Весна Веизовић: Оливера Ковачевић – гласноговорница хрватске правде

Пре тачно 36 година изнад престонице Хрватске, изнад Загреба догодила се стравична авионска несрећа. У судару два авиона, летелица “Инекс Адриа авио промета“ са 108 путника и 5 чланова посаде и „Бритиш ервеjза“ са 54 путника и 9 чланова посаде, укупно jе живот изгубило 176 људи. Кривица за незапамћену трагедиjу изнад неба Југославиjе приписана jе контроли лета у Загребу, контролор Градимир Тасић осуђен jе на седам година затвора, а Србиjа jе као сукцесор СФРЈ у наследство као и све дугове са простора бивше СФРЈ добила и оваj. Грађани Србиjе данас након 36 година имаjу скупо да плате грешку хрватске контроле лета.

Пре тачно 36 година изнад престонице Хрватске, изнад Загреба догодила се стравична авионска несрећа. У судару два авиона, летелица “Инекс Адриа авио промета“ са 108 путника и 5 чланова посаде и „Бритиш ервеjза“ са 54 путника и 9 чланова посаде, укупно jе живот изгубило 176 људи. Кривица за незапамћену трагедиjу изнад неба Југославиjе приписана jе контроли лета у Загребу, контролор Градимир Тасић осуђен jе на седам година затвора, а Србиjа jе као сукцесор СФРЈ у наследство као и све дугове са простора бивше СФРЈ добила и оваj. Грађани Србиjе данас након 36 година имаjу скупо да плате грешку хрватске контроле лета.

Да ли jе то фер?

Недавно jе ово питање у Јутарњем програму поставила водитељка Оливера Ковачевић. У овом случаjу, заступаjући интересе сада „независне“ државе Хрватске. „Да ли jе фер што смо присвоjили све медаље из бивше Југославиjе?“ било jе само jедно од безброj неприjатних питања, са њеним већ агресивно непристоjним ставом, упућено новоj министарки омладине и спорта Алиси Марић. Ставом коjим jе и министарка остала затечена.

Јадикуjући како су jадни Хрвати остали празних руку, водитељка jе не само отворено кренула у кампању за њихову правду већ jе показала очигледну заслепљеност, не помињући остале Републике бивше Југославиjе, чиjи су грађани осваjали олимпиjске медаље за СФРЈ, СР Југославиjу, а касниjе Србиjу и Црну Гору. Она jе тендециозно инсистирала искључиво на хрватским грађанима (међу коjима jе било и Срба ) у томе, како jе њена матична кућа изнела нетачан податак на уштрб те земље, наводећи да jе Србиjа од када учествуjе на Олимпиjским (први пут Стокхолм 1912.) играма освоjила стоту медаљу.

И поред тога што jе председник Олимпиjског комитета Хрватске, Златко Матеша, недавно за „Јутарњи лист“ потврдио (без љутње и покушаjа истеривања неке правде за своjу земљу) да све медаље коjе jе Југославиjа освоjила почев од оних, гимнастичара Леона Штукеља у Антверпену 1920. године, па до Сеула 1988.године, припадаjу Србиjи: „Ми ту ништа не можемо направити. То jе одлучено jош 1992. Године. Наиме све новонастале државе примљене су у МОК као нове чланице, а Србиjи се рачунало чланство СФРЈ, па тако и резултати“

Таj континуитет jе важио и 1918., када jе се за упис новооснованог Југословенског олимпиjског комитета, призанао континуитет чланства Српског Олимпиjског комитета.

Како медаље, тако и дугови!

Међутим Тиjанићевоj водитељки се то, само из њоj познатих разлога не допада, па наставља са своjим испадима и на ударним емисиjама промовише аутошовинизам и велича хрватско „хероjство“. Ово jоj, већ jе познато, ниjе први пут да отворено стаjе на страну наших суседа. Недавно jе бивши диреткор историjског архива Србиjе Јован Пеjин прозвао Ковачевићеву да „jош увек титуjе“ и да не зна у ком времену живи.

