Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби

Сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца.

Писмо Владимира Умељића Епископу славонско-пакрачком Јовану Ћулибрку

Преосвећени Владико,

Ваш интервjу Недељнику, коjи jе – судећи по Вашем следствуjућем приговору – од стране новинара додатно политички конотиран (инструментализован?), погодан jе да изазове у наjмању руку недоумице и сумње, неће сигурно и нажалост оставити добре трагове из злог времена. Дозвољавам себи критички тон, jер сложићете се, у светосавском православљању Небеског Сведржаоца нема Богу хвала места непогрешивости, као у ватиканскоj хиjерархиjи.

Шаљем Вам доњи текст, коjи сведочи да и без погрешног и грешног ослањања на комунистичку „правду и право“, сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца, те да Ваше:  „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку риjеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца…“ не сме нити да паушализуjе и ставља у исту корпу српске и хрватске научнике и све остале публицисте а закључно са хрватским римокатоличким клирицима, нити да прекорачи границу трезвености са друге и исто тако погрешне стране, jер – коjи екстрем jе добар? Тада се, наиме, и позитивна духовност поставља у питање.

Послаћу оваj меjл и Недељнику са питањем да ли мисле да њихови читаоци заслужуjу да чуjу/читаjу и друго мишљење. Ако Вас нису свесно и намерно искористили/инструментализовали, ако се осећаjу приврженим општељудскоj и новинарскоj етици, обjавиће а ако не, сви смо нешто научили из овога.

Православски просто,

Владимир Умељић

„Свети“ Алоjзиjе Степинац и Срби

На дан 28. марта 1941. године – значи, jедан дан после пуча српских официра у Београду, коjим су одбили да прате Хитлера на његовом злочиначком путу – записуjе загребачки надбискуп Алоjзиjе Степинац у своj дневник:

„Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, коjи се никада не могу срести, осим jедним Божиjим чудом.Шизма jе наjвеће проклетство Европе, скоро jош веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“ ¹

25. априла 1941. године – jеданаест дана по капитулациjи (српских делова) jугословенске краљевске воjске и петнаест дана по прокламирању НДХ – обзнањуjе загребачки надбискуп и председник хрватске Бискупске конференциjе своjоj римокатоличкоj пастви:

„Часна браћо! Ови догађаjи су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови, када више не говори jезик, већ крв кроз своjу повезаност са земљом (…) И ко може да нам замери, када ми као духовни пастири даjемо своj допринос томе (…) и иако су данашњи судбоносни догађаjи jош увек не сасвим прегледни (…) упркос томе, лако jе препознати Божjу руку на делу (…) Црква, коjа већ две хиљаде година гледа историjске промене, коjа jе вековни сведок, како regnum de gente in gentem transfertur et injurias et contumelias et diversos dolos (како краљевства прелазе од jедног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара) (…) а будући да ми познаjемо људе, коjи данас управљаjу судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“ ²

Ова порука наjвишег представника хрватског римокатоличког клера jе, несумњиво, jедно (наравно, циљано конфесионално конотирано) програматско политичко опредељење, у циљу обjашњења, подршке и легитимисања усташког преузимања власти. Истовремено, хрватски надбискуп плаћа и трибут времену и тренутно доминантном (нацистичком) политичком духу у Европи. Таj трибут се рефлектира у jедном несумњиво есенциjалном елементу нацистичког расизма, у њиховом „крв и земља“– принципу („Blut und Boden“), коjи jе основа њихове поставке о jедноj мистичноj „расноj надмоћи ариjевско-германске расе“. Таj принцип jе био основа и нацистичких „Нирнбершких закона“ 1935. године, коjи су прогласили Јевреjе, као и Синти и Роме „носиоцима туђе крви“, чиме jе овим народима одречена било каква повезаност са дотичном земљом, чиме су проглашени туђинцима и уљезима, и фактички стављени ван закона.

Загребачки надбискуп, потом, додељуjе jедну врсту превремене апсолуциjе усташама, jер – како би оне могле да погреше, када наjвиши римокатолички ауторитет у НДХ у овом преврату одмах препознаjе „… Божjу руку на делу…“? Председник хрватске Бискупске конференциjе образлаже ову насилну промену власти, очигледно, кривицом претходне „српске Југославиjе“ jер „… краљевства прелазе од jедног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара…“ али и чињеницом да хрватски римокатолички клерици ето познаjу „… људе, коjи данас управљаjу судбином хрватског народа…“ и стога су „… дубоко убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“

Шеф полициjе немачке Службе безбедности (СД) пише, у свом извештаjу од 17. фебруара 1942. године, свом претпостављеном, СС-Раjхсфиреру Хаjнриху Химлеру (пошто jе потврдио да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300.000 Срба):

„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, коjи jе с тим повезан (…) доприносе такође у великоj мери заоштравању ситуациjе. Тим поводом се мора схватити да jе католичка црква, кроз своjе мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, jер се она при спровођењу покатоличавања, служила усташама. То jоj jе пало утолико лакше, jер jе хрватско становништво фанатично католички настроjено (…) Из тога се види, да jе хрватско-српско стање напетости и борба католичке цркве против православне цркве…“ ³

Тежина и вредност овог исказа, свакако, лежи у чињеници да оваj сведок

а. припада туторима, заштитницима и савезницима усташке Хрватске и неприjатељима, окупаторима и угњетачима Срба, као и

б. да се сигурно може поћи од тога да њега не воде никакви – балкански детерминисани – национални, конфесионални или пак лични интереси, већ само тадашњи немачки национални интерес а то jе – у конкретном случаjу – била пре свега жеља и тежња да на освоjеним териториjама и у нацистичким сателитским државама влада што мирниjе стање.

