Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Владимир Умељић: “Теорија дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?

ПРИМЕНА „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“ НА НАШЕ ВРЕМЕ (На примеру грађанских ратова на тлу бивше Југославиjе у последњоj децениjи 20. века

Владимир УмељићВладимир Умељић

Научна студиjа „Теориjа дефиниционизма и феномен геноцида (Етика и власт над дефинициjама)“, чиjа централна промоциjа jе предвиђена на овогодишњем Саjму књига у Београду, представља jавности jедну нову социjалну, jезичко-философски утемељену „Теориjу дефиниционизма“ Владимира Умељића.

Један од наjвећих живих корифеjа jезичке философиjе, Ноам Чомски, коме jе стављен на располагање jедан енглески сиже ове студиjе (Summary, обjављен на краjу ове књиге од преко 450 стр.), прокоментарисао jе, да он сам „никада ниjе дошао на тако интересантне идеjе“. Изразио jе, потом, спремност да се и лично одазове ауторовом апелу што свестраниjег и што критичниjег преиспитивања поставки ове теориjе, да дакле покуша да и сам нађе времена, „да ради на таj начин“.[1]

У односу на феномен геноцида, чињенично стање, резултат досадашњег и уjедно полазна тачка даљег истраживања jе следеће:

Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадаjу геополитичкоj целини и (од стране Ватикана битно детерминисаноj) културолошкоj традициjи западне и средње Европе. Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадаjу геополитичкоj целини и (од стране Ватикана битно детерминисаноj) културолошкоj традициjи западне и средње Европе.[2]

Доњи извод из ове студиjе тематизуjе догађања у време грађанских ратова на тлу бивше Југославиjе у последњоj децениjи 20. века.

Mark

“Они су, наиме, одмах смислили дефинициjу исто тако виртуелних „Bad Banks“ („рђаве банке“), у коjе се сада депонуjу сви дотични папири „билионске вредности“, они тиме „нестаjу“ из оптицаjа и биланси свих других банака не садрже више негативне ставке, криза jе одjедном превазиђена и све иде даље. Стварну штету, наравно, плаћаjу „нормални“ људи, било као преварени улагачи, било као порески обвезници, чиjим новцем дотичне државе управо санираjу „системски релевантне“ банке.” На слици: Милиjарда немачких марака из доба финансиjске кризе.

Наше актуелно време се с правом посматра као jедно „медиjско доба“, као време глобализациjе и томе обично следи jедна значаjна и евидентна заблуда, наиме, да се порастом међусобне комуникациjе, економским повезивањем, поjачаним политичким диjалогом и, наравно, ширењем „демократиjе“ и „државно-правне бриге за људска права“ и сл. у суштини смањуjе опасност ратова и масивних злочина (геноцид), да су „контролни механизми“ светске заjеднице у међувремену довољни, ефективни и у стању да спрече такве ескалациjе.

Реалност, наравно, непрестано искушава и оповргава ову привидну сигурност (ратна збивања на Балкану у последњоj децениjи 20. века, Блиски, Средњи и Далеки исток, Африка, итд.) и jезичко-философска анализа свих актуелних форми социjалног (хиjерархиjског) организовања врло jасно указуjе на могућност, да се на важењу и примени принципа владања „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“ до данашњег дана ништа ниjе променило.

То значи да jе – у случаjу да jе то тако – илузорно говорити о правди и jеднакости, о демократиjи и људским  правима, о миру и сигурности, докле год ауторитативни центри моћи путем овог механизма инструментализуjу, духовно униформишу, манипулишу и у хуманистичком смислу речи девалвираjу човека. Коjе чињенице говоре у прилог ове поставке?

То почиње на пр. ситуациjом при коjоj jедан привредни менаџер пожели да повиси дивиденде своjих акционара и од 16.000 запослених у дотичноj фирми отпусти њих 15.000,  а потом, без да трепне оком, jавно огласи да jе поносан на своjу социjалну савест, jер све што jе он учинио jе било то да jе он спасао и учинио сигурним читавих 1.000 радних места. То jе, свакако, био само jедан банални пример (да ли jе jедна чаша воде полупразна или полупуна?).

Узмимо, међутим, jедан пример дословно глобалних размера: финансиjска криза банкарског система 2009. године, коjу су САД моментално прошириле и распоредиле на читав свет, уништила jе, према унисоном jављању светских медиjа, „финансиjска средства у висини билиона долара тj. евра“ и витално угрозила светску привреду. То jе, међутим, увек био виртуелни новац, жетони крупно-капиталистичких шпекуланата и само (ако уопште) папири, коjе су меродавни и ауторитативни центри моћи редефинисали у „вредносне папире“, и психагошки навели и „нормалне“ људе да издаjу новац за њих.

Иза тих папира, дакле, никада ниjе стаjала нека одговараjућа материjална вредност, никаква супстанца, подлога или осигурање.

Иза тих папира, дакле, никада ниjе стаjала нека одговараjућа материjална вредност, никаква супстанца, подлога или осигурање и упркос томе, све jе ишло даље, све док се кула од карата ниjе изложила првом поветарцу. Колико jе све то било интересно виртуализовано сведочи и актуелни рецепт решења кризе, коjи ти исти узурпатори власти над дефинициjама тренутно (2009.) нуде и – опет у смислу сопствене корисности – успешно примењуjу.

Они су, наиме, одмах смислили дефинициjу исто тако виртуелних „Bad Banks“ („рђаве банке“), у коjе се сада депонуjу сви дотични папири „билионске вредности“, они тиме „нестаjу“ из оптицаjа и биланси свих других банака не садрже више негативне ставке, криза jе одjедном превазиђена и све иде даље. Стварну штету, наравно, плаћаjу „нормални“ људи, било као преварени улагачи, било као порески обвезници, чиjим новцем дотичне државе управо санираjу „системски релевантне“ банке (= проузроковаче кризе).

Од енормног значаjа, при томе, jе да протеста потом скоро и да нема, да jе огромна маса људи већ толико интернализовала психагошке упливе своjих водећих друштвених елита и постала део те нове, и несумњиво виртуализоване „стварне стварности“.

Опросница греха“Непревидива jе паралела са ватиканском комерциjализациjом `опроштаjа грехова` у средњем веку. Ватикан jе тада, исто тако, анти-етички редефинисао оваj основни хришћански сакрамент и изнео га на тржиште, коjе jе тиме тек створено и монополизовано. Иза тог понуђеног продукта ниjе стаjала нити jедна материjална, нити jедна духовна вредност, напротив…” На слици: Опросница греха римокатоличке цркве. XV век, доба папе Николе V.

(Примедба: Непревидива jе паралела са ватиканском комерциjализациjом „опроштаjа грехова“ у средњем веку. Ватикан jе тада, исто тако, анти-етички редефинисао оваj основни хришћански сакрамент и изнео га на тржиште, коjе jе тиме тек створено и монополизовано. Иза тог понуђеног продукта ниjе стаjала нити jедна материjална, нити jедна духовна вредност, напротив – комерциjалним профанисањем jедне базичне духовне константе хришћанства, конститутивна и обавезуjућа етика Христовог учења jе обезвређена и преокренута у своjу супротност. Разлика између тадашње и данашње ситуациjе лежи у ондашњем апсолутном монополу Ватикана, захваљуjући коме тада ниjе долазило до последичних привредних криза).

Оваj механизам, наравно, jош jе делотворниjи при своjоj „класичноj“ примени, значи – у области политике и нарочито при насилном спровођењу исте. Овде долази до изражаjа и енормни значаj нашег „медиjског доба“. То значи да смо сви ми буквално преплављени информациjама, да jе „informational overkill” достигао jедан до сада никада забележени ниво. Човек постаjе презасићен, тежи ка унутрашњоj имиграциjи, одустаjе од покушаjа аналитичког, односно критичког вредновања те поплаве вести и jављања, он почиње претежно пасивно да интернализуjе и тиме постаjе све идеалниjи циљни обjекат психагогиjе узурпатора власти над дефинициjама. То значи да „свесни и слободни грађанин“ све убрзаниjе следи пут метаморфозе jедног активног политичког субjекта у jедан пасивни политички обjекат.

