Vladimir Kolarić: Protiv zaborava – potrebno je jedno veliko DA!

Izlaz je u suočavanju, a ne u bežanju i zaboravu. Ni u prividnoj udobnosti i lukrativnom poslušništvu. Ni u preziru prema sunarodnicima koji se nisu dobro snašli u sadašnjim okolnostima, ili su prosto mladi ili stari, ili o ponečemu drugačije misle

Isak Baševis Singer je u jednom razgovoru opisao stanje jedne zajednice getoizovanih Jevreja, koji su se pred lebdećom opasnošću, koja će se i završiti stradanjem masovnih razmera, branili zaboravom, zatvaranjem očiju pred očiglednim u spoju sa pasivnošću i nekom vrstom nehajnosti i infantilne veselosti.

Danas u Srbiji osećaj lebdeće opasnosti kao da je veći nego ikada ranije, bar u poređenju sa prethodnim decenijama. Opasnosti koja je tim veća što deluje kao da kao zajednica ne osećamo da smo spremni da se sa njom nosimo, već bismo radije sve prespavali i sačekali da se reši samo od sebe.

Ne verujem da većina veruje u lažne nade niti u to da uopšte imamo realan izbor, kojim bismo mogli da izbegnemo ono što izgleda neizbežno. Baš zato industrija zaborava i jeste tako snažna – od jugonostalgije, patriotizma na rečima, preko medijske histerije i sveobuhvatnih strategija zbunjivanja u prave namere naših elita kada su u pitanju temeljna pitanja kolektivnog opstanka.

Pasivnost, nedostatak energije da se reči sprovode u delo, idejno-vrednosna dezorijentacija, nedostatak uvida u suštinske tokove globalnih procesa, lokalistička nadmenost – sve to nas ometa kako u pravilnoj percepciji stvarnosti, tako i u osmišljavanju i sprovođenju delatnih alternativa.

U traganju za novim putevima, treba imati na umu i nekoliko sledećih stvari:

– sposobnost za složeno mišljenje, ali jasan fokus na jednostavno i konkretno izražene ciljeve

– alternativa mentalno ne sme biti mapirana kao jedan od mogućih puteva, već kao jedini izbor, koji počiva na jasnoj poziciji i perspektivi iz kojih se osmišljava i deluje

– neophodnost ličnog napora i odgovornosti

– neophodnost povezivanja i organizovanja, koje podrazumeva i saradnju sa međunarodnom nivou

– izbor delovanja kroz institucije, pritiskom na institucije ili van institucija – zavisno od okolnosti (ne odbacivati ni jedan način)

– negovanje pravne i političke svesti, ekonomski realizam

– fokus na kulturnu proizvodnju i obrazovanje, korišćenje svih mogućnosti prenošenja znanja i podsticanja saznajne volje i moći

– aktivnost u komunikaciji sa svim segmentima stanovništva, bez elitizma i isključivosti

– rad na sebi, posvećena budnost i – opet – odgovornost.

I najvažnije, razumevanje da je izlaz u suočavanju, a ne u bežanju i zaboravu. Ni u prividnoj udobnosti i lukrativnom poslušništvu. Ni u preziru prema sunarodnicima koji se nisu dobro snašli u sadašnjim okolnostima, ili su prosto mladi ili stari, ili o ponečemu drugačije misle.

Potiskivanje i nesnađenost u kojoj se nalazimo, pored svega negativnog, kriju potencijale unutrašnjeg otpora i radikalnog odbacivanja dominantnih i oktroisanih idejno-vrednosnih obrazaca, koje treba iskoristiti.

Spoznaja, koliko god neosvešćena i potiskivana, da se nalazimo na rubu, može da dovede do ukopavanja u mestu, želje da se skoči u ponor, ali i do želje za uzletom – u potrazi za novim sigurnijim tlom za izgradnju naših života.

Kako ova poslednja mogućnost ne bi bila shvaćena u smislu podsticanja emigracije, potrebno je mnogo više od očajanja i praznih reči, od samoljublja i međusobica, potrebno je jedno veliko DA.

Potrebno nam je nešto veliko. Ali zamislivo i ostvarivo. A mnogo toga može da obuhvati i osmisli ljudski um, i da izgradi njegova volja. Treba raditi na tome.

Izvor: Stanje stvari