Погледаjмо овде само три историjске чињенице, коjе коjе карактеришу улогу Степинца у геноцидноj хрватскоj држави 1941-1945:

– Један католичко-хрватски историjски извор из времена 2. светског рата говори о свечаном откривању спомен-плоче у Загребу, на адреси Капитол бр. 4 – што jе, као што jе познато, адреса званичног седишта загребачког надбискупа – од 27. септембра 1942. године, на коjоj jе стаjало да „… су овде, у званичном седишту председника Хрватске бискупске конференциjе (…) корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе…“ ⁴

– Тадашњи усташки министар унутрашњих послова, др Андриjа Артуковић, jе четрдесет година по завршетку 2. светског рата изручен Југославиjи. Он сведочи на свом суђењу 1986. године: „Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функциjу, jер он jе био надбискуп и jедан свети човек. Он jе то радо преузео и саветовао ме jе, као jедан свети човек (…) он jе преузео ту функциjу и обећао ми да ће то решити (…) рекао jе „Препусти то мени. Ја ћу то, као представник Католичке цркве наjбоље и у складу са своjом савешћу учинити.“ Ја сам ангажовао Степинца, као jедног светог човека, да би он то наjбоље и наjсавесниjе решио…“ ⁵

– Алоjзиjе Степинац добиjа 1944. године наjвише усташко одликовање и интересантан jе онаj део образложења „Хрватског уреда за одликовања“, у коме за Степинца стоjи „… да jе као надбискуп раскринкавао неприjатеље у земљи и иностранству…“, као и да jе први човек хрватског римокатоличког клeра таj орден jавно носио све до 03. фебруара 1945. године. ⁶

Ови примарни историjски извори значи имплицираjу:

а. да jе Степинац као први човек римокатоличке хиjерархиjе у Хрватског заслужан и за оснивање усташке терористичке организациjе, коjа jе потом створила геноцидни режим 1941-1945 и побила стотине хиљада Јевреjа, Рома и Срба;

б. да jе он вољно и свесно организовао покатоличавање Срба, коjе jе по свим показатељима била присилна мера поништавања идентитета циљне групе жртава у служби геноцидног проjекта хрватске државе (Србоцид);

ц. последњи горњи податак легитимише и jедну (намерно потенцирану, у смислу културолошко-мисаоног експеримента) примедбу, наиме, да ли то значи да би се у jедном претпостављеном „Музеjу Алоjзиjа Степинца“ могле теоретски наћи на истом зиду, jедна поред друге, ватиканска званична потврда о његовоj светости и званична потврда геноцидне хрватске државе 1941-1945, да jе он био jедна врста незваничног сарадника таjне службе дотичне државе, „jер jе као надбискуп раскринкавао неприjатеље у земљи и иностранству“?

Да таj самододељени статус римокатоличке светости не поседуjе, међутим, универзалну важност сведочи, поред осталог, и чињеница да су до сада забележена два покушаjа, две молбе Мемориjалном центру Yad Washem, да се Алоjзиjе Степинац прогласи „праведником из неjевреjских народа (Chassid Umot ha-Olam )“, ⁷ као неко ко jе за време Холокауста „рескирао своj живот, да би спасао Јевреjе од прогањања“.

Оба захтева, 1970. и 1994. била су „услед тежине Степинчеве кривице“ одбиjена. ⁸

Ватикан упркос томе намерава да прогласи Степинца своjим свецем. Та ватиканска апсолуциjа Алоjзиjа Степинца последично представља апсолуциjу и за таj клeр, за хрватску државу и за све служитеље те државе 1941-1945. Зашто, дакле, не ићи jош jедан корак даље и опоменути чак Србе и Јевреjе да они у суштини „дугуjу захвалност Алоjзиjу Степинцу”? То (захвалност и следствено учешће у одбрани Степинца, као „одбрани истине”) jе, наиме, 2010. од Срба и Јевреjа jавно захтевао наjвиши црквени великодостоjник хрватске воjске, бискуп Јураj Језеринац:

„Све што jе кардинал Алоjзиjе Степинац говорио и чинио имало jе за циљ да се заштите хришћанске општељудске и природне вредноте у време када су оне биле угрожене. Стога му jе Црква одала посебно признање прогласивши га блаженим (последњи корак пред проглашењем светим).Очекивање jе да ће и они коjима jе он посебно помагао, међу осталима Јевреjи, Срби и Словенци бити захвални на свему што jе за њих учинио те да ће устати у одбрану истине (подвукао аутор)…“⁹

Да ли jе Степинац заиста покушао да помогне нпр. стравично прогањаноj Српскоj православноj цркви? Да ли jе икада протествовао и покупао да узме у заштиту српске владике и свештенике? Шта кажу историjске чињенице?

