Криптоусташки накот који се лажно представља под „љевичаре“, а финасирају их Хрби Милорада Пуповца, ових дана је више забављен Србима, него вирусом корона. Јер је то слично и треба истријебити, или свести на сезонску мјеру.

---

Извор: ФРОТАЛ.РС, 08. април 2020.

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

---

Док у Хрватској има свакаквих тема, рецимо тешки клерофашизам у државним институцијама или одлагалиште атомског отпада одмах на граници Републике Српске, Виктор Иванчић просто мора да се бави Србима. И то не (непостојећим, протјераним, побијеним) Србима у Хрватској, већ као и остале усташе које се праве да то нису – Србима у Црној Гори.

Литијама, темом која више готово ни да не постоји у Србији и Српској, али јој хрбисти као Иванчић не дају предаха.

Повод за то је интервју са Гојком Перовићем, који је представљао неку врсту гласноговорника литијских дешавања против јединог титоистичког диктатора који је још увијек на власти – Мила Ђукановића.

Да Иванчићу буде још теже, оног који је управо дошао на власт „дешавањем народа“, а не слободним изборима које никад не губи. Чак је и Лукашенко губио изборе. Њему очито смета што је интервју објављен у „његовим Новостима“ и дисциплинује уредништво пред јавношћу једном колумном коју би објеручке пригрлио и сам Туђман 1991. године.

Његов текст је апологетски ка Милу, те на страни оних који су рушили Његошеву завјетну капелу Српске православне цркве на Ловћену 1972. године, да би изградили маузолеј по Мештровићевим нацртима. До те мјере је Иванчић антисрпског изричаја, да га на насловној страни и уз наслов „Који се то народ догађа у Црној Гори“, преноси и Миловизија (РТЦГ).

Са све криминално лоше фрајштендованом ћубом која указује на штокхолмски синдром приликом његовог повезивања црквених литија и мужа предсједнице Југословенске левице – Мирјане Марковић.

То би, само по себи, било довољно да се прокоментарише његов туђманистички текст, да се све ово не објављује за новац намијењен „очувању идентитета српске националне мањине у Хрватској“.

Ферала нема без Срба: А што ћемо љубав крити?

Виктора Иванчића у којег се са Борисом Дежурлажовићем куне домаћа аутошовинистичка, а посебно наглашено латинизирајућа каста Невладинића, као доказ да „нису сви Хрвати усташе“, издржава „српски национални тједник“. За Иванчића који тешко крије дубоко усађену и његовану мржњу, Срби који протествују против закона о отимању имовине сопствене цркве су „свјетина“.

То је, опет, боље од његових идеолошких истомишљеника и сабораца на очувању српског народа од истребљења, као што је Дана Будисављевићили Патриција Киш.

У њиховом случају Србе је најбоље не помињати.

Још морбидније по његову природну антисрпску бесједу, преноси јавни РТВ сервис „секуларне, мултиетничке и грађанске“ Црне Горе, који на мрежној страни има опцију за шиптарски и енглески језик, али нипошто нема српског писма. Ћирилице, за другаре у СНВ-Новостима, на РТЦГ нема. Еуропским и НАТО вриједностима протјерана је из државних институција по рецепту Анте Павелића још 2003. године. Много прије лажираног референдума о независности 2006. године.

Новости фигурирају као једини облик Ферал Трибјуна који је могућ у Неовисној Републици Хрватској. Ферал је могућ једино, ако га финансирају Срби. И буквално, и у пренесеном значењу. Ако се не пише против њих самих, то не треба да постоји.

Дакле, новац који из буџета Хрватска издваја за српску нацоионалну мањину (која је до 1991. године била конститутивни народ у том ентитету СФРЈ), троши се на криптоусташе, чије „љевичарство“ подразумјева титоизам, односно антисрбизам у свим могућим погледима. Најбоље по максими „Слаба Србија, јака Југославија“, или данас „Што мања Србија, то већа Хрватска“.

