VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: ZAŠTO REVIZIONISTI NE PODNOSE MILANA BULAJIĆA

Među Srbima se našlo grlatnih revizionista, koji traže da se kao žrtve Jasenovca priznaju samo oni popisani imenom i prezimenom – stotinak hiljada, manje ili više.

PORICANjE RADA ZNAMENITOG GENOCIDOLOGA

Naš ugledni antropolog Bojan Jovanović je, upravo ovih dana, sve opasne revizionističke tendencije oko broja jasenovačkih žrtava opisao kao nastojanje da se iz istorijske svesti ovog naroda ukloni naučni doprinos osnivača Muzeja žrtava genocida, stručnjaka za međunarodno pravo, pokojnog dr Milana Bulajića: “Tendencija umanjivanja broja srpskih žrtava u NDH može se pratiti posle proterivanja osnivača i prvog direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu Milana Bulajića, i sagledavanja izveštaja i izjava potonjeg direktora, zatim kustosa i sadašnjeg predsednika UO ove ustanove. Ona se jasno vidi u nameri da se institucionalizuje i sprovede revizija broja srpskih žrtava u NDH i u Jasenovcu kao državna politika i ovaj najbolniji deo srpske istorije prilagodi aktuelnim političkim zahtevima. Ukoliko je cilj ovakvog rada Muzeja žrtava genocida dolaženje do broja srpskih žrtava u NDH prihvatljivog i za današnju Hrvatsku, onda bi njihovo umanjeno ozvaničenje moglo da se utvrdi i memorijalnim zakonom koji bi sakralizovao državnu istinu o ovom događaju i sankcionisao njeno osporavanje.“(1)

Ozakoniti bezakonje – koliko se to puta desilo u našoj nesrećnoj Srbiji. Zar nije Broz govorio da se sudije ne smeju držati zakona kao pijan plota?

BIZARNOST DOMAĆEG REVIZIONIZMA

Bizarnost težnje da se kao žrtve priznaju samo popisani vidi se, kaže Bojan Jovanović, iz činjenice da se taj kriterijum nigde drugde ne primenjuje:“U dosadašnjim procenama broj od 60 miliona žrtava u Drugom svetskom ratu je zvanično priznat, kao i broj od šest miliona stradalih Jevreja. Niko nije tražio popise imena i prezimena svih tih žrtava da bi se ovi brojevi i naknadno verifikovali u dokumentima Ujedinjenih nacija i zvaničnoj istoriografiji. Sva imena nisu popisana niti je to moguće učiniti sada posle toliko proteklog vremena. U odnosu na realno približno procenjen, minimalan broj je moguće relativno lako utvrditi. Taj posao se sada ili u dogledno vreme može privesti kraju, ali su zaključci koji se izvode na osnovu tih popisa o približnom broju stradalih neprimereni i daleko od istine.“(1)

Naravno da genocid nije samo fizičko istrebljenje, podseća nas Jovanović, i naravno da je Bulajić na to upozoravao, zbog čega je smetao NATO dosokratiji u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine: “Žrtve genocida su i Srbi koji su preživeli Jasenovac i druge hrvatske logore, zatim izbegli sa tog područja, kao i oni koji su prisilnom promenom vere postali Hrvati. Sagledavanjem svih ovih srpskih žrtava moći će da se odredi i veličina zločina koji je izvršen nad Srbima u NDH. Muzej žrtava genocida je i osnovan sa ciljem da se taj posao adekvatno obavi, a njegov osnivač ga je u vreme dok je bio na njegovom čelu i vodio ka ostvarenju tog cilja. Promenom vlasti u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine došlo je i do radikalne promene koja se ogleda u težnji da se procenjen broj stradalih Srba u NDH i u Jasenovcu revidira i radikalno umanji na osnovu poimeničnog spiska ubijenih žrtava koji se pravi posle skoro osamdeset godina.