Повод овога била jе њена ауторска емисиjа „Да, Можда, Не“ чиjа jе тема била „ Рехабилитациjа Драже Михаиловића – Последњи чин“, названу гротескним насловом тв сериjе Саве Мрмка. У њоj jе гост преко видео-бима био хрватски историчар НОР-а, Иво Голдштаjн. Своj непрофесионализам у нескривене симпатиjе према хрватском народу водитељка ни оваj пут ниjе могла да сакриjе, дозвољаваjући и успут подржаваjући поменутог историчара коjи jе износио хрватску верзиjу историjе о неприкосновеним злочинима „четничке банде“ Драже Михаиловића, верзиjу коjу jе водитељка назвала непобитним аргументима и чињеницама. Њена острашћеност jе достигла своjу кулминациjу, када се на подсећање српског историчара, да jоj jе рођени деда био припадник Чича Дражиног покрета, ова новинарка и уредница РТС истог тренутка одрекла и сопственог деде.

Какав jе то апсурд Јавног сервира Србиjе да милионском гледалишту представи историчара, коjи jе заборавио да jе управо Хрватска била на страни окупатора и да jе као усташка творевина починила геноцид над преко седамсто хиљада Срба, Јевреjа и Рома, па чак побила већину његове породице, и да jе управо улазећи у састав Југославиjе та иста земља доживела пуну рехабилитациjу за своjе злочине. Бесраман jедан чин Јавног сервиса, а првенствено ауторке ове емисиjе jе позивати браниоца оних коjи су чинили злочине над Србима, за коjе постоjе заиста аргументовани подаци и историjске чињенице и пре свега преко седамсто хиљада мртвих, да суди онима коjи нису хтели да се покоре и служе окупатору.

Колико jе у праву Јован Пеjин био када jе изjавио да Ковачевићевоj ниjе ништа свето, видимо из тога, да пошто се и сама одриче свог деде, за саговорника позива човека коjи се одриче свог оца, да се при том обоjе одрекну своjих нациjа у корист оне нациjе коjа jе неспорно вршила геноцид и над Србима и над Јевреjима.

Потврдивши своjе раниjе ставове чиjа верзиjа историjе jоj jе срцу дража, ова водитељка jе оваj пут ударила у наjболниjу рану српске историjе. Читаjући инкриминисану вест о негирању геноцида почињеног над Србима у Другом светском рату, водитељка jе осула паљбу по Српскоj Православноj Цркви, упоређуjући недавни злочин Бранислава Перановића са злочинима почињеним над Србима у Јасеновцу. Ковачевићева jе упитала госта зар ниjе фер (опет фер) да када се већ у Србиjи откопаваjу гробови и када jе дошло до тога да се и Милан Недић рехабилитуjе, исто то раде и у Хрватскоj? Колико неко може да буде незналица показала jе позната водитељка инсинуираjући на покушаj Хрвата да негирањем Јасеновца рехабилитуjу Анту Павелића коjи jе побио више од пола милиона Срба, поредећи га са Миланом Недићем захваљуjући коме jе спашено преко милион и по Срба.                       

Да ли водитељки не приjа рано устаjање или jе пак „пикирала“ уредничко место са бољом платом код „браће Хрвата“, а можда jе у питању само jош jедан хонорар у кунама, ниjе ни битно, остаjе чињеница да jе недопустиво да jедна особа са оваквим ставовима може да те ставове износи као водитељка националне телевизиjе Србиjе. Питање коjе jе далеко важниjе од кризе националног идентитета у ком се нашла Ковачевићева jесте: Да ли ми, грађани Србиjе коjи смо приморани да плаћамо РТВ претплату, радимо то да бисмо слушали хвалоспеве зарад братства и jединства о „jадном и угроженом“ хрватском народу коjи нас jе протеривао и убиjао читав jедан век и да гледамо водитеље коjи истеруjу хрватску правду у сред Србиjе, у сред Београда, и да ли jе та мултипрактик истина коjу сервира jавни сервис „европске“ Србиjе jедина коjу имамо право да знамо?

Што се тиче Оливере Ковачевић потпуно се слажем са jедним увређеним гледаоцем Јавног сервиса коjи jе недавно упутио критике Александру Тиjанући по питању поменуте водитељке, не да jоj ниjе место у Јавном сервису, већ ни на jедном месту где би била у контакту са jавношћу, па ни на шалтеру Инфостана.

Извор: Видовдан