Тједник за очување националног идентитета Хрба

У овом „тједнику“ кад се штампа, има двије-три странице написане српским писмом. Кад смо посљедњи пут рачунали, био је однос 36:5 у корист закона Анте Павелића. На мрежној страници новина Пуповчевих Хрба, латиница је прво што вам излази. Уз латинично слово Ж на првом мјесту, те азбучно до њега, имате и опцију Ж/Ж. Када то кликнете, нема ћирилице.

Мисли се у пракси, односно на насловној страни. Код Дежуловића и Иванчића је нема никако. Нема је ни код Хрба и осталих који ово уређују. По жељи и опредјељењу, српско писмо је ту форме ради и за небитне текстове. Једне седмице латиницом, друге седмице латиницом.

Када отворите „културу“ и захтијевате само њу, схватите да је у „Новостима“ искључиво влада тзв. етимолошки правопис, који пише стране ријечи у оригиналу. Али само ако су у оригиналу латиницом.

То би, ваљда, требало да буде путоказ куда се иде у наставку самоуправно-социјалистичког, а не отворено усташког рјешења „Српског питања“ у Загребу.

(Крипто)усташе из Српског народног вијећа, пак, не удружују се и пријатељи им нису никаква српска патриотска удружењаиз Српске, Србије, Црне Горе. Искључиво аутошовинистичка самоупљувавајућа гамад, која свој фашизам и ендемски национализам (усмјерен само према српском народу), правдају измишљеним љевичарским погледима.

Српска љубав према (крипто)усташама

И ту долазимо до Бање Луке. Запамћено је да су Независне новине, у својој фази када је Перо Симић писао текстове као рођени брат Чедомира Јовановића и Ненада Чанка, својевремено финансирале ове исте криптоусташе. Дежуловић је био посебно омиљен, док се и он на теми литија прославио тезом да је СПЦ неукусна и скоројевићна у архитектонском смислу, па би јој требало одузети све цркве. Не само у Црној Гори.

Да ствар буде гора, штампане су и промовисане тако опскурне, психијатријски антисрпске персоне, као извјесни Андреј Николаидис. Много познатији као човјек којег је за клевету тужио Кустурица, него као савјетник отвореног усташе Ранка Кривокапића. У Црној Гори је око литија таквих србомрзитеља за понијети (не рачуна се килажа) било премало на тржишту, па су их увозили за локална гласила чак и из Ефбиха. Ево сада из Хрватске. Традиционалног монтенефринског партнера.

Једино можда Милораду Додику који прима непријатеље српског народаи главне асимилаторе у Хрбе (тзв. Српско народно вијеће), није јасно да Иванчић и Дежуловић, немају никакве разлике у односу на Колинду и Милановића. Осим што можда Милановић има српскије име.

Берза усташко-невладинићких похрбитеља

Они који наводно имају српска имена и презимена су на вишој цијени, али увијек добро котирају „нормални људи“, „ненационалисти“, „космополити“, „светски човеци“ и „новчане људине“; као што је Виктор Иванчић.

Ови који су усљед свог „југословенства“ имуни на то да се хвале како су они открили и промовисали Марка Перковића Томпсона, далеко су прихватљивији од било кога ко не пише да је Земља равна плоча, или да Петар 2. Петровић Његош није био Србин.

Све су то људи који сматрају да је њихов токсични антисрбизам нешто што је не само дозвољено, већ и цивилизацијска обавеза, какву треба увести у основне школе по Србији.

Како сада ствари стоје, овај јасно (поготово уз номиналну љубав према Србима која није Туђманов ХДЗ) шовинистички и готово расистички текст, могао би се заиста наћи у обавезној лектири за школе. Управо (не)дјеловањем српских државних творевина кад је већ одавно дешифровано криптоусташтво у питању. Такав наратив се охрабрује и финансира од Србије и Српске.

