Vesna Veizović: Olivera Kovačević – glasnogovornica hrvatske pravde

Pre tačno 36 godina iznad prestonice Hrvatske, iznad Zagreba dogodila se stravična avionska nesreća. U sudaru dva aviona, letelica “Ineks Adria avio prometa“ sa 108 putnika i 5 članova posade i „Britiš ervejza“ sa 54 putnika i 9 članova posade, ukupno je život izgubilo 176 ljudi. Krivica za nezapamćenu tragediju iznad neba Jugoslavije pripisana je kontroli leta u Zagrebu, kontrolor Gradimir Tasić osuđen je na sedam godina zatvora, a Srbija je kao sukcesor SFRJ u nasledstvo kao i sve dugove sa prostora bivše SFRJ dobila i ovaj. Građani Srbije danas nakon 36 godina imaju skupo da plate grešku hrvatske kontrole leta.

Pre tačno 36 godina iznad prestonice Hrvatske, iznad Zagreba dogodila se stravična avionska nesreća. U sudaru dva aviona, letelica “Ineks Adria avio prometa“ sa 108 putnika i 5 članova posade i „Britiš ervejza“ sa 54 putnika i 9 članova posade, ukupno je život izgubilo 176 ljudi. Krivica za nezapamćenu tragediju iznad neba Jugoslavije pripisana je kontroli leta u Zagrebu, kontrolor Gradimir Tasić osuđen je na sedam godina zatvora, a Srbija je kao sukcesor SFRJ u nasledstvo kao i sve dugove sa prostora bivše SFRJ dobila i ovaj. Građani Srbije danas nakon 36 godina imaju skupo da plate grešku hrvatske kontrole leta.

Da li je to fer?

Nedavno je ovo pitanje u Jutarnjem programu postavila voditeljka Olivera Kovačević. U ovom slučaju, zastupajući interese sada „nezavisne“ države Hrvatske. „Da li je fer što smo prisvojili sve medalje iz bivše Jugoslavije?“ bilo je samo jedno od bezbroj neprijatnih pitanja, sa njenim već agresivno nepristojnim stavom, upućeno novoj ministarki omladine i sporta Alisi Marić. Stavom kojim je i ministarka ostala zatečena.

Jadikujući kako su jadni Hrvati ostali praznih ruku, voditeljka je ne samo otvoreno krenula u kampanju za njihovu pravdu već je pokazala očiglednu zaslepljenost, ne pominjući ostale Republike bivše Jugoslavije, čiji su građani osvajali olimpijske medalje za SFRJ, SR Jugoslaviju, a kasnije Srbiju i Crnu Goru. Ona je tendeciozno insistirala isključivo na hrvatskim građanima (među kojima je bilo i Srba ) u tome, kako je njena matična kuća iznela netačan podatak na uštrb te zemlje, navodeći da je Srbija od kada učestvuje na Olimpijskim (prvi put Stokholm 1912.) igrama osvojila stotu medalju.

I pored toga što je predsednik Olimpijskog komiteta Hrvatske, Zlatko Mateša, nedavno za „Jutarnji list“ potvrdio (bez ljutnje i pokušaja isterivanja neke pravde za svoju zemlju) da sve medalje koje je Jugoslavija osvojila počev od onih, gimnastičara Leona Štukelja u Antverpenu 1920. godine, pa do Seula 1988.godine, pripadaju Srbiji: „Mi tu ništa ne možemo napraviti. To je odlučeno još 1992. Godine. Naime sve novonastale države primljene su u MOK kao nove članice, a Srbiji se računalo članstvo SFRJ, pa tako i rezultati“

Taj kontinuitet je važio i 1918., kada je se za upis novoosnovanog Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, prizanao kontinuitet članstva Srpskog Olimpijskog komiteta.

Kako medalje, tako i dugovi!

Međutim Tijanićevoj voditeljki se to, samo iz njoj poznatih razloga ne dopada, pa nastavlja sa svojim ispadima i na udarnim emisijama promoviše autošovinizam i veliča hrvatsko „herojstvo“. Ovo joj, već je poznato, nije prvi put da otvoreno staje na stranu naših suseda. Nedavno je bivši diretkor istorijskog arhiva Srbije Jovan Pejin prozvao Kovačevićevu da „još uvek tituje“ i da ne zna u kom vremenu živi.