Јер, професионализам у овом случаjу захтева да се jедна маса баналних и опште познатих (истинитих) флоскула у правоj мери помеша са одређеним броjем (такорећи – припремних) полуистина и са мањим броjем bitnih (а кроз ту мешавину тешко препознатљивих односно проверљивих) неистина, коjе садрже срж психагошке манипулациjе.

Једна медиjска кампања се уз то, од стране интернализуjуће особе, у великом броjу случаjева повезуjе са личним ауторитетима (веродостоjни политичари, познати ТВ-коментатори, дугогодишњи новински колумнисти, црквени душебрижници, колеге и надређени на послу, итд.) као и са увек присутним утицаjем „pressure groups“ (институциjе, установе, организациjе, удружења, итд.) из сопственог ужег и ширег окружења, из сопственог микрокосмоса.

Оваj ефекат се у jедном „медиjском добу“ мултиплицира и кроз присутну медиjску глобализациjу у светским размерама. Када би на пр. само амерички Associated Press лансирао ону неморалну тврдњу Ива Омрчанина, по завршетку Другог светског рата („Срби су у ствари извршили jедан геноцид над Хрватима“), онда би та „информациjа“ моментално отишла на преко 5.000 америчких новинских, радио и ТВ-редакциjа и на АП-абоненте у више од стотину различитих земаља, дакле на преко 10.000 медиjских кућа широм света (коjе пак имаjу своjе сопствене абоненте, итд.).[3]

Шта би, дакле, требало да jедан просечни „медиjски конзумент“ нашег доба држи о овом плуралистичком (глобалном) обjављивању, коjе стиже до њега истовремено и са различитих страна света – истина или манипулациjа? При овом примеру се, свакако, не сме изгубити из вида да наjважниjи масовни медиjум данашњице (електронски) и све његове енормне могућности до сада, овде jош нису биле ни поменуте.

Претпостављене неслућене могућности потенцирања ефекта механизма „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“ у нашоj медиjскоj ери, можемо закључно преиспитати тj. ставити на пробу путем анализе неколико верификованих историjских извора, коjи се односе на последње балканске ратове у завршноj децениjи 20. века.

Сада су се, наиме, по први пут у историjи нашли сви релевантни наследници и настављачи културолошке традициjе средње и западне Европе на jедноj те истоj страни ( „НАТО-демократиjе“).

Следствено разматрање, значи, неће улазити детаљно у дубине и финесе каузалног ланца, историjске дескриптивности и аналитичког вредновања ових збивања, већ ће превасходно jош jедном  проверити предложену хипотезу: да ли jе, у коjим областима духовне делатности и социjалне стварности, и у коjоj мери (са каквим ефектом?) при тим ратовима дошло до примене принципа „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“.

То исто тако значи: да се неће дубље разматрати чак ни чињеница од непревидивог историjског значаjа, да су, наиме, локални фронтови на Балкану, у последњоj децениjи 20. века, били идентични са локалним фронтовима у Првом и Другом светском рату, а да jе учешће великих сила у овим последњим балканским конфликтима – за разлику од светских ратова – овог пута било диjаметрално другачиjе:

Сада су се, наиме, по први пут у историjи нашли сви релевантни наследници и настављачи културолошке традициjе средње и западне Европе на jедноj те истоj страни („НАТО-демократиjе“). Анализа те чињенице (од jош већег историjског значаjа), као и анализа последичне чињенице, да су се Срби овог пута – за разлику од оба светска рата – нашли на страни ратних губитника, захтевала би разумљиво jедну нову и врло обимну студиjу.
* * *

Мишљење да су САД биле те коjе су иницирале насилни распад друге Југославиjе, и то путем наjгорег могућег решења (рат), у међувремену jе широко раширено. Таj став, међутим, не рефлектира право чињенично стање ствари. САД су, по данашњем нивоу и обиму сазнања, преузеле своjу активну лидерску улогу у овоме тек када jе таj процес, таj jош jедан „проjекат историjских размера“, био инициран, у току и по могућности чак већ био ушао у фазу „сопствене динамике догађаjа“.

Инициjална каписла фактичке реализациjе овог проjекта jе било проглашавање сецесиjе од стране политичких руководстава Словениjе и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када jе поновно уjедињена и оjачала Немачка, у децембру 1991. године, буквално изнудила међународно признање ових сецесионистичких jугословенских република од стране „НАТО-демократиjа“.

Геншер“Томе jе претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заjедничке акциjе; Тадашњи немачки министар иностраних послова, Ханс Дитрих Геншер jе краjем новембра 1991. године “конферисао” са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куриjским кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и jедно закључно заjедничко саопштење за jавност изричито jе захтевало међународно-правно признање Хрватске и Словениjе.” На слици: Ханс Дитрих Геншер.

Томе jе претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заjедничке акциjе; Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер jе, краjем новембра 1991. године, “конферисао” са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куриjским кардиналом, државним секретаром Соданом у Ватикану, и jедно закључно заjедничко саопштење за jавност изричито jе захтевало међународно-правно признање (претежно католичких териториjалних области) Хрватске и Словениjе, односно, дефинициjа „правне“ основе тог захтева jе гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тj. непроменљивости државних граница“.[4]

Тиме jе радикално прекршен и поништен jедан табу, коjи jе од краjа Другог светског рата био jедан битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер jе потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада jош ЕГ) у холандском Мастрихту, jедноставно, одбио да разговара о договореном историjском увођењу jедне заjедничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких jугословенских република). То се на краjу jедне напорне преговарачке ноћи и догодило, и тадашњи амерички министар иностраних послова, Џеjмс Беjкер jе ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак jавно оквалификовао као „до сада наjтежи елемент ескалациjе у овом балканском конфликту“.[5]

Обратимо сада кратко пажњу на, при овим активностима, континуирано редефинисање стварности од стране актера, коjе служи – кроз перманентни “informational overkill”, психагошки намењен интернализуjућоj публици тj. сопственом, европском и светском „jавном мњењу“ – замагљивању и потискивању узрочно-последичног ланца збивања:

– Немачка се при овом немачко-ватиканском „проjекту“ одмах позива на jедну првобитну и само ватиканску инициjативу („Геншер се, по завршетку свог разговора са папом Јованом Павлом II и кардиналом-државним секретаром Соданом, позвао на већ постоjећу инициjативу Свете столице у оквиру KSZE (ОЕБС), коjа захтева признавање Хрватске и Словениjе jош пре Божића…“[6]

– Немачка, после успеха ове сада немачко-ватиканске инициjативе и придобиjања министара иностраних послова свих земаља европске заjеднице у Мастрихту за њу, поново замагљуjе и потискуjе узрочно-последични ланац из свести интернализуjуће публике, стављаjући хронолошки почетак ових догађаjа на ову, више-мање невољно, донету одлуку земаља европске заjеднице („Немачки канцелар Хелмут Кол наjављуjе да ће се Влада Савезне Републике Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова европске заjеднице о признавању…“[7]).

Генерални секретар Уjедињених нациjа, Хавиjер Перез де Квељар упозорио jе, на пример, већ 15. децембра 1991. године “да би jедно такво признавање могло да има тешке последице по читаву региjу Балкана”.

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће jедна оваква политика неминовно довести до одсудне ескалациjе у Југославиjи: генерални секретар Уjедињених нациjа, Хавиjер Перез де Квељар упозорио jе, на пример, већ 15. децембра 1991. године „да би jедно такво признавање могло да има тешке последице по читаву региjу Балкана“[8]. Званични посредници САД и ЕУ за Југославиjу, Лорд Карингтон и Саjрус Венс, упозорили су на непримереност “самосталних и поjединачних признања”[9]. Генерални секретар Уjедињених нациjа Хавиjер Перез де Квељар упозорио jе jош jедном, 16. децембра 1991. године, да су „прерана“ и „селективна“ признавања“ штетна[10], итд.