Текст објављујемо у цјелости, уз помоћ типке „Ж“, тједника српске националне мањине у Неовисној Републици Хрватској. Наслов је дио шовинистичко-таблоидног генија Виктора Иванчића. Роби је отишао у К.

Крст на обарачу

Насупрот мудровању протојереја ставрофора Гојка Перовића у Новостима, Српска православна црква се својим дјеловањем у Црној Гори намеће као нека врста спиритуалне екстензије великосрпске политике која нариче над простором изгубљене доминације

Који се то народ ‘догађа’ у Црној Гори?

Из перспективе лаичкога проматрача – који је довољно стар да зна како је досјетка писца Милована Витезовића, ‘догађање народа’, прије више од тридесет година послужила као један од популарнијих пропагандних стимуланса за лучење националистичких страсти у Србији, што је потом водило до рата и крвавог растурања Југославије – рекло би се да се у Црној Гори посљедњих тједана ‘догађа’ српски народ, и то под водством Српске православне цркве, а уз заједничку паролу ‘Не дамо наше светиње’.

Но протојереј ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске богословије, као упућенији инсајдер има битно другачије виђење ‘народа’ чије се ‘догађање’ очитује кроз масовно судјеловање у протестним процесијама што их организирају православни свећеници. У интервјуу у претпрошломе броју Новости, потакнут с неколико снисходљивих питања новинара, уложио је знатан напор да узбуњеном ‘народу’ уклони националну етикету, као и да нагласи наднационални карактер националне цркве под чијом командом окупљена свјетина демонстрира.

‘Народ’, по схваћању протојереја ставрофора, заправо је колективни револуционарни субјект, неоптерећен националном посебношћу, мистичним путем освијештен, који управо приређује спектакуларну демократску трансформацију друштва и води одлучну битку за ‘секуларни карактер државе’, односно за ‘основне принципе људских слобода’, а ако црногорски властодршци не буду имали слуха за те оправдане захтјеве, покрет ће од ‘трећине бирачког тијела’ – колико свећеник процјењује да га је тренутно у стању борбене готовости – набујати до људске лавине, наиме ‘народа ће бити све више’.

‘Свакако присуствујемо својеврсном демократском преображају у ком грађани постају свјесни своје улоге у друштву, оне исконске улоге учесника друштвеног уговора, по којој грађани дају суверенитет држави. У њиховим је рукама судбина и будућност државе. Нема више страха од властодржаца, ма ко они били. Народ се ослободио страха, јер вјерује Цркви.’

Новинар, зачудо, ректора Гојка Перовића није приупитао колико још ‘демократских преображаја’ треба да се деси, и који је ово ‘демократски преображај’ већ по реду, након што је модел миракулозног ‘догађања народа’ изумљен у осамдесетим годинама прошлога стољећа, па се од тада обнавља по увлас истој рецептури што је протојереј ставрофор сада открива као чудо – дакле уз врховништво које најприје идеолошки инструира и поведе ‘народ’, да би онда могло слиједити ‘народну вољу’ и прекројити ‘судбину и будућност државе’ – другим ријечима: како то да би исказ уваженог клерика некоћ без двоумљења потписао ама баш сваки извршни секретар Слободана Милошевића, уз минималну корекцију којом би ријеч Црква била замијењена именицом Партија?

Зато га је, међутим, питао тко доиста судјелује у литијама, покренутим након што је фамозни Закон о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских заједница изгласан у парламенту – прецизније: ‘Јесу ли то само Срби или има и Црногораца?’ – и добио сљедећи одговор:

‘Није нормално да од та два политичка идентитета правимо два народа. У питању је један те исти народ, који је унутар себе подијељен различитим политичким идентитетом. Неријетко, имамо примјере у посљедњих 30 година, да један исти човјек мијења тај идентитет… Од Србина до Црногорца и назад.’

