Владимир Бурсаћ: Покољ је био план. То не смемо никада заборавити!

Сећање на 31 мушкарца из села Клишевић, код Бихаћа, који су 25. јула 1941.г одведени из свога села и убијени сутрадан на оближњим барама и јарковима у околини Рипча. Народ овога краја је тај дан прозвао “црни петак“.

Током јула 1941.г почеле су пљачке српских села и одвођење људи. У Клишевићу је пре 25.јула први убијен Никола Јове Бабић. На кућном прагу га је убио један од чланова усташког роја из села Ћукови. После тог убиства, мушкарци су се склонили у шуме Љуточа и шикаре око заселака. Други убијени је  Гојко Бабић који је лишен живота у Јазмаку, ниже куће према Уни, у четвртак 24.јула 1941.г

Нови начелник општине у Липи Џафер Ибрахимпашић је клишевићанима поручио да се прикупе код кућа, да се направи списак одраслих мушкрава и њему достави. Он је свакоме гарантовао живот. У петак 25.јула 1941.г мушкарци су се сакупили код школе у Буковцу, између Клишевића и Ћукова. Начелник општине Ибрахимпашић  је такође дошао, мушкарци су пописани. Потом су двојица наоружаних усташа повезали присутне, затворили их у зграду школе и касније у току дана повели ка Ћуковима.

Људи су наслутили превару и почели да пружају отпор, али су их наоружани тукли кундацима. У Ћуковима су затворени провели ноћ и ујутру су одведени у Рипач. Убијени су на стратишту које се зове Забаре и налази се поред Рипча. Организатори ових убистава су таборник Рипча Анте Павелић Тоно и командир оружничке (жандармеријске ) станице Иван Фрковић, обојица из околине Госпића. Руководилац радова проширивања канала и бара и затрпавања масовних гробница ископаном земљом на стратишту је био Мухарем звани Тубаљ, а забележено је и име једног од извршилаца убистава на Забарама, то је био Салко Мујић из Рипча.

Чланови усташког роја у Ћуковима су били: Анте из Жегара (предратни жандар), Хилмић (Илмић) из Ћукова, Војић из Ћукова, Миралем Куленовић звани Шуњић.

Тада су из Клишевића одведени и убијени: Лазо Стевана Бурсаћ (кнез села), Марко Тесла, Ђурађ Тесла, Ђуро Половина, Миле Зорић, Миле Половина, Дане Јапунџа, Миле Пилиповић, Војислав Џакула, Душан Дошен, Марко Дошен, Стево Бабић, Божо Бабић, Јово Бабић, Стојан Бабић, Ђуро Бабић, Мијат Бабић, Никола Бабић, (синови Илије Бабића), Саво Бабић, Божо Бабић, Јово Бабић, Стојан Бабић, Јанко Бабић, Ратко Бабић, Никола Бабић, Миладин Бабић (синови Које Бабића), Марко Јанка Бабић, Божо Пане Бурсаћа (рођен око 1895.), Јово Илије Бурсаћ, Михајло Стевана Бурсаћ (рођен око 1890.), Марко Стевана Бурсаћ (рођен око 1892.).

Током тог петка 25.јула, у Клишевићу су убијена још два мушкарца: учитеља Саву Стојановића су ухватили у кући Јове Бабића  и пред много чељади звјерски мучили, дерали му кожу, копали му очи, а онда га унакажена бацили у јарак и на њега положили велику камену плочу. С учитељем су одвели и убили и Мику Ђурина Бабића, младића од 20 година.

Не смемо заборавити да ово није дело неких лудака, у крв огрезлих убица и дивљих усташа. То нису била убиства на мах, у афекту, из јарости, нека творевина лудачког ума коју није могуће појмити и разумети. Србе је убијао државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа,  полицијских и војних јединица.

Тај злочин је дуго планиран, веома добро организован, извођен хладно, прорачунато, систематично, неким инферналним (пакленим) следом и био је широко прихваћен од стране лојалног хрватског и муслиманског становништва. Пресуде за оваква убиства је доносио Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу, на основу законских прописа Независне Државе Хрватске.

Судски процеси су били фиктивни, врло често на основу лажних сведочанстава (неко је видео непознате наоружане људе око насеља, неко је чуо да ће четници напасти село и слично), осуђени најчешће нису ни били присутни н суђењима. Тужиоци и истражне судије су потом давали налоге органима власти (начелници општина, таборници, ројници, оружници) који су сакупљали војно способне мушкарце и организовали извршење смртне казне која је била једина пресуда Пријеких и Изванредних судова НДХ.

Циљ је био да се прво уклоне сви мушкарци који могу да носе оружје и пружају отпор, старости од 15 до 70 година. Након тога је следило уклањање жена, стараца и старица, девојака и младића. На крају би са малолетном децом могли радити шта хоће. Могли су да их убију, или да их предају “Каритасу“, који би их пописао, обукао, нахранио, сликао у малим усташким униформама, удомио у религиозне хрватске породице где им је промењен идентитет, а картотека са њиховим подацима би потом била изгубљена.

То је био план. То не смемо никада заборавити.

Извори: 

Стево Бурсаћ “Клишевић првих дана устанка“  Зборник Подгрмеч у НОБ, Књига прва, стране 857-858, Зборник саопштења, свједочења и докуменанта “Гаравице 1941.“, Бањалука, 2010. Сведочење Милована Грубише (у власништву аутора).

Приредио:

Владимир Бурсаћ

Завичајно удружење “Уна“ Бањалука

Од истог аутора:

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ? | Јадовно …

Владимир Бурсаћ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА …

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била …

Владимир Бурсаћ: Поводом књиге В. Ђ. Мишине „Меморандуми …