Ово говори у прилог поставке да САД, по могућству, заиста нису иницирале ратна догађања на Балкану и разбиjање jедног од оснивача Уjедињених нациjа, међународно признате државе Југославиjе. Напротив, тренутно изгледа вероватниjе да су САД у почетку биле против ове инициjативе, прво само Ватикана, а потом Немачке и Ватикана.

Као што jе већ наjављено, овде се неће детаљно улазити у каузални ланац и ток историjских збивања. Напоменимо само да су и пре паљења оне инициjалне каписле (проглашавање сецесиjе од стране политичких руководстава Словениjе и Хрватске), коjа jе резултирала ратовима на Балкану, биле неопходне вишегодишње систематске припреме за оваj проjекат:

„Немачка таjна служба BND jе од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском таjном службом, систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе коjе су већ при сарадњи нациста и усташа играле jедну улогу, а са коjима jе BND одржавао jедан интензивни контакт.

Осим тога, постоjе подаци о тадашњим масовним испорукама немачког оружjа примаоцима у Хрватскоj…“

„Немачка таjна служба BND jе од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском таjном службом, систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе коjе су већ при сарадњи нациста и усташа играле jедну улогу, а са коjима jе BND одржавао jедан интензивни контакт. Осим тога, постоjе подаци о тадашњим масовним испорукама немачког оружjа примаоцима у Хрватскоj…“[11]

Постоjе, међутим, и подаци, коjи говоре да jе та сарадња немачке таjне службе BND, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграциjе по овом питању (разбиjање Југославиjе) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развиjена. Шеф BND-а jе тада био Клаус Кинкел, коjи ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме НАТО-напада на остатак Југославиjе 1999. године [12]:

„У то време, све одлуке су се доносиле по договору између Краjачићеве групе у Загребу, немачког BND-а и представника усташке емиграциjе…“[13]

Погледаjмо, закључно, хронолошки како jе горе апострофирано „неповратно распиривање фитиља на балканском бурету барута“ било jезички иницирано и праћено (доњи извори су искључиво медиjи „НАТО-демократиjа“):

– Süddeutsche Zeitung, 05.09.1991.: „Геншер прети националистима у Србиjи!“

– FAZ, 05.09.1991.: „Геншер изjављуjе да Немачка не држи ничиjу страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

– Геншеров говор у УН, 25.09.1991., ZDF-Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославиjе, таj поставља у питање основу заjедничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

– Handelsblatt, 06.11.1991.: „Геншер врши притисак на партнере, да се води jедна много тврђа политика према Србиjи, од оне за коjу ће се ЕУ (тада jош ЕЗ) по могућству сада одлучити.“

– FAZ, 07.11.1991.: „Геншер захтева од ЕЗ-партнера да што пре донесу делотворне санкциjе против Србиjе и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словениjе. Геншер истовремено одбацуjе српске инсинуациjе, да jе Немачка jедна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте  Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изjављуjе, да су сви ти досадашњи ЕЗ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

– DPA-Basisdienst, 29.11.1991.: „Геншер jе, по завршетку jедног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II, као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на jедну инициjативу „Свете столице“ унутар KSZЕ (ОЕБС), при коjоj се Ватикан залаже за признавање република коjе теже независности, jош пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

– Welt am Sonntag, 01.12.1991.: „Геншер  изjављуjе: „Југославиjа не постоjи више!“

– АФП, 06.12.1991.: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаjе поjединачно Хрватску”.

– DPA-Basisdienst, 15.12.1991.: „Генерални секретар Уjедињених нациjа, Хавиjер Перез де Квељар опомиње, да би jедно признање могло да има тешке последице по читаву региjу Балкана“.

– DPA-Basisdienst, 16.12.1991: „Немачка политика не приjа ЕЗ. Геншер изjављуjе: „То неће бити неко поjединачно, неко само немачко признање jер ће нам друге државе следити.“

– DPA-Basisdienst, 16.12.1991.: „ЕЗ-партнери и посредници за Југославиjу, Лорд Карингтон и Саjрус Венс упозораваjу на штетне последице признавања.“

– FAZ, 16.12.1991.: „Генерални секретар Уjедињених нациjа, Хавиjер Перез де Квељар опомиње и изражава се против jедног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

– DPA-Basisdienst, 17.12.1991.: „По питању признавања, ЕЗ jе за длаку избегла jедан фиjаско. Геншер изjављуjе: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар, Кол изjављуjе: „Ово jе jедан велики успех немачке политике.“

– Реутерс, 17.12.1991.: „Савезни канцелар, Кол изjављуjе да ће се Влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше jугословенске републике признаjу.“

То, дакле, указуjе, jош jедном, на могућност да jе после одговараjућих систематских припрема (BND, локални хрватски сецесионисти и усташка емиграциjа) jедном вешто и циљано бачени камен у jедну пословично сензибилну европску региjу (прво Ватикан, потом Ватикан и Немачка), тада већ изазвао лавину „сопствене динамике догађаjа“, коjа се потом показала корисном у смислу убрзавања реализациjе већ вероватно одавно конципираних (глобалних) како америчких, тако и НАТО-интереса.

Разумљиво jе, уколико jе то заиста тако, да су САД: а) по природи ствари (императив континуитета предвођења западних сила) морале да опет преузму своjу лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО- политике и б) да jе jедна снажна и утицаjна група политичко-економског и воjноj лобиjа у америчком естаблишменту, у овом развоjу ситуациjе, у међувремену открила (или накнадно само обелоданила) своjе сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на jедноj НАТО-конференциjи 2000. године у (сада НАТО-словачкоj) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаjе, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему jе немачки учесник те конференциjе и члан немачког парламента, Вили Вимер, известио немачког савезног канцелара, Шредера (овде неколико извода из овог извештаjа):

„Међународно право jе сметња планираноj НАТО-експанзиjи (…) Србиjа се мора искључити из сваког важећег правног поретка, нарочито из области правне делотворности Хелсиншког споразума (…) Србиjа се мора искључити из свих планова даљег европског развоjа (…) НАТО-рат против Југославиjе jе већ прекршио све норме међународног права, то jе био jедан преседан, на коjи ће се НАТО у случаjу потребе и у будућности позивати (…) НАТО-ратом и разбиjањем Југославиjе исправља се и jедна грешка генерала Аjзенхауера из Другог светског рата, то значи да се сада мораjу стационирати амерички воjници и на овоj териториjи (…) између Северног и Балтичког мора с jедне и турске Анатолиjе с друге стране, мора се успоставити стање, коjе jе владало у доба максималног процвата Римске империjе…“[14]

Грађански рат у Хрватскоj jе на то почео, а jедна од консеквенци jе била да су потом и босански муслимани и босански Хрвати прогласили (већ са босанским Србима потписани) Лисабонски уговор о мирноj кантонизациjи Босне и Херцеговине неважећим, грађански рат се распламсао и на овоj териториjи.

Карактеристично jе да су непосредно после почетног успеха финалне инициjативе Немачке и Ватикана, у односу на нову балканску политику НАТО-а, западне земље jош jедном демонстрирале своjу ауторитативну власт над дефинициjама и када су Срби у Хрватскоj захтевали да се исти принцип „право на опредељење народа“ примени и у њиховом случаjу (Република Српска Краjина), одговор jе био: да правно сада поново и одмах „важи приоритет принципа недодирљивости тj. непроменљивости државних граница над принципом права на самоопредељење народа“.[15]

Грађански рат у Хрватскоj jе на то почео, а jедна од консеквенци jе била да су потом и босански муслимани и босански Хрвати прогласили (већ са босанским Србима потписани) Лисабонски уговор о мирноj кантонизациjи Босне и Херцеговине неважећим, грађански рат се распламсао и на овоj териториjи.[16] НАТО-”узурпатори власти над дефинициjама” су истовремено, путем медиjа, започели jедну масивну психагошку кампању дифамирања и дехуманизациjе циљне групе, предвиђених губитника при овом проjекту: Срби су одмах проглашени проузроковачима рата и агресорима.

Хрватске паравоjне формациjе су биле те коjе су, већ 31. марта 1991. године, на Плитвицама почеле са ратним акциjама против српског цивилног становништва, а потом и са оружаним нападима на редовну воjску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославиjе.