Српска православна црква jе 10. априла 1941. године, на дан устоличавања Анте Павелића и његовог покрета, имала девет епископа у новонасталоj НДХ.

Загребачки Митрополит Доситеj бива одмах ухапшен, саслушаван и мучен; он нерво обољева, бива протеран у Србиjу, где у манастиру Ваведење подлеже последицама свог хапшења.¹⁰

Бањалучки епископ Платон бива 05. маjа 1941. године ухапшен, мучен и убиjен. Његов леш jе пронађен и, пре сахране, фотографисан – брада му jе била ишчупана, нос и уши одсечене а у многоброjним ранама jе и со пронађена.¹¹

Сараjевски митрополит Петар jе ухапшен 12. маjа 1941. године, мучен и убрзо убиjен.¹²

Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину.¹³

Далматинског епископа Иринеjа интернираjу италиjанске окупационе трупе и он остаjе на животу.¹⁴

Сремски епископ Валериjан умире 12. jула 1941. године природном смрћу.¹⁵

Тузлански епископ Нектариjе и херцеговачки Николаj успеваjу да живи стигну до Србиjе.¹⁶

Усташе протеруjу више стотина (334 од укупно 577 ¹⁷ ) и убиjаjу 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двоjицу вероучитеља.¹⁸

Павелић обjављуjе 03. априла 1942. године законски декрет о оснивању jедне „аутокефалне хрватско-православне цркве“¹⁹ и именуjе руског емигранта и бившег великодостоjника руске цркве, Гермогена, за поглавара исте; Гермоген бива, на то, искључен из Руске заграничне цркве и некаконско оснивање ове Павелићеве творевине се оглашава неважећим и осуђуjе.²⁰ Хрватски римокатолички клeр се, овим поводом, не оглашава.

Српска православна црква у Београду jе, од самог почетка, покушала да документуjе судбину свог аутохтоног свештенства у новонасталоj НДХ. Следећи подаци потичу, до даљњега, из те „Споменице православних свештеника 1941 – 1945.“ (уколико се користе други извори, то ће бити посебном фуснотом обележено).

Православног свештеника С. В. Аврамовића, рођеног 07.12.1913. године у Лозници, хапсе усташе 29. септембра 1941. године у његовом месту боравка, Бановом Пољу. Сведок М. Лалић извештава: „Када смо стигли до Сремске Митровице, исте вечери су усташе заклале младог свештеника пред свима нама и потом бацили леш на jедан пласт сена и запалили га.“

П. Ј. Андрића, рођеног 25.08.1887. године у Дрнишу, са службом у Тептиху код Книна, хапсе усташе 09. jуна 1941. године и одмах почињу да га муче. Преживели очевидац, Л. Кашић из Жиднића, потврђуjе да су усташе свештенику лагано и систематски чупали браду, исецали му ребра и одсекли све прсте; на краjу су га, заjедно са jош два свештеника и око 300 других Срба, 15. jуна 1941. године, убили.

Д. Бабића, рођеног 10.11.1884. године у Петрињи, са службом у Свињици, где jе у ноћи између 14. и 15. jуна 1941. године и ухапшен, налазе следећег дана поред пута, око тринаест километара далеко од места хапшења. Нос, уши и руке су му одсечене, очи ископане а полни орган одсечен и стављен у уста.

М. Бањац, рођен 11.02.1886. године у Дрвару, ухапшен jе са jедном већом групом (око тридесет) Срба 14. jуна 1941. године. Преживели сведоче да су усташе свештенику одсекли пре смрти руке, нос и уши. Муке му jе прекратио jедан други ухапшени Србин, Б. Крец, коjи jе – док су усташе гурале одсечене органе свештенику у уста и подвикивали „Хаjде, попе, лижи своjу пасjу крв!“ – изненадним повицима „Доле усташе! Доле Павелић!“ испровоцирао моменталне усташке рафале.

И. Г. Богић, рођен 06.02. 1911. године у Суботскоj, пада у усташке руке у ноћи 17. jуна 1941. године. Одговорност за његову смрт се приписуjе, иначе, католичком свештеном лицу Сидониjу Шолцу. Ухапшен jе код капеле Светог Мартина, у близини његовог места становања. Усташе су га завезале за jедно дрво, одсекли му нос и уши, ишчупали jезик и браду а потом ископали очи. Закључно, распорили су му стомак и обмотали црева око врата. Унакажени леш jе ту остао до следећег дана, до четири поподне, када jе jедна група Рома добила дозволу, да га уклони одатле.

Ј. Н. Богуновић, рођен 03.01.1908. године, са службом у Доњем Лапцу, ухапшен jе у маjу 1941. године и одведен у усташки концентрациони логор у Госпићу. Тамо га туку и боду усиjаним иглама, потом су му ишчупали браду и нокте и у jуну jе био, заjедно са jедном већом групом Срба одведен у Јадовно и заклан. Његова жена и два мала сина су живи бачени у подземну jаму Јасеновача.

Д. Бракус, рођен 25.05.1911. године у Залужници, са службом у Бjелопољу, ухапшен jе краjем маjа 1941. године. Усташе му поливаjу браду бензином и пале jе. Убиjен у концентрационом логору у Госпићу.

