Vladika banatski Nikanor – Ne ruše moju malenkost već autoritet SPC

Razgovarala Nataša Jovanović

Iskreno sam upitan nad tim šta to znači tvrda linija u SPC? Ako tvrda linija znači čuvanje vere pravoslavne onda bi svi trebalo da budemo tvrdolinijaši, da čvrsto verujemo, i ostanemo kako nas jevanđelje uči verni kanonima

Poslednjih nekoliko godina najveći napadi na Crkvu, episkope, sveštenstvo, manastire, eparhije i pojedince dešavaju se u vreme ili neposredno pre zasedanja Svetog arhijerejskog sabora. U medijski prostor u vreme trajanja Sabora izliva se kao žuč more lažnih optužbi, materijala, neproverenih izjava, iskrivljenih činjenica koje sve zajedno imaju za cilj rušenje autoriteta Crkve i njenih predstavnika. Provereni izvori iz vrha SPC na koje se obično autori ovakvih tekstova pozivaju daju tobože nekakav kredibilitet napisanom. Ukoliko ovakvi

napadi odmah ne urode željenim plodom i glasine se pokažu kao neistinite, tajni napadači ne odustaju. Čekaju sledeću priliku, sledeći Sabor. Oni ne miruju. Kajanja kod takvih ljudi nema. Teško je prihvatiti takvu lažnu štampu, ali mi verujući ljudi moramo imati snage da se uzdignemo iznad svega, sačuvamo smirenje i odlučnost da se borimo za istinu, kaže u razgovoru za „Pečat“ vladika banatski Nikanor.

U jednom  srpskom dnevnom listu koji već duže vreme vodi kampanju protiv pojedinih episkopa SPC, nedavno se našlo i vaše ime. Da li ih uzimate za ozbiljno i koja je to čudna veza između novinskih paškvila i odluka Sabora?

Svaka informacija vezana za našu Crkvu ima ozbiljnu nameru i tako bi je trebalo tumačiti čak i onda kada je reč o paškvili, i kada su njeni autori ljudi koji u ozbiljnom srpskom novinarstvu ne uživaju nikakav kredibilitet. Naš narod kaže da je manje važno šta se kaže nego ko kaže. Svojim načinom pisanja i učitavanjem iskonstruisane stvarnosti, ovakve vesti govore da nije posredi tek neobaveštenost, neukost, površnost i primitivizam autora, koji je u ovom slučaju samo izvođač radova, već da iza ovakvih paškvila stoje ozbiljni crkvenorušilački klanovi i ozbiljni naručioci, nalogodavci i šaptači. Kada pišu paškvile o meni, nalogodavac ne radi protiv moje malenkosti, njegov posao prevazilazi i moje ime i moju eparhiju. Taj nalogodovac i sam naručen i obučen u stranim štabovima radi na starom zadatku: urušavanju jedinstva i autoriteta Srpske pravoslavne crkve. Sve ovo se dešava u teškim svetski istorijskim prilikama i vrlo osetljivim crkvenim okolnostima vezanim za pripremu Osmog vaseljenskog sabora. Trudim se i verujem da će naša Crkva ostati i opstati makar sa dvojicom Bogu i Crkvi predanih ljudi, jer u Svetom pismu Gospod kaže:Tamo gde su dva ili tri u moje ime sabrani, tu sam i ja sa njima. Crkva je Božja, Bog će je čuvati, a od nas, kako je govorio počivši Patrijarh Pavle, saradnika Božjih, zavisi kako ćemo se pokazivati i prikazivati pred Bogom, da li ćemo imati ili ne strah od Boga, da li ćemo služiti Bogu ili ne, da li smo iskreni i odani ili nismo. Crkva je nas monahe, sveštenike i vladike pripremala da njoj služimo, ulagala u naše obrazovanje i sticanje iskustva i ja se čudim s kakvom lakoćom pojedinci ignorišu sve ono što su dobili od Crkve. Da li to rade pod pritiskom, i čijim, u to ne ulazim, ali znam da ne služi na čast onome koji odstupa od osnovnih principa služenja svojoj Crkvi.