При томе jе чињенично стање да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну воjну епизоду напада словеначких паравоjних снага на тадашњу савезну армиjу Југославиjе, коjа међутим ниjе резултирала неком значаjном ратном ескалациjом) хрватске паравоjне формациjе биле те коjе су, већ 31. марта 1991. године, на Плитвицама почеле са ратним акциjама против српског цивилног становништва (а потом и са оружаним нападима на редовну воjску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославиjе).[17]

То jе недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова, Јосип Бољковац: „Тада jе Југословенска армиjа била регуларна воjска jедне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог jугословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославиjа су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“[18]

Јосип БољковацЈосип Бољковац: “Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославиjа су тада били нападнути, а не Хрватска…”

И не само да су Срби у jавности „НАТО-демократиjа“, дакле, упркос томе проглашени „агресорима“, њихова етичко-морална дисквалификациjа (дехуманизациjа) у очима те, а потом и светске jавности jе истовремено била експоненциjално интензивирана (почетак те кампање у немачкоj jавности може се пратити већ од августа 1991. године – в. даље) и врло спремно, професионално, систематски и (скоро) свеобухватно организована.

Пре но што на неколико карактеристичних примера образложим ову горњу поставку, желим да кратко понудим jедан привремени резиме: Реализациjа и овог „Историjског проjекта Балкан“ jе иницирана применом принципа „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“, при чему jе одмах интересно редефинисано међународно право и каузални ланац конкретних ратних збивања (вербално) преокренут у сопствену супротност.

То аналогно одговара првом (jезичком) чину при jедном другом и различитом феномену (геноцид). Други, пратећи и перманентни (jезички) чин при „Проjекту Балкан“ била jе (доле представљена и образложена) дехуманизациjа циљне групе (овде – Срби) као и неуморно, интересно мотивисано редефинисање конкретних збивања на ратиштима, што аналогно одговара другом (jезичком) чину при феномену геноцида. Закључно, накнадно утемељивање и етаблирање те у међувремену креиране „стварне стварности“ jе задатак, пре свега, Хашког трибунала за бившу Југославиjу (ICTY)[19], што одговара трећем (jезичком) чину при феномену геноцида.

* * *

"Рудер енд Фин"Умељић: “У jедном послератном интервjуу са француском ТВ-станицом `France 2` обjаснио jе шеф познате америчке PR-агенциjе `Ruder & Finn` врло отворено и искрено, у суштини поносно, како jе његова агенциjа успела да убеди светску jавност да су Срби у време тих ратова „оснивали и држали концентрационе логоре за своjе противнике“.

У jедном послератном интервjуу са француском ТВ-станицом “France 2″, обjаснио jе шеф познате америчке PR-агенциjе “Ruder & Finn”, врло отворено и искрено, у суштини поносно, како jе његова агенциjа успела да убеди светску jавност да су Срби у време тих ратова “оснивали и држали концентрационе логоре за своjе противнике”. Када га jе шеф „France 2“ на то конфронтирао чињеницом да та тврдња тешко може да буде компатибилна са истином, шеф агенциjе “Ruder & Finn” jе врло експлицитно одговорио:

„Наш посао ниjе да верификуjемо информациjе (…) Нас нико не плаћа да бисмо били морални (…) Уколико Ви сада желите да докажете да су заправо Срби тада били jадне жртве, онда  осећаjте се добродошлим па покушаjте (…) бићете при томе врло усамљени…“[20]

“Ruder & Finn”, иначе, дефинише садржаj и форму свога рада као „утицање, мењање, преобраћање и обликовање jавног мњења у САД -у и у политичком естаблишменту САД-а, а у служби своjих налогодаваца“, што непревидиво одговара свакоj егзактноj дефинициjи класичне психагогиjе. Као своjе налогодавце, у конкретном случаjу, “Ruder & Finn” jе навео Хрватску, Босну и Косово.[21]

Даjем доле оригинални текст тог интервjуа, тог изузетног доказа значаjа jезичко-философске анализе и у нашем времену, у времену раширеног и систематски потенцираног веровања у егзистенциjу „демократиjе“, „људских права“, „слободе и jеднакости“, као и „правних држава“ односно „плуралистичких друштава“ (агенциjа “Ruder & Финн” jе, иначе, за оваj своj допринос виртуализациjи стварности добила 1993. године наjвише америчко признање за ту врсту PR-делатности, наиме, одликовање „Silver Anvil“ у категориjи „Crisis Communications“).[22]:

“Ruder & Finn”, иначе, дефинише садржаj и форму свога рада као „утицање, мењање, преобраћање и обликовање jавног мњења у САД-у и у политичком естаблишменту САД-а, а у служби своjих налогодаваца“, што непревидиво одговара свакоj егзактноj дефинициjи класичне психагогиjе. Као своjе налогодавце, у конкретном случаjу, “Ruder & Finn” jе навео Хрватску, Босну и Косово.

Не веруjем, истовремено, да jе jош увек неопходно напоменути да су и сви горе поменути хуманистички аксиоми („људска права“, „правна држава“, итд.) у наше време исто тако самосвоjно дефинисани од стране одговараjућих носилаца политичке власти и економске моћи (и власти над дефинициjама) у одговараjућим државама:

„’To have succeeded in winning over Jewish opinion to our side. This was an extremely sensitive section and the records involved considerable danger from that side. Because President Tudjman had been extremely imprudent in his book ‚The Wilderness of Historical Reality‘. Anyone who read this writings could accuse him of anti-Semitism. The situation is not better regarding the Bosnians, because President Izetbegovic in his ‚Islamic Declaration‘ published in 1970, had advocated over-emphatically in favor of an Islamic and fundamentalist state. And besides, the past in Croatia and Bosnia was hallmarked by a very real and rigorous anti-Semitism. Several tens of thousands of Jews were exterminated in the Croatian prison-camps. There was every reason for Jewish intellectuals and organizations to be hostile towards the Croats and Bosnians. Our challenge was to change this state of affairs. And we succeeded in a mayor way. Between the 2nd and the 5th August 1992, when the ‚New York Newsday‘ printed the business with the camps, we jumped at the opportunity and immediately went to work on three large Jewish organizations: the B’nai B’rith Anti-Defamation League, the American Jewish Committee and the American Jewish Congress. We suggested to them to publish a statement in the ‚New York Times‘ and to organize a protest in front of the United Nations. We pulled this off remarkably well: bringing the Jewish organizations into play on the side of the Bosnians was an extraordinary gamble. This immediately opened the way for us to equate Serbs with Nazis in the public eyes (…) in one go we were able to present the simple situation, a story about the good guys and the bad guys (…) In targeting the Jewish audience we had played on the right card. There was an immediate and visible shift of terminology in the press, using expressions with a strongly emotive element such as ethnic cleansing, concentration camps etc., all intended to evoke Nazi Germany, the gas chambers and Auschwitz. The emotional impact was so great that no one could go against it without being accused of revisionism. We had hit the mark.’

France 2: Perhaps. But between the 2nd and the 5th August 1992, you had no proof that what you had claimed was true. You had nothing at your disposal but the articles in ‚Newsday‘.

‘Our work is not to verify information. We are not equipped for that. Our job, as I have told you, is to speed up the flow of information that serves our purpose, to target carefully selected objectives. We did not confirm the existence of death-camps in Bosnia, we made it known that „Newsday“ had stated this.’

France 2: But that is an enormous responsibility. Do you reckon with this responsibility?

‘We are professionals. We have a job to do and we have done it. We are not paid to be moral. And even if the issue were to shift to such ground, we have a clear conscience. Because if you want to prove that the Serbs are poor victims, you are welcome to try. You will be quite alone.“”[23]

Развоj даљих догађаjа и далекосежне последице по земље и народе Балкана су познати и то jош jедном потврђуjе:

1. да jе механизам „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“, и ван аутократских и тоталитарних режима, и данас jош увек актуелан, делотворан и у активноj примени, као и

2. да хуманистичка константа стремљења ка jедноj уравнотеженоj социjалноj коегзистенциjи људске заjеднице остаjе утопиjа, све док се путем просвећивања не разоткриjу, обелодане и ставе ван снаге све оне рафиниране методе инструментализовања, манипулисања и владавине људима, коjе су у претходним аутократским и тоталитарним режимима биле на снази (и биле лакше и брже препознатљиве).