В. Вишњевац, рођен 17.06.1870 у Вишњеву, из Гацка. Усташе су га у jуну 1941. године извукли из болесничког кревета и, у Автовцу, маљевима буквално размрскали читаво тело; леш, потом, товаре на jедна колица и возаjу га читав дан градом а затим га бацаjу на jедну камару шталског ђубрета.

М. Вуjић, рођен 06.04.1917. године у Воjшници, са службом у Радовици, ухапшен у ноћи 28. jуна 1941. године и сутрадан заjедно са око 4 100 Срба убиjен. 05. августа 1941. године доводе усташе већи броj Српкиња из околине на брдо Бакић Главица и убиjаjу их. Међу њима jе и трудна жена свештеника Вуjића; усташе су jоj распориле стомак и истргле бебу из њега а и њено двогодишње дете бива на месту убиjено.

Б.Б. Добросављевић, рођен 04.04.1886. године у Скраду, са службом у Вељуну. Ухапшен, заjедно са jош око 500 Срба и читав дан пред смрт, мучен. Усташе га, поред осталог, тераjу да чита опело сопственом – jош живом – сину Небоjши, кога пред њим муче.

М.Н. Загорца, рођеног 09.11.1910. године у Брезику, бацаjу усташе са звоника његове цркве, 13. августа 1941. године, са повицима: „Нема више крста за три прста!“

С.С. Јовићу, рођеном у Дрнишу, одмах по његовом хапшењу, 01. jуна 1941. године, усташе чупаjу браду, секу уши и нос и, потом, убиjаjу га маљевима 15. jуна; и његов леш секу на комаде и бацаjу их на ђубре.

С. Лаврња, рођен 1912. године, свештеник у Суваjи Личкоj, ухапшен jе почетком jуна 1941. године, усташе га присиљаваjу да чисти улице, чупаjу му браду, у ране му сипаjу со; потом одлазе усташе у његову Суваjу и спаљуjу село, кољу 170 Срба а 130 умиру у пламену; и трудноj жени свештеника Лаврње поре стомак и ваде нерођено дете а убиjаjу на лицу места и jош двоjе мале деце овог свештеника. Ово недело jе документовано и потврђено и jедним несрпским извором, сведочанством jедног италиjанског очевица, коjи jе у Канади обjавио и jедну фотографиjу са места злочина, под насловом „Документациjа усташког зверства у Суваjи, у кући попа С. Лаврње“.²¹ (Следећи подаци су опет преузети из „Споменице православних свештеника 1941-1945.“, 1960, Београд).

И.Д. Малобабић, рођен 31.10.1866. године, свештеник у Коларићу, заклан са женом, сином и многоброjним Србима у цркви, коjа jе потом запаљена.

М. Мандић, рођен 1881. године у Грачцу, ухапшен 29. маjа 1941. године и, после очигледно облигаторног мучења, убиjен. Усташе каче његову одсечену главу о jедно дрво поред пута.²²(Следећи подаци су опет преузети из „Споменице православних свештеника 1941-1945.“, 1960, Београд).

Г.Д. Марjан, рођен 21.03.1884. године у Подуму. Усташе га, у августу 1941. године, живог спаљуjу на римокатоличком гробљу у Госпићу.

Ј.Д. Маскиjевић, рођен 27.09.1908. године у Власеници. Усташе га хапсе 10. jула 1941. године, копаjу му очи и преливаjу га кључалом водом, смрт га стиже тек следећег jутра.

С. Медића, рођеног 12.07.1925. године хапсе усташе заjедно са два брата, шест других мушкараца и две жене, 24. децембра 1941. године, и све до 28. децембра их непрекидно муче; на краjу су сви били тестерама за дрво исечени на комаде.

В. Милановић, рођен 1865. године, свештеник у Кулен Вакуфу, ухапшен краjем jула 1941. године, заjедно са два сина, ћерком, снаjом и два унука. Усташе га примораваjу да присуствуjе клању своjе деце и унука и покушаваjу да га примораjу, да своjом руком закоље сопствену ћерку; када то не успева, стиже казна – осуђуjу га на живот и пазе да себи нешто не учини. Остало jе сачувано писмо jедне партизанке, коjа jе по осваjању Кулен Вакуфа, написала и „… тамо, у затвору смо затекли и старог Милановића, самог, скоро непрекидно jе вриштао (…) био jе скоро сасвим полудео…“

М. Минимића, рођеног 15.11.1913. године у Пљевљима, са службом у Биљешеву, убиjа 27. априла 1941. године бивши римокатолички свештеник Еуген Гуjић из Фоjнице.

Н. Радмановић, рођен 1869. године у Садиловцу, свештеник у Слушници. Ухапшен 02. августа 1941. године, заjедно са супругом Катарином, ћерком Љубицом и jош око 700 Срба. После мучења, сви су побиjени дрвеним маљевима. Римокатолички свештеник Иво Микан, коjи предводи овом приликом усташе, коментарише потом пред сведоцима: „Оваj стари поп из Слушнице jе заиста био тврдоглав, морали смо га три пута ударити по глави, док ниjе крепао.“

С.У. Раjчевић, рођен 06.03.1913. године у Малом Халању, са службом у Могорићу, ухапшен 16. jуна 1941. године, одведен у Јадовно, мучен и 28.06.1941. године, усташе га привезуjу за jедан ражањ и лагано пеку, све до смрти.