Povod ovoga bila je njena autorska emisija „Da, Možda, Ne“ čija je tema bila „ Rehabilitacija Draže Mihailovića – Poslednji čin“, nazvanu grotesknim naslovom tv serije Save Mrmka. U njoj je gost preko video-bima bio hrvatski istoričar NOR-a, Ivo Goldštajn. Svoj neprofesionalizam u neskrivene simpatije prema hrvatskom narodu voditeljka ni ovaj put nije mogla da sakrije, dozvoljavajući i usput podržavajući pomenutog istoričara koji je iznosio hrvatsku verziju istorije o neprikosnovenim zločinima „četničke bande“ Draže Mihailovića, verziju koju je voditeljka nazvala nepobitnim argumentima i činjenicama. Njena ostrašćenost je dostigla svoju kulminaciju, kada se na podsećanje srpskog istoričara, da joj je rođeni deda bio pripadnik Čiča Dražinog pokreta, ova novinarka i urednica RTS istog trenutka odrekla i sopstvenog dede.

Kakav je to apsurd Javnog servira Srbije da milionskom gledalištu predstavi istoričara, koji je zaboravio da je upravo Hrvatska bila na strani okupatora i da je kao ustaška tvorevina počinila genocid nad preko sedamsto hiljada Srba, Jevreja i Roma, pa čak pobila većinu njegove porodice, i da je upravo ulazeći u sastav Jugoslavije ta ista zemlja doživela punu rehabilitaciju za svoje zločine. Besraman jedan čin Javnog servisa, a prvenstveno autorke ove emisije je pozivati branioca onih koji su činili zločine nad Srbima, za koje postoje zaista argumentovani podaci i istorijske činjenice i pre svega preko sedamsto hiljada mrtvih, da sudi onima koji nisu hteli da se pokore i služe okupatoru.

Koliko je u pravu Jovan Pejin bio kada je izjavio da Kovačevićevoj nije ništa sveto, vidimo iz toga, da pošto se i sama odriče svog dede, za sagovornika poziva čoveka koji se odriče svog oca, da se pri tom oboje odreknu svojih nacija u korist one nacije koja je nesporno vršila genocid i nad Srbima i nad Jevrejima.

Potvrdivši svoje ranije stavove čija verzija istorije joj je srcu draža, ova voditeljka je ovaj put udarila u najbolniju ranu srpske istorije. Čitajući inkriminisanu vest o negiranju genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu, voditeljka je osula paljbu po Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, upoređujući nedavni zločin Branislava Peranovića sa zločinima počinjenim nad Srbima u Jasenovcu. Kovačevićeva je upitala gosta zar nije fer (opet fer) da kada se već u Srbiji otkopavaju grobovi i kada je došlo do toga da se i Milan Nedić rehabilituje, isto to rade i u Hrvatskoj? Koliko neko može da bude neznalica pokazala je poznata voditeljka insinuirajući na pokušaj Hrvata da negiranjem Jasenovca rehabilituju Antu Pavelića koji je pobio više od pola miliona Srba, poredeći ga sa Milanom Nedićem zahvaljujući kome je spašeno preko milion i po Srba.                       

Da li voditeljki ne prija rano ustajanje ili je pak „pikirala“ uredničko mesto sa boljom platom kod „braće Hrvata“, a možda je u pitanju samo još jedan honorar u kunama, nije ni bitno, ostaje činjenica da je nedopustivo da jedna osoba sa ovakvim stavovima može da te stavove iznosi kao voditeljka nacionalne televizije Srbije. Pitanje koje je daleko važnije od krize nacionalnog identiteta u kom se našla Kovačevićeva jeste: Da li mi, građani Srbije koji smo primorani da plaćamo RTV pretplatu, radimo to da bismo slušali hvalospeve zarad bratstva i jedinstva o „jadnom i ugroženom“ hrvatskom narodu koji nas je proterivao i ubijao čitav jedan vek i da gledamo voditelje koji isteruju hrvatsku pravdu u sred Srbije, u sred Beograda, i da li je ta multipraktik istina koju servira javni servis „evropske“ Srbije jedina koju imamo pravo da znamo?

Što se tiče Olivere Kovačević potpuno se slažem sa jednim uvređenim gledaocem Javnog servisa koji je nedavno uputio kritike Aleksandru Tijanući po pitanju pomenute voditeljke, ne da joj nije mesto u Javnom servisu, već ni na jednom mestu gde bi bila u kontaktu sa javnošću, pa ni na šalteru Infostana.

Izvor: Vidovdan