При овоме се мора имати на уму да jе горњи пример био само део jедног циљаног и професионалног узурпирања власти над дефинициjама и психагогиjе, подређених jедном обухватном систему масивног упражњавања овог механизма, а у овом случаjу као есенциjалном делу вођења рата. Јер, првобитно локални (грађански) ратови, настали из тежње већине политичких руководстава поjединачних народа некадашње Југославиjе ка сецесиjи, одмах су ескалирали и добили далеко већи значаj. Фактички jе непорециво да су те првобитно грађанске ратове одлучили (власт над дефинициjама и психагогиjа, као и) политички, економски и воjни потенциjали „НАТО-демократиjа“.[24]

Званичну и у jавности етаблирану верзиjу „српских злочина у Сребреници, наjвећих и наjстрашниjих од краjа Другог светског рата“, међутим, аргументативно поставља као питање све већи броj међународно признатих експерата.

Исто тако jе непревидиво, дакле, да су победници сво време, а максимално користећи све потенциjале „медиjске ере“ безмерно дифамирали, људски девалвирали односно дехуманизовали свог противника (српска ратна страна). Горњи пример обелодањуjе конкретно како су Срби у оквиру jезичког креирања jедне виртуелне „стварне стварности“ редефинисани и изjедначени са немачким нацистима и њиховим концентрационим логорима.

Том систему jе припадала, само укратко, на пример, и тврдња да су Срби масовно и циљано разарали религиозне обjекте своjих противника (“културни геноцид, као припремна мера фактичког геноцида)[25], да су само у Босни „силовали преко 60.000 босанских муслиманки“[26], да су намерно и систематски масакрирали цивилно становништво (на пр. две експлозиjе на пиjаци Маркале у Сараjеву),[27], да су Срби били ти коjи су вршили планска и систематска „етничка чишћења“[28] и све то jе, закључно, крунисано тврдњом да су „Срби починили jедан геноцид“ (Сребреница).[29] При овоj последњоj тврдњи jе чак самосвоjно редефинисана и основна дефинициjа злочина геноцида Рафаела Лемкина као и дотичне УН-резолуциjе.[30]

Едвард С. Херман“Проф. др Едвард С. Херман (University of Pensilvania), после дугогодишњег истраживања ове тематике, сматра не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популациjом, већ и наводно утврђени квантитет – броj претпостављених жртава, нису утемељени на истини.”

Званичну и у jавности етаблирану верзиjу „српских злочина у Сребреници, наjвећих и наjстрашниjих од краjа Другог светског рата“, међутим, аргументативно поставља у питање све већи броj међународно признатих експерата. Тако на пример, jедан еминентни амерички научник, проф. др Едвард С. Херман, University of Pensilvania, после дугогодишњег истраживања ове тематике, сматра не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популациjом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (броj претпостављених жртава)  нису утемељени на истини. Резултат своjих истраживања он понекад сажима и само у jедноj jединоj реченици:

„Таj „масакар у Сребреници“ jе наjвећи триjумф пропаганде, коjи jе проистекао из тих балканских ратова.“ [31]

На jедноj страни, дакле, имамо превасходно западне политичаре и медиjе (и Хашки трибунал, в. горе претпостављену улогу ове институциjе, у смислу функциjе накнадног учвршћивања виртуелизоване „стварне стварности“, као трећи чин при примени принципа „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“ при jедном „историjском проjекту“), значи – jедну, у међувремену несумњиво препознату интересну страну, коjа заступа тезу „српског геноцида“.

С друге стране стоjи jедан растући броj интернационално признатих научних експерата (међународно право, политологиjа, историjа, наука о медиjима и комуникациjи, итд.) и делом непосредних очевидаца тадашњих збивања[32], коjи аргументативно заступаjу jедну диjаметрално супротну позициjу. Будући да ови експерти, у међувремену, долазе из Немачке, САД, Канаде, Велике Британиjе, Француске, итд. тешко jе заиста и у њима препознати jедну субjективно заинтересовану тj. jедну „интересну страну“ у овом конфликту (у конкретном случаjу, значи – српску страну).

Будући да и западни политичари (и Хашки трибунал), наравно, имаjу стручњаке  у своjоj служби (и, очигледно, доминантне медиjе на свом располагању), то значи да jе ово питање и даље врло спорно, и – у наjмању руку – отворено. То даље значи, да ће актуелна контроверза вероватно jош дуго траjати, jер са питањем „истина или лаж“ у односу на „случаj Сребреница“ опстаjе или пада читава досадашња представа „стварне стварности“ у односу на последње балканске ратове у последњоj децениjи 20. века.

Ово jе, сигурно, jедно питање од енормног значаjа, jер конкретна дилема у односу на дотичне балканске ратове теоретски гласи (теоретски, jер се непребродива дискрепанца између важеће међународно-правне дефинициjе злочина геноцида  и тезе о „геноциду у Сребреници“ не може само – перманентно аргументативно оспораваним – пресудама jедног jединог ad hoc суда ставити ван снаге):

Или jе jедан историjски осведочени народ-жртва jедног од великих геноцида европског 20. века сада из своjих редова заиста изнедрио починитеље овог злочина, или jе, пак, оваj покушаj стигматизациjе тог народа jош jедан преседан, jедан у историjи jош незабележени покушаj циљаног дехуманизовања jедне колективне геноцидне жртве. У овом другом случаjу, то би истовремено био jедан од наjуспешниjих покушаjа релативизовања историjски доказаних великих геноцида 20. века.

Овим се потврђуjе и корисност ширења научног доказног поступка у односу на понуђену хипотезу о jезичко-философскоj компоненти генезе феномена геноцида и на актуелно време. То показуjе jош jедном, поред осталог, да континуитет утицаjа и деловања препознате европске културолошке традициjе ниjе прекинут или стављен ван снаге, чак ни оним енормним шоком коjи jе настао по окончању Другог светског рата и дефинитивном обелодањивању карактера, и обима извршених геноцида. Напротив, и врло брзо започето релативизовање и порицање ових злочина, као уосталом и читав општи историjски развоj, дешава се, по природи ствари, на основу и у оквиру ове милениjумске традициjе.

Теза о „српском геноциду у Сребреници“, дакле, врло ефектно делуjе на посматрача, како на интернализуjућу публику , тако и на принципиjелно скептичног аналитичара.

Већ и сама форсирана учесталост примене то значи, већ и то само именуjуће инфлационирање овог поjма, аналогно одговараjућем именовању у финансиjском сектору делатности (инфлациjа), нужно носи са собом jедно обезвређивање, дакле jедно релативизовање и банализовање генуине вредности дотичног jезичког поjма (= у првобитноj етимологиjи речи дефиниционо детерминисане истине), и тиме jедно релативизовање и банализовање оне изузетне манифестациjе зла (геноцид).

То у овом контексту намеће консеквенцу, да чак ако за тренутак занемаримо философски условљено морално-етичко вредновање ове конкретне ситуациjе у вези Сребренице, и чак ако за тренутак занемаримо и врло негативне прагматичне последице по циљну групу (Срби), трећа и општа негативна импликациjа (да jе онда у току „jедан од наjуспешниjих покушаjа релативизовања историjски доказаних великих геноцида 20. века“), већ само из следећег разлога, остаjе ефективна и изузетно вирулентна:

Већ и сама форсирана учесталост примене, то значи већ и то само именуjуће инфлационирање овог поjма, аналогно одговараjућем именовању у финансиjском сектору делатности (инфлациjа), нужно носи са собом jедно обезвређивање, дакле jедно релативизовање и банализовање генуине вредности дотичног jезичког поjма (= у првобитноj етимологиjи речи дефиниционо детерминисане истине), и тиме jедно релативизовање и банализовање оне изузетне манифестациjе зла (геноцид), са коjом jе оваj jезички поjам семиотички повезан (идентификациона детерминанта jезика као есенциjални елемент стварности; в. даље у анексу „Кратки теоретски екскурс из философиjе jезика…“).