При одлуци да управо ‘политичким идентитетом’ означи осјећај националне припадности, протојереј ставрофор је зацијело имао у виду фактор привремености. Уз нешто злобнији увид – такав који би обратио пажњу понајприје на оно намјерно прешућено – лако би се могло показати како Перовић ‘два политичка идентитета’ којима је један те исти народ унутар себе подијељен разумије на начин да су на једној страни Срби, док су на другој они што су некоћ били Срби, а сутра ће то, уз Божју помоћ, опет постати. Подјела на Србе и Црногорце унутар истог народа узима се у обзир само уз претпоставку да су ови други, због краткорочног политичког хира, другачије названи први.

А ипак, један од предводника поворки које дословно вриште о националној угрожености скрива националне интенције бунта као змија ноге. Новинару Новости објаснио је да литије ‘имају изразито надстраначки и наднационални карактер’ и да је ‘припадност Православној цркви оно што доминантно опредјељује људе’. Детаљ који издајнички отежава ту продају магле лежи у чињеници да се, када је ријеч о припадности, уистину не ради о ‘Православној цркви’, већ – формално и суштински – о Српскојправославној цркви.

Иако се за ову прилику опскрбио гандијевским вокабуларом, митрополит Амфилохије Радовић, човјек који је своједобно осигуравао духовну подршку ратним злочинцима Радовану Караџићу и Жељку Ражнатовићу Аркану, а данас је врховни клаун православног циркуса у Црној Гори, показује много мање дипломатске тактичности око етничке легитимације народа који, по његову суду, ових дана доживљава своје ‘васкресење’ и храбро слиједи Свевишњег, односно самог митрополита као његова овлаштеног заступника: ‘Народ у Црној Гори, који је био најбезбожнији део нашег српског народа, данас је народ који је кренуо за Господом, од детета до старца.’ На том ће светом путу срушити ‘безбожни, антиевропски, антисрпски и антивасељенски закон’, а по могућности и власт која га је донијела. Ни продуцент из Београда, Александар Вучић, нема особитих задршки у том погледу: проблем је, вели, што ‘Срби не смеју да се осећају као Срби у Црној Гори’. Или је продуцентове поруке, да би лакше ушле у ухо народа, згодније ширити фабрикатима његове редовне таблоидне пропаганде, на примјер Информер: ‘Подгорица данас држи час српства!’

Ректор Гојко Перовић, међутим, приступа проблему са захтјевнијим гардом: он стоји на бранику српства бјежећи од његова артикулирања као враг од тамјана. Тако нам се указао занимљив случај денационализације националистичке реторике. За медије одређеног профила то је очигледно привлачно, јер јамчи становиту комоцију, зато што се поливалентном кринком могу окористити и интервјуирани и интервјуист. У прилици си лиферовати Амфилохијев националистички мрак, а да се с Амфилохијем не бакћеш. Чак ћеш и тај мрак, уз нешто спретности, приказати у фрагменту који укључује питомо треперење молебанских воштаница. Етноклерикализам наступа у грађанско-секуларној амбалажи.

Актуални догађаји у интерпретацији протојереја ставрофора стога звецкају попут ланца увезаних протурјечја: попови предводе борбу за ‘секуларно устројство државе’, окупљање Срба је залагање за ‘грађански концепт друштва’, национална хомогенизација представља ‘демократски преображај’, парола ‘Не дамо наше светиње’ је протест против теократских аспирација, црква с националним предзнаком има наднационално послање и због тога мобилизира припаднике само једне нације, а иза свега на командноме мјесту стоји духовни покровитељ прононсираних ратних злочинаца не би ли својим моралним ауторитетом заштитио ‘основне принципе људских слобода’.