 Kako objašnjavate činjenicu da je u Srpskoj crkvi posle upokojenja Patrijarha Pavla smenjeno šest episkopa, slučaj nepoznat u bilo kojoj pomesnoj pravoslavnoj crkvi? Da li su ove smene protivne kanonskoj prirodi episkopske službe kao doživotne, i protivne Ustavu SPC koji određuje da episkop može biti uklonjen tek na osnovu crkveno-sudske presude?

Za mene je to jedna misterija tek delimično otkrivena. Znam samo onoliko koliko stoji u materijalu koji dobijem na Saboru. Lično za sebe hoću da kažem da imam mir i spokojstvo i da ću potpuno mirne savesti i s čvrstom verom kada umrem i odem na ispit pred Bogom čekati suđenje. Svi smo mi dobili zadatak da u svojim eparhijama radimo što više i što bolje znamo. I mi to i činimo. Od episkopa se traži da sve što radi bude besprekorno i kada je tako onda mu se mora dozvoliti da u svojoj eparhiji brani interese Crkve, interese crkvenih opština, manastira, pojedinih ličnosti… Blago rečeno čudne su bile optužbe protiv pojedinih visokih velikodostojnika koje su relativno opravdane, još manje dokazane, a rezultat je očigledan.

 Da li SPC ima snage da ponovo vaspostavi praksu u skladu sa kanonima i predanjem Crkve?

Smatram da bi svakoj presudi protiv epikopa ili njegovoj osudi trebalo da prethodi razgovor u Saboru jer mnogi problemi ne bi postojali kada bi svi zajedno imali više sluha i vremena za razgovore o pojedinim pitanjima i problemima. Na čelu ove eparhije nalazim se 12 godina i nikada nijedan problem nisam imao sa episkopom Rumunske pravoslavne crkve, sa njihovim sveštenstvom i vernicima. Sa vikarom RPC, ocem Mojsijem imam odličnu komunikaciju. Živimo u skladu i harmoniji, iako bi ova eparhija upravo zbog činjenice da dve kanonske crkve deluju na njenoj teritoriji mogla postati neuralgična tačka. I samo razgovori i lepi odnosi kako sa pomesnim crkvama, tako i sa pojedincima u našoj Crkvi mogu uroditi plodom.

Šta je zajedničko svim slučajevima uklanjanja episkopa sa dužnosti i da li je odbrana kanonskog poretka u ovim slučajevima nalazila branioce u Saboru? Kako izgleda postupak smene?

Svakom zasedanju Sabora koji za tačku ima i razmatranje smene nekog od episkopa prethodi dostava pisanog materijala na adresu svakog episkopa kako bi se bolje upoznao sa celim slučajem i postupkom koji je u toku ili koji je okončan. U Saboru episkop koji se nosi sa optužbama izrečenim protiv njega ima mogućnost da kaže šta o svemu misli, i tek onda se daje Saboru da on po savesti svojoj donese odluku. Međutim u stvarnosti odluke se brzo donose, i ne ostavljaju mogućnost ni popravljanja, ni pokajanja… Drugo, sve dok mi ne postignemo sabornost klira i naroda u Crkvi uvek će biti poteškoća da se naše odluke primene, makar iza njih stajala većina glasova. Lično u Saboru se sa nekim odlukama nisam složio i njima nisam zadovoljan, ali zbog sabornosti ih primenjujem.

  Čudno je da su se imena smenjenih i episkopa viđenih za smenu, pa i vaše, našlo na spisku koji je svojevremeno sastavio vladika zahumsko-hercegovački, zamerajući vladikama tvrdolinijašenje i neprilagođenost duhu vremena. Da li zaista postoji sukob novog i starog? Šta čini to novo i šta su gresi episkopa koji su se našli na Grigorijevoj proskripciji?