Uklanjanjem Milana Bulajića iz Muzeja dolazi do promene u njegovom radu. O svojoj kalvariji Bulajić je i ostavio potresno svedočanstvo: „Zaprepašćujuće je to što je meni zabranjen dalji rad. Žarko Korać je smenio mene sa mesta direktora Muzeja genocida, smenio Upravni i Nadzorni odbor i premestio muzej u Kragujevac. Meni je zabranjen ulaz u Muzej žrtava genocida, iako je tamo i moja dokumentacija, moji rukopisi. Tu je dokumentacija Odbora SANU za prikupljanje građe o genocidu i dokumentacija državne komisije.““(1)

Osnivaču Muzeja žrtava genocida su zabranili da uzme SVOJU dokumentaciju iz Muzeja žrtava genocida! Posle dosokratije koju smo preživeli, nema svrhe da se pitamo – zašto? Jasno nam je.

NOVI DIREKTORI – NOVA „BROJIDBA“

Po Jovanoviću, „postavljanjem novog direktora dolazi i do uspostavljanja drugačijeg odnosa kako prema relevantnim izvorima za procenu približnog broja stradalih Srba u NDH, tako i negiranja rezultata ostvarenih do sada u proučavanju genocida nad srpskim narodom. Zato autori koji se opiru tim revizionističkim težnjama nailaze na osudu i omalovažavanje upravo onih koji pretenduju na ekskluzivitet u bavljenju genocidom nad Srbima. Najpre težnja da se nametne stav da osim uskostručnih istoričara genocidom ne mogu da se bave i stručnjaci drugih profesija kako ne bi doveli u pitanje njihovu buduću sakralizovanu istinu o broju stradalih, a potom i omalovažavanje drugih stručnjaka, koji se nazivaju amateri, šarlatani, cirkusanti, i negiranje značaja rezultata koje su ostvarili.“(1)

U tome je suština ovog opasnog ( i opakog ) procesa: Srbi lažu kad govore o svojim žrtvama. Na kraju krajeva, nikakvog srbocida nije ni bilo.

Bulajić smeta i još zbog nečeg – našim evrounijatima iz Crkve i države su potrebni što bolji odnosi sa Vatikanom, a Bulajić je znao koliko je Vatikan udela imao u posleratnom spasavanju ustaških krvoloka od ruke pravde.

VATIKAN I USTAŠE, PO KO ZNA KOJI PUT

U svom tekstu „Posleratni dokumenti o odgovornosti Vatikana i Kaptola za zločine u Jasenovcu“, objavljenom u Kijukovoj „Kateni Mundi“, on se pozabavio dokumentima koji dokazuju neposrednu umešanost Vatikana u prikrivanje ustaških ratnih zločinaca posle Drugog svetskog rata. On kaže:“Prema dokumentima u arhivi Kontraobaveštajnog korpusa Counter Intelligence Corps (C.I.C.) Armije SAD – britanske i američke okupacione vlasti u Rimu su znale da se u vatikanskom skrovištu, u Hrvatskom zavodu Svetog Jeronima u Rimu, pod okriljem predstavnika hrvatske Katoličke crkve – zagrebačkog nadbiskupa dr Alojzija Stepinca, svećenika dr Krunoslava Draganovića i drugih – kriju najodgovorniji genocidni zločinci i neposredni izvršioci zločina u logoru smrti Jasenovcu, na čelu sa ustaškim poglavnikom dr Antom Pavelićem.

Američki vojni obaveštajci su 1947. g. napisali da se zna da je Pavelić bio u vezi s Vatikanom, da Vatikan „u njemu vidi borbenog katolika, koji se juče borio protiv Pravoslavne crkve, a danas se bori protiv komunističkog ateizma“.Spominje se da je Pavelić, za vreme svog boravka u Hrvatskom zavodu Sv. Jeronima u Rimu, imao kontakte sa kardinalom državnim sekretarom Montinijem (potonjim papom Pavlom VI) koji je nadzirao rad seminara za strane svećenike pa, u njihovom okviru, i rad Hrvatskog zavoda Sv. Jeronima. Kardinal Đovani Batista Montini (Giovani Battista Montini) je, prema jednom izveštaju C.I.C.-a, pripadao grupi vatikanskih funkcionera koji su podržavali nade ustaša o zbacivanju Tita i ponovnom uspostavljanju Endehazije, ocenjujući da bi to omogućilo širenje uticaja Katoličke crkve na strateški značajnom Balkanu.“

Državni sekretar Svete Stolice je, kaže Bulajić, 27. marta 1946. tražio da se ustaški zločinci ne izručuju, jer se tu radi o političkim pristrasnostima i „partizanskoj mržnji“, koja često nadvladava „moralne i političke vrijednosti“.