С таквим даром за хипокризију Гојко Перовић је истински сљедбеник говорничке тактике Слободана Милошевића, који је управо таквим кодираним језиком стекао омиљеност међу ‘народом’ и осигурао ауторитарну моћ, устрајно пазећи на баланс између онога што вербализира и оног што оставља неисказаним, а што су они којима се обраћао савршено добро разумјели. У сваки су Милошевићев хушкачки иступ унапријед били уграђени елементи порицања, и то као колективна својина, па су адресати – научивши дешифрирати двоструки дискурс владајуће реторике – знали да вођа, примјерице, говорећи о Југославији има у виду проширену Србију, или да његове борбене јадиковке о угрожености Срба представљају позив Србима да почну угрожавати друге. Баштинећи ту комуникацијску традицију, протојереј ставрофор и његова паства – рецимо – у флоскулу о ‘демократском преображају’ друштва без тешкоћа пакирају најчишћу супротност томе: непрестану агитацију.

Државотворни национализам, зачињен мокрим сновима о аутокефалној цркви, без сумње режи и на другој страни барикаде – црногорски се предсједник Мило Ђукановић, уосталом, уз помоћ ‘догађања народа’ и докопао власти, склопивши тада с врхом Српске православне цркве челично савезништво, па је тај савез годинама производио респектабилну количину сваковрсних опачина, да би у једноме тренутку државник промијенио ‘политички идентитет’ и у очима превареног клера постао безбожни изрод – но Новости се, због неког разлога, нису понудиле као платформа за његову промоцију. Амфилохијеву посилном, с друге стране, дат је лијепи простор да неометано булазни о секуларном дезену своје мантије.

‘Прије свега је у питању уништавање грађанског концепта друштва’, жали се на властодршце ректор цетињске богословије. ‘Замислите, на почетку 21. вијека овдје се кодификује нови језик, обнавља се национална, односно државна црква!? Коме то треба?’ згража се. А зашто је Српска православна црква, чије име датира из недавног 20. вијека, и даље у свом називу дефинирана као национална и је ли то ‘у колизији с њезиним универзалним послањем’, ипак пита новинар, па умјесто згражања добива уравнотежени одговор, рецитацију у којој се сажела стољетна мудрост:

‘Чињеница јесте да су национални називи помјесних цркава у православљу нешто што одудара од природе Цркве и њеног јеванђеља, али то јесте продукт једне историјске епохе и биће потребно времена да се такво нешто превазиђе. Са друге стране, ти називи носе у себи успомену на једно вријеме народног буђења и обједињавања, у односу на вјековна ропства.’

Незгодна је ствар с успоменама, међутим, што их не можеш увијек селектирати по властитоме нахођењу и на томе градити употребљиву верзију традиције. Постоји тако успомена и на крваве руке митрополитове. Постоје успомене на самостане који су служили као радионице за ковање клетви и брушење ножева. Постоје успомене на бјесомучна сијања мржње с олтара. Постоје успомене на покрштавање оружја и на додјеле црквених почасти знаменитим кољачима, успомене које се вежу уз готово све вјерске институције са ових простора, па и уз Српску православну цркву. Постоје успомене на литургијско потицање таквог ‘народног буђења’ и ‘обједињавања’ чији ће салдо бити изражен у тисућама лешева. Постоје дакле успомене на вријеме када национални назив Српске православне цркве, насупрот мудровању Гојка Перовића, не само што није одударао од природе њеног овоземаљског дјеловања, већ је обиљежавао њен пуни смисао.

Само што су то уједно и успомене на садашњост: благодарећи напорима већег дијела високог свећенства, СПЦсе својим дјеловањем у Црној Гори намеће као нека врста спиритуалне екстензије великосрпске политике која нариче над простором изгубљене доминације. Штета је што из успомена на досадашње исходе те политике није извучена поука, па нити регистрирана правилност да ова обично салутира прије него колабира.

Што се пак ‘васкрслог народа’ тиче, тај је са својом пуном грађанском опремом по тко зна који пут до сада мобилизиран и доведен у стање борбене приправности, како би провео ‘демократски преображај’ и промијенио ‘судбину и будућност државе’, а вјерски поглавари, упућени у ‘грађански концепт друштва’, инструирају га како да држи крст на обарачу.

Какви ће бити сљедећи потези нишанџија сазнат ћемо ваљда у неком од наредних бројева Новости.