Iskreno sam upitan nad tim šta to znači tvrda linija u SPC? Ako tvrda linija znači čuvanje vere pravoslavne onda bi svi trebalo da budemo tvrdolinijaši, da čvrsto verujemo i ostanemo kako nas jevanđelje uči verni kanonima. Centralna tema i ujedno okosnica koja precizno deli mišljenja i pojedince u Crkvi jeste odnos prema Vatikanu i Rimokatoličkoj crkvi. Ako budemo sledili pretke naše i ostali dosledni našim predanjima i predanjskoj mudrosti onda smo mi na putu politike Svetog Save koji se jasno odredio prema Vatikanu.

Ako je tako Sveti Sava činio, a sada je sveti, i ako su ga sledili svi naši sveti preci čime su onda motivisani oni koji pokušavaju da danas, posle toliko vekova, menjaju zacrtani svetosavski put. Šta znači modernizacija?

Samo ako smo pravilno shvatili jevanđelje i reči Hristove, i ako ga pravilno primenjujemo u životu za nas ne postoji dilema. U ono vreme kada je pisano rukama svetih jevanđelista, pomoću Duha svetoga, pa do današnjih dana ista je suština našega spasenja. Nikakve razlike oko našeg spasenja nema od onoga momenta kada su utvrđeni dogmati koje su potvrdili na svakom Svetom vaseljenskom saboru i dali Crkvi da ih sprovodi, i današnjeg vremena.

 Kako gledate na činjenicu da je narušavanje jedinstvenog bogoslužbenog poretka u SPC protivno čitavom nizu odluka Sabora?

S bogosuženjem nema šale i nije naš narod bez razloga uočio neke promene u bogoslužbenom poretku i nazvao ih novotarenjem. Narod po oltaru, ikonostasu ocenjuje pravilnost službe, a ne po tome da li je pravilno izvršena epikleza svetih darova – on to ne zna. To stvara zbunjenost kod naroda. Ali Bogu hvala i patrijarh i većina episkopa čuvaju staru formu bogosluženja. Smatram da je neophodno uvesti jednoobrazni poredak. U Ruskoj i Rumunskoj crkvi je sve

jednoobrazno, i ikone i bogoslužbene odežde, i bogoslužbene knjige i kodeks oblačenja. Naredbom izdatom od strane rumunskog patrijarha u celoj Rumunskoj crkvi bogoslužbeni poredak je isti, pa kako se služi u Bukureštu, tako se služi i ovde u Vršcu.

 Kako gledate na pripreme za najavljeni Osmi vaseljenski sabor i razmimoilaženja Moskovske i Carigradske patrijaršije u vezi sa pitanjem njegove organizacije?

Nesumnjivo je da će težište Sabora biti na Carigradskoj patrijaršiji i njenoj ulozi danas u pravoslavnom svetu. Otuda je suštinski bitno sa kakvim će pitanjima, argumentima i dokazima istupati Moskovska patrijaršija. Narod kaže – Čije blago toga i planina. Ako RPC izlazi na ovaj Sabor sa stotinu miliona pravoslavnih vernika, a Carigradska sa sve rasejanjem ima zanemarljiv broj, pitanje je kako će se Carigrad vladati i šta će staviti kao prioritet, dobre odnose sa pomesnim crkvama makar po cenu da se nečega odrekne ili će braniti svoje prijemstvo

stečeno u prošlosti, možda sa idejom stvaranja unijatske crkve.

Nesporazuma između Carigradske i drugih patrijaršija ima kao što ih ima i između Moskovske i Carigradske, i ako ovako brzo budu tekle pripreme plašim se da će isploviti još problema koji su zasad nevidljivi. Mudro bi bilo analizirati ne samo ove dve, već sve patrijaršije i njihove probleme, pa tek onda zakazivati velike sabore. I u SPC postoje problemi od tzv. Makedonske crkve do diptiha, te pojave novih autokefalnih crkava. Verovatno je da će i problem Kiparske crkve biti

dominantan jer bi pojedine crkve i nju, kao staru samostalnu crkvu, želele da vide kao patrijaršiju, kao što će se samo produbiti već ispoljena neslaganja između pojedinih istočnih crkava i njihovih patrijaršija.