Теза о „српском геноциду у Сребреници“, дакле, врло ефектно делуjе на посматрача, како на интернализуjућу публику (звучи у првоj линиjи асоциjативно-логично и убедљиво), тако и на принципиjелно скептичног аналитичара (звучи у првоj линиjи субjективно и интересно конотирано). Једно емпириjско сазнање jе, наиме, да интернализуjућа публика ређе мисли, на пример, на Макиjавелиjев искуствени постулат („Ниjе толико важно ко шта каже или уради, већ коме то користи“) и тиме ова теза ноленс воленс испуњава следеће функциjе:

1. Овим се класични покушаjи релативизовања великих геноцида у европском 20. веку, превасходно путем покушаjа минимирања квантитета жртава, испостављаjу као jедна неука, провидна и чак примитивна (и зато принципиjелно неуспешна) метода. Та метода се стога скоро неприметно замењуjе jедним суптилним (само „успутним“) инфлационирањем именуjуће детерминанте овог злочина, што у jезичко-философском смислу речи представља покушаj супституисања jезичке садржине (= истине) jезичком формом (в. даље у анексу „Кратки теоретски екскурс из философиjе jезика…“). То jе jедна општа функциjа у односу на феномен геноцида.

2. У конкретном случаjу овим се: а) радикално дехуманизуjе циљна група учесника тадашњих балканских ратова (Срби), и б) додатно се релативизуjе Србоцид 1941-1945. (ако су Срби сада заиста показали и реализовали потенциjал геноцидних злочинаца, онда по могућстви има нечега и у, на пример, оноj тврдњи Ива Омрчанина да су „Срби и 1941-1945, чинили jедан геноцид над Хрватима“?). То jе jедна: а) специфична функциjа у односу на улогу и карактер циљне групе (Срби) у време балканских ратова у последњоj децениjи 20. века, и б) jедна општа функциjа у односу на феномен геноцида.

3. У конкретном случаjу овим се самосвоjно даjе jедан „морално-етички“ алиби (апсолуциjа) „НАТО-демократиjама“ у смислу запажања немачких jезичких стручњака из времена „Косовског рата“ 1999. (в. доле): „Када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказуjу као исправне и неопходне”. То jе jедна специфична функциjа у односу на карактер и улогу актера балканских ратова у последњоj децениjи 20. века.

Принцип редефинициjе стварности („Узурпирање власти над дефинициjама и психагогиjа“) препознаjе се, потом, и при финалном НАТО-нападу на остатак Југославиjе (“Косово-рат”) 1999. године, при коме су “НАТО-демократиjе” прекршиле не само сопствени НАТО-статут, већ и УН-повељу односно читаво међународно право, као и национална права своjих земаља-чланица.[33]

У то време су САД, несумњиво, опет биле преузеле лидерску улогу у савезу „НАТО-демократиjа“, интересантно jе, међутим, да jе активна улога поново уjедињене и оснажене Немачке, пред сам почетак „Косово-рата“, jош jедном врло демонстративно и упечатљиво избила у први план.

У Берлину, у седишту председника немачке државе, одржана jе 03.-04. jуна 1998. године jедна важна политичко-стратешка конференциjа, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог, тадашњи председник ЕУ-комисиjе Ж.  Сантер, као и тадашњи генерални секретар НАТО-а Х. Солана, већ и наjвиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата као и НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, и посматрачи из САД (на пр. „Grand Signore“ америчке дипломатиjе, Хенри Кисинџер), Турске, Украjине, Русиjе, Израела, итд. Тему конференциjе jе одређивао jедан немачки стратешки папир, коjи jе апострофирао Европу као долазећу „Светску силу“.[34]

Два jедина српска представника на овоj конференциjи били су jедан владика Српске православне цркве и представник jедне невладине организациjе Срба диjаспоре и матичних земаља.[35]

Оваj немачки стратешки папир, дакле, предвиђао jе да ће „привредна снага велике ЕУ ускоро превазићи привредну снагу САД“, а да политички „велика ЕУ мора да има водећу уиогу и да уводи ред у свом регионалном окружењу“, као и да „учествуjе у увођењу реда у светским размерама“, jер „оваj наш свет ниjе никакво игралиште цивилних сила“, итд.[36]

Тада jе већ било jасно да jе и европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохиjи практично демонстрира своjу вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“…

Једна фундаментална уводна теза овог папира носи jедан непревидиви печат (од стране Ватикана есенциjално детерминисане) културолошке традициjе средње и западне Европе тj. jедног базичног става и њених данашњих наследника, и настављача („НАТО-демократиjе):

„У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна jе исламско-арапски свет, а друга се протеже од делова бивше Југославиjе до Русиjе, Белорусиjе и Украjине…“[37]

Непревидиво jе, дакле, да се овом другом „засебном цивилизациjском целином“, коjа се ето налази „у непосредном суседству Европе“, самосвоjно редефинишу словенски православни народи и читава њихова (европска) историjа, традициjа и култура се изопштава, и ставља у контекст jедног „европског суседства“. У односу на Србиjу, наговештава се уз то и могућност „стварања jедне енклаве унутар велике ЕУ“. Европа се, дакле, доследно редукционистички редефинише и изнова постулира као само jедан окцидентално-културолошки супстрат овог континента.

То jош jедном потврђуjе поставку ове студиjе о егзистенциjи две паралелне и детерминативне културолошке традициjе у Европи, и тиме:

а) запажање и закључак у поглављу истраживања феномена геноцида, о еминентноj важности различите културолошке укорењености починилаца и жртава великих геноцида у европском 20. веку, као и

б) запажање и закључак у овом поглављу, да на даљем еминентном важењу и практиковању дотичне културолошке традициjе тешко да се ишта променило.

Тада jе већ било jасно да jе и европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохиjи практично демонстрира своjу вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“ („Проблем Косова jе велики изазов за спремност Европљана, да превентивно делуjу…“), и да значи воjни напад на остатак Југославиjе предстоjи.

Клаус КинкелКлаус Кинкел: „Срби су наjвећи губитници досадашњих догађаjа и они ће и даље губити…“

Српски представници су, напротив, осудили рат као средство решавања политичких проблема, и изашли пред Конференциjу с предлогом сазивања jедне хитне „Интернационалне конференциjе о правима Албанаца у Србиjи и Срба у Хрватскоj“.

Тадашњи ЕУ-посредник за питање Косова и Метохиjе (бивши председник шпанске владе), Фелипе Гонзалес подржао jе ову инициjативу, исто као и његов руски колега Виктор Черномирдин, а Хенри Кисинџер jе чак пришао српским представницима и честитао им на „jедино разумном предлогу за решавање есенциjалног питања на Балкану, питања мањина…“.

Дискусиjу о том предлогу, међутим, прекратио jе одмах тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, своjом врло недвосмисленом изjавом: „Срби су наjвећи губитници досадашњих догађаjа и они ће и даље губити…“[38]

Сада „не-европски Срби“, дакле, имали су и даље да испуњаваjу улогу коjи су им актуелни „власници власти над дефинициjама“ наменили. Занимљива су, као што jе већ наговештено, научна запажања у том смислу (релевантна за предложену хипотезу), коjа су почетком дотичног рата изнели у jавност немачки jезички стручњаци Хаjдурн Кемпер (Институт за немачки jезик у Маjнхаjму) и њен колега из Дизелдорфа, Мартин Венгелер:

„Поjединци из немачке Владе заступаjу сада ставове, против коjих су раниjе редовно излазили на улице и демонстрирали. Сада они, међутим, употребљаваjу само дистанциране ознаке, као што су „борбене акциjе“ уместо ознаке „рат“, они се дакле не усуђуjу „да назову дете своjим именом“ (…) Не зове се, дакле, више „рат“ већ „циљ успостављања jедног мирног Косова“ или – што звучи jош авантуристичкиjе – то се сада назива „мисиjа насилног успостављања мира“. Бираjу се, значи, „меке“ речи да би се оправдала воjна интервенциjа. Зато се у склопу те легитимираjуће стратегиjе бира и назив “хуманитарна интервенциjа”, да би се истакла “правилност сопственог делања” (…) А када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказуjу као “исправне и неопходне”… (подвучено од стране аутора)[39]