М.А. Семилуцки, рођен 26.10.1876. године у Копаништу, ухапшен заjедно са око 700 Срба у селу Кукуњевац, и затворен у српску православну цркву. Усташе силе свештеника да чита своjим живим сународницима опело а онда им свима нуде да се покатоличе. Пошто се предлог одбиjа, усташе убиjаjу све заточенике ножевима и маљевима; последња жртва jе свештеник Семилуцки.

Д.С. Ћурчић, рођен 01.12.1905. године у Подуму, свештеник у Огулину, ухапшен почетком маjа 1941. године; усташе су покушавале да га натераjу да гута људске фекалиjе, ишчупали су му браду, избили му jедно око; убиjаjу га у Јадовну.

Б.Д. Штрбац, рођен 19.02.1912. године у Плавну, свештеник у Босанском Грахову, ухапшен 17. jула 1941. године и одведен у Јадовно. Усташе му живом деру кожу и, потом, бацаjу га у jаму.

Један други извор поучава све оне, коjи би се понадали да jе овим (кратким) приказом судбине jедног малог дела свих српских православних свештеника, коjи су пали жртвом геноцида хрватске државе 1941-1945, заиста исцрпљен читав репертоар болесне садистичке фантазиjе, да то нажалост ниjе тако:

„У концентрационом логору у Копривници, усташе су у маjу 1941. године довеле око стотину младих Јевреjа и приморали их да почну да мастурбираjу. Истовремено, довели су око педесет српских свештеника, натерали их се свуку голи, окрену леђима ка овим Јевреjима и да се погну напред. Тада су покушали да натераjу Јевреjе, да силуjу ове свештенике…“²³

Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање православних цркви. У документу „Dossier Remis par la Yugoslavie“, коjи jе по завршетку рата поднет на „Conference sur les Reparations“, у Паризу, стоjи додуше да jе „… укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…“, али jе чињеница да су „… Немци одговорни за наjвише 10% овог броjа, остало jе био резултат усташког крсташког похода…“²⁴

С друге стране, не постоjе никакве обjективне индициjе или докази, да су српски четници икада циљано и/или систематски предузимали сличне акциjе против римокатоличких црквених обjеката.²⁵

Фусноте

1. А. Степинац, Дневник IV, с. 176, СУП СРХ, Загреб.

Ово писмено сведочанство хрватског католичког надбискупа Алоjзиjа Степинца, коjе паушално дехуманизуjе Србе одричући им све хуманистичке прерогативе и вредности, и проглашаваjући их из тог разлога антиподима Хрвата, поседуjе исту злокобну тежину као и већ цитирано писмено сведочанство кардинала Пачелиjа (потоњег „ратног папе“ Пиjа XII), коjе дифамира и дехуманизуjе Јевреjе (в. поглавље о Холокаусту).

1. Католички лист, бр. 17, с. 197-198, 1941, Загреб.
2. PA/AA, Büro RAM, Kroatien 1941/42, Бл. 442-449
3. Католички лист, бр. 40, с. 479, 1942., Загреб.
4. Део исказа А. Артуковића пред судом у Загребу, 16.04.1986.
5. Католички лист, бр. 5, с. 46, 1945, Загреб.
6.  Lexikon der Gerechten unter den Völkern: Deutsche und Österreicher. Hrsg. von Israel Gutman et al. Wallstein Vlg, Göttingen 2005.
7. http://www.jutarnji.hr/ispis_clanka.jl?artid=119041
8. Политика, Београд, 11.02.2010.
9. Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкоj борби, 1960, Београд.

10. Извештаj Светог Синода СПЦ, 1060/2371/1947, Београд.

11. исто

12. исто

13. Упореди: В. Дедиjер, Ватикан и Јасеновац, с. 477, 1987, Београд.

14. Извештаj Светог Синода СПЦ, бр. 719/1941

15. Упореди: В. Дедиjер, Ватикан и Јасеновац, с. 477, 1987, Београд.

16. Р. Радић, Вером против вере. Држава и верске заjеднице у Србиjи 1945-1953. Београд, 1995.

17. Извештаj Светог Архиjереjског Синода СПЦ, 1060/2371/1947

18. Оваj Павелићев декрет  се води под: Бр. DžC-800-Z-1942, 03.04.1942, Zagreb.

19. Свети Синод СПЦ, бр. 1150/протокол 222, Београд.

20. [21] Dr. Dr. Salvatore Loi, Yugoslavia 1941, 1953, Torino.

21. Упореди и: E. Paris, Genocide in Satelite Croatia, s. 104, 1962, Chicago.

22. Саопштење о злочинима окупатора и њихових помагача у Воjводини 1941.-1945., Злочини окупатора у Срему 1941.-1945.,с. 102-103, 1946, Нови Сад.

23. Д. Давидов, „Обавестите Европу о томе“, Дуга, бр. 425, с. 36-40, 09.06.-22.06.1990, Београд.

24. исто

Разарање српских православних цркава и манастира на читавоj териториjи НДХ jе, исто тако, од првог тренутка припадало усташком „крсташком“ походу. И оваj аспект jе релативно подробно обрађен у стручноj литератури; овде ћемо дати jедан кратки илустративни преглед, коjи jе преузет из извештаjа jедне државне комисиjе, састављеног већ краjем 1945. године ¹.