 U javnosti se pominje i mogućnost menjanja Ustava SPC i uvođenje mitropolitanskog sistema. Da li su te namere ozbiljne, a komisija kredibilna?

Na promeni Ustava se radi, ali komisija nam nije dostavila informaciju dokle su promene stigle. Neke promene su neophodne jer na terenu imamo više eparhija i više episkopa nego što je to ranije bio slučaj. Ali ukoliko se u Ustav ugradi mitropolitanski sistem, on neće proći bez obzira na to ko se bude latio pera i čije ime bude ispod teksta. Uz to, ako u novom Ustavu ne bude stajalo Ustav SPC narod ga kao takvog neće prihvatiti, a ja ću prvi biti sa narodom. Nekome jeste stalo da se u nazivu izbaci odrednica srpska, ali mislim da patrijarh to neće dozvoliti za svoga života.

 Da li su novoosnovani eparhijski saveti ispostave autokefalnih crkava?

Nemam saznanje da neko u SPC  pokušava da postavi granice eparhijama koje bi se poklapale sa državnim granicama, ali znam da je Tuđman svojevremeno jednoj našoj delegaciji koja je putovala u Zagreb predložio ovakvu novu podelu eparhija, na šta je vladika Sava šumadijski odgovorio da takvu podelu ne trpe ni sremska, ni subotička biskupija, pa zašto bi onda trpele naše pravoslavne eparhije.

 Kako objašnjavate činjenicu da se uticaj monaštva smanjuje, a sveštenstva povećava. Da li bi tu pojavu trebalo posmatrati kao fenomen modernističkog uređenja Crkve?

Verovatno da u pojedinim delovima naše patrijaršije gde nema duže tradicije postojanja monaštva dolazi do antagonizma i sukobljavanja. Tradicionalno naši monasi su uvek bili povučeniji, okrenuti molitvi i od njih je uvek manje zavisio život Crkve. Sveštenstvo je danas brojnije, ali oni rado idu u manastire i pomažu monahe.

 Smatrate li da je SPC trebalo da uzme učešća u zajedničkoj komisiji koja će se baviti pitanjem kanonizacije Alojzija Stepinca?

Pretpostavimo da je ova komisija formirana kako bi nedovoljno upućeni papa možda saznao više podataka iz života onoga koga je Rimokatolička crkva beatifikovala, a intelektualci svetskog glasa proglasili vikarom ustaštva. Lično mislim da SPC nema i ne bi trebalo da ima nikakve veze sa svecima Rimokatoličke crkve, niti da uzimanjem učešća u ovakvim dijalozima daje za pravo vatikanskom konceptu svetosti. Drugo, Rimokatolička crkva ne bi trebalo da od nas traži bilo šta dok god se ne pokaje, ne zatraži oproštaj i to počevši od

rimskoga pape, preko poslednjeg iskušenika u njihovom kleru, a za sva počinjena nedela prema našoj Crkvi i pravoslavlju kroz vekove.

 Kako gledate na činjenicu da je naš Odbor za Jasenovac prvi umanjio broj postradalih u Jasenovcu?

Svako ko umanjuje broj jasenovačkih žrtava mora odgovarati za to, kao što se mora istražiti i da li su takvi ljudi pod pritiskom, čijim, i kako su se uopšte našli u poziciji da budu, i čime ucenjeni. Mi samo možemo naslutiti zašto je Odbor i ko iz Odbora pristao na takve za srpski narod bolne ustupke.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Papa ne dolazi u Srbiju – Jadovno 1941.

OBELEŽENA XVII GODIŠNjICA PROGONA I STRADANjA SRBA KRAJIŠNIKA

Patrijarh: Vjera je očuvala srpski narod – Jadovno 1941.

Vaskršnja poslanica 2015. godine SPC – Jadovno 1941.