Рудолф ШарпингРудолф Шарпинг: „Срби ножевима исецаjу фетусе из стомака трудних Албанки, играjу са њима фудбал и пеку их на логорскоj ватри, себи за вечеру.“

Нарочито ревностан у тадашњем оптуживању Срба, сада за „геноцид над Албанцима“ (jош jедан прилог инфлационирању овог поjма и следственом релативирању његовог садржаjа), био jе по почетку рата тадашњи немачки министар иностраних послова и наследник Клауса Кинкела, Јозеф Фишер, док jе, на пример, тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, преузео своj део задатка дехуманизовања актуелне циљне групе (Срба) на jедном сасвим другом нивоу, као што потврђуjе и његова следствена изjава за jавност: „Срби ножевима исецаjу фетусе из стомака трудних Албанки, играjу са њима фудбал и пеку их на логорскоj ватри, себи за вечеру.“[40]

Један несумњиво класични пример редефинициjе стварности пружио jе, међутим, тадашњи немачки шеф Владе, савезни канцелар Герхард Шредер. Он jе, наиме, у jедном интервjуу дословце изjавио:

„Ова актуелна акциjа немачке савезне армиjе Бундесвера на Косову jе погодна у том смислу да учини да немачка историjска кривица на Балкану избледи“.[41]

Ја сам га на то, у jедном отвореном писму, суочио са доле наведеним (и основним) историjским аспектима те његове  верзиjе „немачке историjске кривице“ и замолио да обjасни оваj своj став:[42]

1. Немачка воjска jе у Првом светском рату 1915. године (у оквиру jедног воjног савеза) напала Србиjу и дошло jе до дугогодишње окупациjе српске државне териториjе. Албанци су тада и под заштитом тог воjног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохиjе.

2. Немачка воjска jе у Другом светском рату 1941. године (у оквиру jедног воjног савеза) напала Србиjу (тада Југославиjу) и дошло jе до дугогодишње окупациjе српске државне териториjе. Албанци су тада и под заштитом тог воjног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохиjе. Албанци су тада чак регрутовали међу собом jедну читаву СС-дивизиjу („Скендербег“) и ставили jе нацистичкоj Немачкоj на располагање.

3. Немачка воjска jе и у овом НАТО-рату 1999. године (у оквиру jедног воjног савеза) напала Србиjу (и Црну Гору) и дошло jе до дугогодишње окупациjе српске државне териториjе. Албанци су тада и под заштитом тог воjног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохиjе.

4. Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелациjу снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историjску кривицу на Балкану, што jе наравно за свако поштовање, молим Вас за jедно поjашњење: Како jе, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке воjске на суверену српску државу (трећем у 20. веку), а уз исту констелациjу снага и односа (немачка воjска у оквиру jедног воjног савеза и локални Албанци против Срба), могли да уочите „погодност компензовања немачке историjске кривице“ из два светска рата?

Већ у августу 1991. године, наиме, jедан хрватски католички свештеник, Јосип Дубовечак из Вараждина, добио jе (и искористио) прилику да у jедном немачком листу обзнани:

“У Србима се криjе нешто сатанско, нешто генетски покварено.”

Једна реакциjа немачког шефа Владе (тj. из политике или медиjа), наравно, никада ниjе уследила.

Редефинициjа циљне групе (Срби) у Немачкоj тj. на Западу, у “НАТО-демократиjама”, а у смислу њихове тада актуелне дехуманизациjе, наравно, почела jе правовремено, а то значи jош пре фактичког почетка дотичних балканских ратова. Већ у августу 1991. године, наиме, jедан хрватски католички свештеник, Јосип Дубовечак из Вараждина, добио jе (и искористио) прилику да у jедном немачком листу обзнани:

“У Србима се криjе нешто сатанско, нешто генетски покварено.”[43]

Ни редакциjа овог листа, а ни десетине хиљада дневних читалаца (осим jедног jединог[44]) нису се потом огласили, оградили или чак протествовали против овог „милитантно-насилног покушаjа обезвређивања и поништавања цивилизациjско-културолошких достигнућа у jедном друштву“, коjи би указивао на jедан „распад социjално-моралних вредности“ (Рихард Албрехт, 1989), овог несумњивог повампирења нацистичко-расиситичког тj. усташко-расистичког вокабулара у сада “правноj и демократскоj” немачкоj држави.

Ауторитативна редефинициjа стварности потом се интензивирала, истина и етика су већ профилактички били релативизовани (редефинисани), психагогиjа (политичари и медиjи) jе активирала интернализациjу (“нормални човек”) и “сопствена динамика догађаjа” jе затим само повремено (по потреби, према развоjу ситуациjе), али истраjно и консеквентно, добиjала нове и врло професионално одмерене импулсе.

Закључно, већ jедном учињено запажање да су се, наиме, „сада по први пут у историjи нашли сви релевантни наследници и настављачи културолошке традициjе средње и западне Европе („НАТО-демократиjе“), на jедноj те истоj страни од енормног jе историjског значаjа и то говори о jедном узнапредовалом глобалном проjекту њиховог (трансатлантског) обjедињавања у jедну светску империjу (савременог типа), као претпостављеном финалном продукту дотичне традициjе (онаj од свих империjа историjе човечанства прижељкивани и увек изнова обзнањивани „краj историjе“).

Ова поставка не губи ништа од своjе оправданости, чак и ако пођемо од тога да jе таj процес „само“ последица поука из страхота два светска рата. Ни ова полазна тачка, свакако, ниjе у колизиjи са следећим и врло легитимним питањем: шта jе Ватикан заправо друго чинио у читавоj своjоj милениjумскоj историjско-културолошкоj традициjи, него покушавао да у духовном („папинска непогрешивост“) и световном („владање владарима“) смислу обjедини све уживаоце, носиоце и служитеље те традициjе – прво у европским, а по „откривању“ других континената и у светским оквирима – у jедну што монолитниjу целину?

Један историjски проjекат оваквих размера, значи, коjи ће чак и светске ратове накнадно на jедан, за jавност нови, начин поставити у питање (и, истовремено, фактички ревидирати све њихове резултате на Балкану), девалвирати их по могућству и редуковати их на ниво нежељених, и само темпорарних грешака, само jедног неугодног и привременог ометања тj. назадовања овог процеса, не планира се преко ноћи, и не реализуjе се на само jедном регионалном нивоу (Ирак, Авганистан, итд. то потврђуjу).

Скулптура: Глобус Уjедињених нациjа, Ватикан

Анализа овог чињеничног стања (у смислу исторjиских, социолошких, политиколошких, итд. наука) захтевала би, у наjмању руку, jедну нову и сигурно врло опширну студиjу. За овде конкретно разматрање, међутим, од значаjа jе већ и следеће:

Ово имплицира, да се каузални ланац, да се узроци, ток и последице ратних збивања на тлу бивше Југославиjе у последњоj децениjи 20. века (без обзира на евидентно учешће, добрим делом катастрофалну политику, ратне преступе и злочине свих локалних актера и сл.) тешко даjу веродостоjно редуковати на локални ниво.

Будући, међутим, да од стране „НАТО-демократиjа“ етаблирана „стварна стварност“ сугерише управо такву jедну црно-белу представу и будући да су у тоj представи опет jедном само припадници, и настављачи културолошке традициjе средње и западне Европе „good guys“ а не-припадници те традициjе „bad gуys“, већ то би морало да у довољноj мери пробуди скептичност jедног критичког посматрача.

Мишљења сам да понуђена хипотеза „Узурпирање власти над дефинициjама и психагогиjа“ и у овом случаjу нуди jедну реалну могућност преиспитивања односа jезичког садржаjа (истине, стварности) и у великоj мери од стране интернализуjуће публике акцептиране jезичке форме[45] (интересна интерпретациjа, „стварна стварност“) те  раширене и устаљене представе о балканскоj, европскоj и светскоj „стварноj стварности“ у последњоj децениjи 20. века.

 

Упутнице:

[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Велики геноциди у европском 20. веку су извршени над Јевреjима, Србима и Ромима и сва та три велика геноцида су, у смислу представљене “Теориjе дефиниционизма”, анализирани у овоj студиjи. Турски геноцид над Јерменима припада jедноj сасвим другоj културолошкоj традициjи из непосредног суседства Европе и, по ауторовом убеђењу, представља предмет научног истраживања у области туркологиjе.

[3] Gerhard Wischnewski: „Die Fernsehdiktatur. Kippen Medienzaren die Demokratie?“, München, 1995. Objavljeno i u: Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995. Die Gegenwart: Der reale Tatbestand des (virtuellen?) Genozids im Balkankrieg 1991-1995. Die Zukunft: Der Genozid als Medienware  und die Inflationierung von Begriffen als wirksamste Entwertung humanistischer Werte. WKS-Informationshefte, Heidelberg, September 1998

[4] DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[5] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995

[6] Ibid, DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[7] Reuters, 17.12.1991

[8] DPA-Basisdienst, 15.12.1991

[9] AFP, 16.12.1991

[10] FAZ, 16.12.1991

[11] Uporedi: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[12] Клаус Кинкел jе постао познат по своjоj врло отвореноj и децидираноj изjави за jавност 1992. године: „Србиjу морамо бацити на колена!“, тj. своjим блокирањем предлога jедне „Интернационалне конференциjе о правима Албанаца на Косову и Метохиjи и Срба у Хрватскоj“, у предвечерjе „НАТО-рата“ против остатка Југославиjе 1999. године, на „Bertelsmann International forum“, Berlin, 1998, своjом изjавом „Срби су наjвећи губитници досадашњих догађаjа и они ће и даље губити!“ (v. dalje: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998).

[13] Uporedi: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995

[14] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 02.05.2000. willy.wimmer@bundestag.de

[15] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[16] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[17] Uporedi: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. Februar 2009.

[18] Ibid, uporedi i: “Feral”, Split, August 2007.

[19] Оваj ad hoc основани трибунал jе настао на инициjативу „НАТО-демократиjа“, коjе га и финансираjу. Чињеница jе да критика ове институциjе у односу на њен „претежно правни или претежно политички карактер“ не престаjе. Једна интересантна и врло солидно утемељена анализа рада, карактера и улоге Хашког трибунала дата jе поред осталог и од jедног шваjцарског аутора: Алеxандер Дорин, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010.

[20] Ibid. Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995 (Heidelberg, 1998)

[21] ibid.

[22] Jacques Merlino: „Les verites yougoslaves ne sont pas touts bonnes a dire“, Paris, 1993, S. 126

[23] Упореди кривичну приjаву против Алиjе Изетбеговића и саучесника поводом случаjа Маркале I и Маркале II пред ICTY, пред Хашким трибуналом („Serbisch-Deutsches Komitee für Gerechtigkeit, Würde und Achtung des Internationalen Humanitären Rechts“, Belgrad-Koeln-Aschaffenburg,, 1995.)

[24] Упореди: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[25] На териториjи данашње Хрватске као и Босне и Херцеговине jе 1991-1995. године уништено или оштећено 797 српских сакралних обjеката са преко 7.000 икона („Духовни геноцид 1991-1995“, Музеj СПЦ, Београд, 1988)

[26] Немачки новинар и очевидац Мартин Летмаjер jе био jедан од ретких коjи jе тада отворено изjавио: „То jе све jедна велика лаж.“ („Weltwoche“, Zuerich, 10/1994) односно, jедном другом приликом „У то време jе свако хтео само ону причу о масовним силовањима и то само на таj начин да се прича увек изнова потврђуjе и да непрекидно иде даље. Нико ниjе хтео ни да чуjе о нормалном новинарском проверавању и истраживању, коjи би унели било какве сумње у истинитост те вести.“ („Kriegsziel Massenvergewaltigung? Bosnien und die deutsche Presse“, Sueddeutscher Rundfunk, S2 Kultur, 14. juni 1994)

[27] Исто као и фуснота бр. 105

[28] Подсетимо се само речи еминентног шведског политичара, Карла Билта, коjи jе хрватско насилно протеривање преко 200.000 (уз убиjање неколико хиљада) Срба из Краjине то jавно означио као „наjвеће етничко чишћење у овим ратовима“, а хрватског председника, Фрању Туђмана апострофирао као „ратног злочинца“ (J. Borger: „EU Report accuses Croatia atrocities against rebel Serbs“, The Guardian, London, 30 septembar 1995)

[29] Ова тврдња jе несумњиво у озбиљноj колизиjи (не само) са позитивним међународним правом. То jе истовремено jедан врло значаjни пример jедне виртуализоване и психагошки раширене, и у свести jавности успешно етаблиране „стварне стварности“ (самосвоjна редефинициjа међународног права), од стране ауторитативних центара политичке моћи, коjи су интересно узурпирали „власт над дефинициjама“ (Упореди: Alexander Dorin, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010).

[30] ICTY (Хашки трибунал) потврђуjе и сам да jе тадашњи српски главнокомандуjући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуациjу преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце. Без икакве тежње да релативизуjем у Сребреници очигледно почињене ратне злочине, мора се констатовати да се ова чињеница диjаметрално супротставља суштини злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању jедне људске популациjе, без обзира на пол и узраст жртава“ (Упореди одговараjуће фусноте у уводном делу излагања). Јер – какав то геноцид може да буде када апострофирани „починитељи“ прво пуштаjу на слободу наjслабиjе чланове „циљне групе жртава“, коjу већински чине жене и деца, значи – они делови популациjе, коjи превасходно осигураваjу биолошко преживљавање дотичне људске групациjе?

[31] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. U: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Dalje od istog autora: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7.7.2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers

[32] Наведимо само неколико имена: Михаел Мандел, професор међународног права (York University, Toronto), др Филип Хамонд, експерт за медиjе (Соутх Банк Университy, Лондон), Карлос Матинс Банко (тада званични изасланик и посматрач Уjедињених нациjа у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (наjвиши представник Уjедињених нациjа у Босни и Херцеговини до 1995., са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and herzegovina“), итд. Упореди извештаj ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19.09.2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

[33] Упореди: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999; uporedi dalje: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008

[34] „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“, ausgearbeitet durch: Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München, 1998

[35] Ту смо били Преосвећени владика Рашко-призренски и косовско-метохиjски, Господин Артемиjе и jа, као представник Светског сабора Срба. Извештаj о овоj конференциjи сам обjавио у: В. Умeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[36] Ibid, „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“…

[37] ibid

[38] Ibid, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[39] Main-Echo, Aschaffenburg, 20.Mai 1999

[40] Ibid, V. Umeljić, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999

[41] Frankfurter Rundschau Nr. 169/29, Frankfurt, 24. Juli 1999.

[42] V. Umeljić. Offener Brief an Herrn Bundeskanzler Gerhard Schröder, Aschaffenburg, 26. Juli 1999.

[43] Main Echo”, Aschaffenburg (Deutschland), 31. August 1991

[44] SPD-политичар и члан баварског Парламента Хилмар Шмит се, као jедини читалац, протестно огласио у следећем дневном издању ових дневних новина и одмах потом био вербално нападнут и ућуткан од стране jедног локалног CSU-политичара (Zoeller).

[45] О образложењу с моjе стране на дискусиjу стављене jезичко-философске теориjе дефиниционизма (релативистичког механизма виртуализациjе стварности путем „Узурпациjе власти над дефинициjама и психагогиjе“), конкретно у светлу jезичко-философског учења, коjе заступа Ноам Чомски, значи – о покушаjу супституисања jезичке садржине (истина, стварност, за овог аутора „идеална компетенциjа“) њеном jезичком формом (интересна интерпретациjа, „стварна стварност“, за овог аутора „прагматична перформанса“), види даље у анексу „Кратки теоретски екскурс из области философиjе jезика…“

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: