 7.000 ikona („Duhovni genocid 1991-1995“, Muzej SPC, Beograd, 1988)

[26] Nemački novinar i očevidac Martin Letmajer je bio jedan od retkih koji je tada otvoreno izjavio: „To je sve jedna velika laž.“ („Weltwoche“, Zuerich, 10/1994) odnosno, jednom drugom prilikom „U to vreme je svako hteo samo onu priču o masovnim silovanjima i to samo na taj način da se priča uvek iznova potvrđuje i da neprekidno ide dalje. Niko nije hteo ni da čuje o normalnom novinarskom proveravanju i istraživanju, koji bi uneli bilo kakve sumnje u istinitost te vesti.“ („Kriegsziel Massenvergewaltigung? Bosnien und die deutsche Presse“, Sueddeutscher Rundfunk, S2 Kultur, 14. juni 1994)

[27] Isto kao i fusnota br. 105

[28] Podsetimo se samo reči eminentnog švedskog političara, Karla Bilta, koji je hrvatsko nasilno proterivanje preko 200.000 (uz ubijanje nekoliko hiljada) Srba iz Krajine to javno označio kao „najveće etničko čišćenje u ovim ratovima“, a hrvatskog predsednika, Franju Tuđmana apostrofirao kao „ratnog zločinca“ (J. Borger: „EU Report accuses Croatia atrocities against rebel Serbs“, The Guardian, London, 30 septembar 1995)

[29] Ova tvrdnja je nesumnjivo u ozbiljnoj koliziji (ne samo) sa pozitivnim međunarodnim pravom. To je istovremeno jedan vrlo značajni primer jedne virtualizovane i psihagoški raširene, i u svesti javnosti uspešno etablirane „stvarne stvarnosti“ (samosvojna redefinicija međunarodnog prava), od strane autoritativnih centara političke moći, koji su interesno uzurpirali „vlast nad definicijama“ (Uporedi: Alexander Dorin, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010).

[30] ICTY (Haški tribunal) potvrđuje i sam da je tadašnji srpski glavnokomandujući general Ratko Mladić naredio, organizovao, kontrolisao i sproveo sigurnu i dobrovoljnu evakuaciju preko 20.000 bosansko-muslimanskih staraca, žena i dece. Bez ikakve težnje da relativizujem u Srebrenici očigledno počinjene ratne zločine, mora se konstatovati da se ova činjenica dijametralno suprotstavlja suštini zločina genocida, pri kome se teži „potpunom uništavanju jedne ljudske populacije, bez obzira na pol i uzrast žrtava“ (Uporedi odgovarajuće fusnote u uvodnom delu izlaganja). Jer – kakav to genocid može da bude kada apostrofirani „počinitelji“ prvo puštaju na slobodu najslabije članove „ciljne grupe žrtava“, koju većinski čine žene i deca, znači – oni delovi populacije, koji prevashodno osiguravaju biološko preživljavanje dotične ljudske grupacije?

[31] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. U: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Dalje od istog autora: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7.7.2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers

[32] Navedimo samo nekoliko imena: Mihael Mandel, profesor međunarodnog prava (York University, Toronto), dr Filip Hamond, ekspert za medije (South Bank University, London), Karlos Matins Banko (tada zvanični izaslanik i posmatrač Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini), Filip Korvin (najviši predstavnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini do 1995., sa zvanjem „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and herzegovina“), itd. Uporedi izveštaj ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19.09.2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

[33] Uporedi: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999; uporedi dalje: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008

[34] „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“, ausgearbeitet durch: Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München, 1998

[35] Tu smo bili Preosvećeni vladika Raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, Gospodin Artemije i ja, kao predstavnik Svetskog sabora Srba. Izveštaj o ovoj konferenciji sam objavio u: V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[36] Ibid, „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“…

[37] ibid

[38] Ibid, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[39] Main-Echo, Aschaffenburg, 20.Mai 1999

[40] Ibid, V. Umeljić, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999

[41] Frankfurter Rundschau Nr. 169/29, Frankfurt, 24. Juli 1999.

[42] V. Umeljić. Offener Brief an Herrn Bundeskanzler Gerhard Schröder, Aschaffenburg, 26. Juli 1999.

[43] Main Echo”, Aschaffenburg (Deutschland), 31. August 1991

[44] SPD-političar i član bavarskog Parlamenta Hilmar Šmit se, kao jedini čitalac, protestno oglasio u sledećem dnevnom izdanju ovih dnevnih novina i odmah potom bio verbalno napadnut i ućutkan od strane jednog lokalnog CSU-političara (Zoeller).

[45] O obrazloženju s moje strane na diskusiju stavljene jezičko-filosofske teorije definicionizma (relativističkog mehanizma virtualizacije stvarnosti putem „Uzurpacije vlasti nad definicijama i psihagogije“), konkretno u svetlu jezičko-filosofskog učenja, koje zastupa Noam Čomski, znači – o pokušaju supstituisanja jezičke sadržine (istina, stvarnost, za ovog autora „idealna kompetencija“) njenom jezičkom formom (interesna interpretacija, „stvarna stvarnost“, za ovog autora „pragmatična performansa“), vidi dalje u aneksu „Kratki teoretski ekskurs iz oblasti filosofije jezika…“

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top