VATIKAN I BRITANCI

Bulajić nas podseća:“U telegramu Ambasadi SAD u Rimu Državni sekretarijat pape Pija XII daje uvjeravanje o „dobrom karakteru“ više ustaških funkcionera (koji su tada bili u rukama savezničkih vojnih vlasti) i traži da ti funkcioneri ne budu izručeni jutoslovenskim vlastima. U vezi s tim, Ambasada SAD je navela da je Državni sekretarijat Vatikana, pod direktnom odgovornošću kardinala Montinija, vršio pritisak da se ustaški zločinci ne izruče Jugoslaviji, gde je trebalo da im se sudi.“

Britanska obaveštajna služba je znala da ustaše u Italiji spremaju terorističke akte u Jugoslaviji. Znalo se i gde su ustaše smeštene:“Jezgro oko koga se razvijala i razvija celokupna ustaška delatnost u Italiji“ je „Hrvatska bratovština Sv. Jeronima u Rimu“, koja je primala priloge i iz SAD. Pored Zavoda Sv. Jeronima, postajale su i druge crkvene zgrade — kao što je hotel u San Paolo alla Regola 6, konvent Grottaferata tridesetak kilometara od Rima, koji je služio kao hostel hrvatskih studentkinja, manastir Centocelle, u kome je bio smešten jedan broj najpoznatijih ustaških ratnih zločinaca.

Dokumenti američke obaveštajne vojne službe (C.I.C.) navode da je kanal hrvatskih katoličkih sveštenika – na čelu sa dr Krunoslavom Draganovićem, a za ilegalno prebacivanje genocidnih zločinaca iz Evrope – u britanskim i američkim obaveštajnim krugovima bio poznat pod imenom „kanal pacova“ (Rat Line). Neki od najzloglasnijih ratnih zločinaca su – na osnovu ličnih isprava, izrađenih u Zavodu Svetog Jeronima, a sa potpuno lažnim imenima – uspeli da dobiju italijanske dozvole boravka, vize i druga dokumenta, čime im je omogućeno da emigriraju.“

SAD i Velika Britanija su sve imale na oku. Ali, trebalo je formirati NATO, a nacisti poput ustaša mogli su dobro da posluže i u „hladnom“ i u „vrućem“ ratu koji se nazirao kao rat protiv SSSRa i Istoka.

TAJNA KRUNOSLAVA DRAGANOVIĆA

Procesom prebacivanja ustaških pacova je rukovodio ključni čovek „pacovskih kanala“ – dr Krunoslav Draganović. O njegovoj delatnosti Ratko Dmitrović je pisao:“Ante Pavelić uspeva da se dokopa Austrije i Italije, uspostavlja vezu sa Krunoslavom Draganovićem, i tu počinje najzanimljiviji i najdramatičniji deo životne priče monsinjora rodom iz Matića kod Orašja. Krunoslav Draganović organizuje mrežu za spasavanje ustaških ratnih zločinaca, aktivira delove Katoličke crkve u Austriji i Italiji, sve uz apsolutnu logističku i materijalnu pomoć velikodostojnika Vatikana, bliskih papi. Operacija se vodi iz Zavoda Svetog Jeronima, smeštenog u Rimu,  na adresi: Via Tomacelli 132.

To je mesto gde su ustaški emigranti imali sedište pre Drugog svetskog rata, gde su pripremali sve akcije protiv Kraljevine Jugoslavije, uključujući atentat na kralja Aleksandra. U velikoj igri obaveštajnih struktura više država, igri koja nikada neće biti razjašnjena do kraja, promenjena je već doneta odluka Amerikanaca i Britanaca da Pavelića uhapse i izruče Jugoslaviji. Operacija sa tim ciljem je zaustavljena uz ocenu da se Pavelić nalazi pod zaštitom Vatikana, smešten je u jedan samostan Katoličke crkve, i da bi njegovim hapšenjem i izručenjem Beogradu, Vatikanu bio nanet veliki udarac. To Krunoslavu Draganoviću  potpuno otvora mogućnost da krene sa operacijom kasnije nazvanom „Pacovski kanali“, u stvari spasavanjem ustaških i delom nacističkih ratnih zločinaca, njihovim prebacivanjem u Južnu Ameriku. Draganović u kasnu jesen 1947. godine ubacuje u Đenovi Antu Pavelića na italijanski putnički brod „Sestriere“, sa dokumentima na ime Pablo Aranios, rođen u Mađarskoj, po zanimanju inženjer, sa pasošem Međunarodnog crvenog krsta.

Na taj i slične načine Draganović je u Južnu Ameriku, prema izvorima zapadnih obaveštajnih službi, uspeo da prebaci više od dvadeset hiljada ustaških i nemačkih ratnih zločinaca. Među njima i Klausa Barbija, „krvnika iz Liona“, koji je u Južnu Ameriku dospeo kao Klaus Altman.“(2)

I Amerikanci i Englezi su sve znali – i gledali kroz prste Vatikanu, prste ustaške, krvave od preklanih srpskih vratova.

KAKO SU FINANSIRALI SVOJE PACOVE?

Naročita izopačenost, prosto luciferijanstvo, sastojala se u tome što je Vatikan bekstvo ustaša finansirao onim što su ustaške opljačkale od poklanih Srba, Jevreja i Roma. Bulajić nas podseća:“Finansijski fondovi, potrebni za izvođenje programa spasavanja ustaških genocidnih zločinaca, stvarani su putem pribiranja priloga proustaške hrvatske emigracije iz SAD, kroz razmenu zlata i nakita – koje su ustaše opljačkali od žrtava koje su potom pobili — za italijansku valutu, i od stranih sredstava plaćanja koja su primana od visokih ustaških funkcionera.“

A upozorava nas i na to da je  1953. na incijativu Saveza hrvatskih rimokatoličkih svećenika u SAD i Kanadi, sastavljen je MEMORANDUM o tobožnjem progonu  Hrvata i Katoličke crkve u predratnoj i posleratnoj Jugoslaviji. U njemu se tvrdi da je NDH bila izraz volje Hrvata, i da Hitler s tim nema nikakve veze:“Hrvatski narod ne želi da bude dio bilo koje jugoslovenske države, u bilo kojem (njenom) obliku“.

Ustaše u Italiji je finansirala i rimokatolička organizacija iz SAD – „National Catholic Welfare Conference“.

Papska Pontifica Commissione di Assistenza pomognuta od od engleske državne ustanove, Intergovemmental Committee of Refugees, prebacuje Pavelićeve zveri u Južnu Ameriku. Bulajić nam ne da zaspimo:“Vatikan je organizovao posebne misije koje su upućene u zemlje Južne Amerike da pregovaraju sa tamošnjim katoličkim vladama, uz pomoć nacionalne Katoličke crkve u tim zemljama, u cilju organizovanja prihvata ratnih zločinaca.“

Gde su lepo živeli i spokojno umirali, posle svih zločina koje su počinili.

DRAGANOVIĆ UMRO U TITOSLAVIJI,  A VATIKAN NASTAVIO DA ĆUTI

Glavni ustaško – vatikanski čovek, Krunoslav Draganović, umro je mirno u SFRJ. Bulajić piše:“Rimokatolički svećenik dr Krunoslav Draganović – nekada „mozak ustaškog pokreta u Italiji“ – umro je u Sarajevu 1982. g. posle petnaest godina mirnog boravka u Jugoslaviji! Svu dokumentaciju i biblioteku dr Draganovića, navodno, preuzela je služba bezbednosti Bosne i Hercegovine, ali do danas ti dokumenti nisu stavljeni na raspolaganje za naučnu obradu.“

Ništa nije vredelo tražiti vatikansku dokumentaciju. Bulajić beleži:“Akademik Vladimir Dedijer i član međunarodnog Raselovog suda Kristofer Farli (Christopher Farley) uputili su 9. septembra 1986. pismo papi Jovanu Pavlu II, u kome je ukazano da »još uvek nisu otkriveni svi zločini koji su izvršeni u Hrvatskoj u toku II svetskog rata«, i da je »Bertrand Rasel rekao da ‘postoji velika zavera u kojoj Vatikan pokušava da prikrije činjenice’«. »Svaka država, kada se boji istine, pokušava da prikrije dokumente (…). Ako Vatikan (u tom smislu) bude sledio primer svetovnih država, bio bi to ozbiljan udarac principima koje proklamuje (Crkva)“.

No, godine prolaze bez odgovora. A Katolička crkva u Hrvatskoj, odnosno njeni glasnogovornici preko lista „Glas koncila“ i drugde, frontalno napadaju Dedijerovu knjigu „Vatikan i Jasenovac“, ocenjujući je kao „očito neobjektivno, huškačko, neznanstveno, jednostrano napisanu knjigu, koja samo služi iskapanju sjekira i brušenju noževa“. Ističe se da „Dedijer i njemu slični ne napadaju samo Crkvu, nego i hrvatsko biće u cjelini, da se zapravo podmeće teza o genocidnosti hrvatskog naroda“ (!), „Da se radi o stanovitim ekonomskim i regionalnim (tobože srpskim) apetitima, koji su sada samo kamuflirani u ateizam i antikatoličanstvo (!), a uistini su izrazi stanovitog unitarizma, stanovite težnje ka hegemoniji kojoj smeta posebnost hrvatskog bića“ (!).

Dakle, svako iznošenje optužujućih činjenica protiv dela katoličkog klera, aktivnih ustaša-zločinaca i onih koji su ih pomagali i podržavali, kvalifikuju se kao „napad na Katoličku crkvu u Hrvata, i na hrvatsko narodno biće“!“

Tako je pisao Milan Bulajić.

Kako se sve završilo – znamo.

Ali da se ipak podsetimo.

Ponavljanje je majka učenja.

KAKO JE KRUNISANA VATIKANSKO – USTAŠKA SARADNjA?

Bitna faza u političkom životu Vatikana nastupila je kad je na presto u Rimu došao papa rodom iz Poljske, Karol Vojtila, koji je postao Ivan Pavao Drugi. On je bio neposredni izbor maga američke geopolitike, Zbignjeva Bžežinskog, i u savezu sa Ronaldom Reganom je, preko svoje domovine, srušio Istočni blok,dajući šlagvort za doba trijumfa američke hegemonije. Ovaj papa imao je značajnu ulogu i u razbijanju bivše Jugoslavije, o čemu je pisao naš genocidolog Milan Bulajić. U svojoj knjizi “Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira”, on kaže: “Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – sveta Stolica, Memorandumom državama KEBS-a 26. novembra 1991; dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom H. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991”. Odluku Vatikana zdušno su podržale SAD i Velika Britanija.“

I igra se nastavlja.

A SAD – EKUMENIZAM

Kada su Srbi pobijeni i proterani iz Hrvatske, nastupa ekumenizam, i papa Franja ne žuri da kanonizuje „sumnjivog“ Stepinca koji je odavno „blaženik“ u hrvatskom rimokatolicizmu. Ne treba zabadti prst u oko episkopatu SPC, jer je Srpska Crkva bitan plen Vatikana na putu ka Moskvi.

Prvo nas pobiju, pa onda:“Mir, mir, mir, niko nije kriv“.

Ali, treba smanjiti broj pobijenih Srba, i Jasenovac unekoliko osloboditi monstruozne neprebrojivosti.

Možda se Srbi smire, zaborave, možda im se učini da ih papa Franjo, „tankoćutni“ ekumenista, voli i želi im dobro. Makar kao migrantima iz Afrike.

To jest, kako je čuveni krvolok, Eugen Dido Kvaternik, rekao Branku Pešelju, sekretaru šefa HSS-a, Vlatku Mačeku – i ja, kao i ti, znamo da će pobediti Englezi, ali Srba u Hrvatskoj neće biti ko god da pobedi.

Izvor: ISKRA