У jуну 1941. године су разорене православне цркве у Котор Вароши, Челинцу и Масловарима. „Разарање су морали да обаве наjвиђениjи Срби из околине; пре тога су усташе ове цркве често злоупотребљавали, као клозет.“ (сведок: Д. Мартиновић, учитељица из Котор Вароши).

Истовремено, усташе почињу са рушењем цркве у Бихаћу и, пошто jе она била од врло чврстог материjала, они jе убрзо минираjу (сведок: Г. Половина, месар из Бихаћа). Већ у априлу 1941. године jе црква уДрвару опљачкана и претворена у усташки воjни магацин (сведок: Д. Жељковић, занатлиjа из Дрвара); краjем jула 1941. године, усташе забрављуjу српске цркве уБиjељини, Јањи, Бродцу, Балатулуну иЦрнилову (сведок: В. Петровић, трговац из Јавља) а почетком 1942. године цркве у Турjаку и Драгаjима су опљачкане и запаљене (сведок: Р. Ђурђевић, трговац из Босанске Градишке). Срушене су српске цркве у Босанскоj Крупи, Иванскоj, Бањанима и Бушевићу (сведок: К. Бурсаћ, бабица из Босанске Крупе) а црква у Зборишту jе – са око 1 .000 српских верника и много жена и деце међу њима – запаљена: „Посматрали смо пожар из околине а они, коjи су били ближе, чули су страшне крике…“ (сведок: С. Миљаковић, Босанска Крупа); и у Добром Селу су усташе прво затворили све Србе у цркву, онда бацили неколико ручних бомби унутра и, закључно, запалили jе (сведок: З. Спасић, свештеник).

Цркве у Босанском Шамцу, Црквини, Слатини, Обудовцу, Новом Граду, Дубици, Милошевцу, Тишини, Високом и Илиjашу су опљачкане и забрављене (сведоци: С. Вуjанић, трговац из Босанског Шамца и С. Ђукин, радник из Високог); у Босанском Новом (Добриљин) jе црква опљачкана и спаљена, у Босанскоj Костаjници срушена а уБосанском Петровцу jе од дванаест православних цркава, осам опљачкано и делимично срушено (сведоци: В. Човић, електричар из Босанског Новог, М. Павић, свештеник из Босанске Костаjнице, Н. Новаковић, свештеник из Босанског Петровца). Православне цркве уЈезеру, Шипову, Строjницама, Грашавици и Злоговцу су опљачкане и запаљене; црква Светог Петра и Павла у Добоjу се забрављуjе а српско гробље уништава; црква у Маглаjу се разара, све црквене књиге завршаваjу на ломачи а иконе се уништаваjу; црква у Брчком се 02. децембра 1941. године демолира, црквени торањ се руши ручним бомбама, следећег дана се демолира и православно гробље; истог месеца се руши и православна капела у Брчком и црква у Брезовом Пољу (сведоци: Ђ. Дракулић, учитељ из Јаjца, М. Ђурица, Добоj, В. Перовић, свештеник из Маглаjа, И. Чолаковић, чиновник из Брчка).

Бугоjно: „Католички свештеници су захтевали да сви Срби пређу у католичанство. Наши српски свештеници су одмах били одведени, цркве опљачкане и претворене у коњске штале…“ (сведок: Р. Поњевић, ратар из Бугоjна). Градачац: „У селу Маjеви, усташе су запалиле православну цркву, коjа jе потом потпуно изгорела, док су они пред њом играли jедну своjу народну игру. У селу Подновље, разорили су цркву и терали Србе да употребљаваjу олтар, као клозет…“ (сведок: Ј. Ковачевић, трговац из Градачца). Јаjце: „Стару цркву су усташе прво опљачкали и онда jе претворили у jавни клозет. У нову цркву су 29. августа 1941. године затворили Србе и поклали их (…) ножевима су убадали у иконе…“ (сведок: П. Раjак, кочиjаш из Јаjца). Босанска Дубица: „21. августа 1941. године хапсе усташе 70 Срба из околине и затвараjу их у православну цркву; ту их држе, све док ови не могу више да издрже и врше нужду; касниjе се црква руши а православно гробље разара (сведок: С. Вуjасиновић, свештеник из Босанске Дубице).

Мостар: „Обадве православне цркве су опљачкане а гробља уништена…“ (сведок: М. Радић, свештеник из Мостара). Зворник: „Српска црква у Трињачи jе у тако жалосном стању, да би пред том страшном сликом jедне Божиjе куће уздрхтао наjкрволочниjи и наjбездушниjи човек (…) Божиjа кућа, претворена у клозет…“ (сведок: В. Прерадовић, свештеник из Зворника). Дервента: „Српска православна црква у селу Лиjешће jе претворена у jедну римокатоличку цркву и римокатолички свештеник ту држи мису…“ (сведок: М. Трифуновић, трговац из Дервенте).

Темељност усташког затирања српске духовности – уз искорењивање српске физичке присутности – на овим просторима, потврђуjе и jедна статистика Горњокарловачке епархиjе: пре рата jе у овоj области постоjало 167 српских цркава и 52 капеле, као и jедна руска православна црква (у Црквеници); усташе потпуно уништаваjу 145 цркава и 43 капеле, остатак се пљачка, отуђуjе, забрављуjе.²Нацистички представници на лицу места били су упознати са стањем ствари и у односу на оваj аспект Србоцида у хрватскоj држави 1941-1945. Понеки од њих су повремено протествовали, како код хрватских власти, тако и у Берлину (на пр. Опуномоћени генерал Edmund Glaise von Horstenau).

Наjвећи броj њих jе, међутим, не само и даље „само слушао наређења“ (омиљена флоскула нациста после рата), већ jе познавао радикални став Адолфа Хитлера у односу на Србе и његову безрезервну подршку хрватском режиму у односу на „српско питање“.

Политичар, теолог и дугогодишњи председник послератног западнонемачког парламента, dr Eugen Gerstenmaier, извештава 24. септембра 1941. године:

„По налогу Културно-политичког одељења Министарства иностраних послова, бр. 1624/1821/41, путовао сам између 02. и 22. септембра кроз Србиjу, Бугарску, Грчку и Румуниjу (…) Од свих националних православних цркви, српска православна црква jе, ратним збивањима, наjтеже погођена. То jе, као прво, jедна природна последица политике Патриjарха Гаврила, коjа jе била потпуно анти-немачки ориjентисана (…) Осим тога, ова црква jе тешко погођена услед протеривања српске мањине из Хрватске. Критериjум, шта jе српско а шта хрватско се одређуjе према верскоj припадности. Према овим поjмовима „православац“ или „католик“, одређуjе се данас у Хрватскоj, ко важи као Србин, односно Хрват.

Православни кругови у Србиjи су, поводом хрватских поступака, дубоко огорчени. Усташе су натерале десетине хиљада Срба да пређу у католичанство. Оним православцима, коjи су то одбили, масовно jе пресечен гркљан (ово се мора буквално схватити) или им jе одузета сва имовина а они протерани из земље. Извештен сам и о огромном узбуђењу у немачким круговима у Београду, поводом хрватских зверских поступака. Протествуjе се, пре свега, због хрватских тврдњи, да су ова своjа убиства извршили у сагласности са немачким Раjхом…“³

Адолф Хитлер и његови службеници на лицу места, међутим, сматрали су не само Србе, већ и Српску православну цркву своjим неприjатељем, тако да су хрватски клерофашисти са те стране имали пуну подршку за своjе геноцидне мере.

Немачки изасланик у Загребу Siegfried Kache препоручивао jе Берлину краjем августа и почетком септембра 1941. на пр. „потпуно избацивање из употребе поjма ‚Србин‘ за православно становништво у Хрватскоj” а будући да jе по његовом схватању било „готово немогуће” искоренити Српску православну цркву у НДХ, сматрао jе да би „она морала да буде изузета из jурисдикциjе српског патриjарха и подређена контроли хрватске државе“.“⁴

Као образложење своjих ставова преузимане су тврдње хрватских државних званичника, као на пр. ничим утемељену поставку jедног од усташких главешина, Густава Перчеца, да jе „београдска Влада између два светска рата радила на стварању jедне jугословенско-православне религиjе, на ширењу православља на читавоj државноj териториjи и присиљавању несрпских народа под jарам Српске православне цркве.“⁵

Осим тога, Српска православна црква jе била – са немачке и хрватске стране – врло ревносно и исто тако апсолутно неутемељено оптуживана „за ширење панславизма, коjи jе у Србиjи био веома jак, а из кога jе већ проистекао jедан панбољшевизам”.⁶

Српска православна црква jе била, додуше, изразито антибољшевички настроjена, али упркос свим прогонима ниjе представљала да заступа интересе свог народа. Тако jе Синод СПЦ 1942. и 1943. уручио посредством Недићеве администрациjе немачким окупационим властима и четири меморандума о насилном покатоличавању Срба у НДХ. Немачки посланик Бензлер jе, после примања трећег меморандума, упозорио Недића да се не сме допустити, да ови документи напусте Србиjу.⁷

Хитлер jе jош jедном потврдио своj став, када jе Специjални опуномоћеник за Југоисток Hermann Neubacher у jесен 1943. покушао да из политичких разлога постигне пуштање старог и оболелог Патриjарха Гаврила (Дожића) и Владике Николаjа (Велимировића) из немачког затвора. Он jе за то добио сагласност нацистичког министра иностраних послова Ribbentrop-а, шта више и Heinrich Himmler-a.

На то jе, међутим, одмах реаговао Хитлер и забранио таj акт милости.⁸

Neubacher, као што jе напоменуто, ниjе то свакако радио из милосрђа, већ из политичке калкулациjе, jер се у немачком Министарству иностраних послова – у случаjу да Патриjарх умре у немачком заробљеништву – сматрало, да би „могло да дође до jош већих немира у окупираноj Србиjи и да ток политичког развоjа на балканском простору буде скренут са нама пожељног правца“.⁹

Нити Степинац, нити било коjи од његових бискупа се никада ниjе огласио поводом ових збивања. Да ли jе међутим дошло до пружања помоћи српском народу, барем деци коjа су десетинама хиљада била прогоњена, мучена и убиjана?

Аустриjска болничарка Диана Будисављевић, коjа jе 1941-1945. избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе, описуjе у свом дневнику речима непосредног очевица своjе узалудне напоре да придобиjе врховне носиоце и ауторитете (западне) хришћанске етике у Хрватскоj онога доба за таj изузетно хумани проjекат спасавања деце од њима намењене геноцидне судбине.

Она jе при том покушаjу наишла на одбиjање како код протестантског бискупа Philip Popp-a, тако и код католичког надбискупа и председника Хрватске бискупске конференциjе Алоjзиjа Степинца. Њена белешка од 29. новембра 1941. говори о сусрету са протестанским бискупом Popp-ом и гласи, jош jедном:

„Онда, када сам га замолила за помоћ, постао jе врло суздржан, опширно ми jе говорио да води велике полемике, jер се пропагира само приjелаз на католичку вjеру, а не и на протестантску. Због те свађе не жели ништа тражити од владе…“

О сусретима са католичким надбискупом Алоjзиjем Степинцом она извештава више пута. Белешка од 03. децембра 1941. гласи: „Моj први приjем код надбискупа др Степинца: И тамо jе резултат разговора био потпуно негативан…“ Белешка од 06. маjа 1942. звучи jош резигнираниjе: „Надбискуп jе врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми jе да jе због стана неке Жидовке био код неког министра. Таj му jе обећао да ће жена моћи остати у стану а сад jу се успркос томе, намjерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси jедан народ, а он ми прича о неком стану…“¹⁰

„У 16.30 долазим са др Видаковићем мсг. Јесиху. Води нас надбискупу. Надбискуп нас обавештава да jе имао састанак са министром удружбе и да ће се обоjица у великоj мери заузети за спас депортиране деце. Надбискуп ће за децу учинити све што jе у његовоj моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечjи домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима коjа смо добили. Али се нису остварила. (подвукао аутор)“¹¹

Следствено стоjи 11. jула 1942. записано: „Необично jе тешко било осигурати смjештаj за децу. Различити моjи разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. (подвукао аутор).

Што се тиче римокатоличког Каритаса, Диана Будисављевић више пута подвлачи самосталност и одвоjеност своjе Акциjе од ове организациjе, те да се њоj за све услуге морала давати финансиjска надокнада. Тако наводи на пр. и

– да jе њена Акциjа за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу,¹²

– „Др Видаковић саопћава да ће Дjечjи дом на Томиславовом тргу бити расформиран (…) Дjеца ће бити предана Каритасу, као и мjесечни прилози намиjењени њиховом уздржавању“¹³, као и

– „Думић, равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за своj годишњи извештаj. Противим се томе. Каритас с моjом Акциjом нема везе (подвукао аутор). То jе наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити“.¹⁴

Фусноте

1. Ради се о „Одлуци комисиjе о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, Ф. бр. 5681/45“. Обjављено у деловима од В. Дедиjера, М. Булаjића, итд.
2. Епархиjа Горњокарловачка, Е.А. бр. 277/45, 25.10.1945.
3. Л. Костић, Хрватска зверства у II. Светском рату, према изjавама њихових савезника, с. 28, 1991, Београд
4. Politisches Archiv, Auswartiges Amt (PA/AA), Inland IIg Kroatien, 83-60 E, Deutsche Gesandschaft Agram, Pol. 2 Nr.2-A430742, Zagreb 20. Juli 1942. Takođe: PA/AA Buro d. St. Sekretar, Kroatien, Bd. 2, Tel. Nr. 1102, Kasche, 2. September 1941.
5. W. Frauendienst,  Jugoslawiens Weg zum Abgrund. Schriften des deutschen Instituts für Aussenpolitische Forschung, Berlin, 1941.
6. Bundesarchiv, Koblenz, (BA), R 63 (Südosteuropa Gesellschaft), von Stein-furth, 58, Budapest, Oktober 1941, Zur Lage in Serbien, str. Vertraulich; Takođe: 214, Informationsbericht 26, Wien, 29. IV 1944, 17.
7. Р. Радић, Вером против вере. Држава и верске заjеднице у Србиjи 1945-1953. Београд, 1995.
8. H. Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940-1945, Berlin, Frankfurt am Main i Göttingen, 1956, S. 158.
9. PA/AA, Inland I- D, Kirche 1, Deutschland, Kirche. Aufzeichnung zur Frage der deutschen Politik gegenüber der Balkan-Ortodoxie, без датума 1943. године.

10.  „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, Хрватски државни архив, Јасеновац – Јавна установа Спомен-подручjе. Загреб, 2003.

11. Белешка у дневнику од 26. маjа 1942.

12. Белешка у дневнику од 15. новембра 1943.

1. jун 2015.

Везане виjести:

ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагаjте сваку реч о Степинцу!

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ИВАН ХАНС МЕРЦ И ЈЕЗУИТИ – Jadovno …

Владимир Умељић: ПЕРСПЕКТИВЕ – Jadovno 1941.

Степинац – дио злочиначког система – Jadovno 1941.

Дрска и срамна ревизиjа историjе – Jadovno 1941.

ХРИШЋАНСКИ ПРАГМАТИЗАМ У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ …