Вељко Ђурић Мишина: Уреднику „Гласа концила“ И. Микленићу – почистите најпре своје двориште

Мало-мало па неко из Загреба затражи да се архивска грађа настала на територији Хрватске (?) врати и при том оптужи власт у Србији да опструише расподелу имовине некадашње заједничке нам Југославије. Најновији захтев написао је Иван Микленић, главни и одговорни уредник „Гласа концила“, недељника Римокатоличке цркве.

Није згорег да поменем да сам до распада СФР Југославије редовно куповао те новине у цркви Светих апостола Петра  и Павла у београдској Македонској улици. Сећам се да је тих година Живко Кустић, тадашњи главни и одговорни уредник, повремено учествовао на трибинама у Београду. Два-три пута поменути недељник посветио ми је довољно простора нарочито поводом књиге Усташе и православље – Хрватска православна црква (Београд 1989) и помињан сам касније и у извесним фељтонима.

Ових година недељник пратим преко интернета јер има прилога који ме интересују. У првом плану ме занима историја Римокатоличке цркве из времена Независне Државе Хрватске (НДХ) 1941–1945. године.

У том контексту уводни текст Ивана Микленића „Uz Stepinčevo 2019. Istina od temelja“, објављен 18. фебруара 2019, био ми је одвећ интересантан па сам га пажљиво прочитао. Нисам равнодушан према садржају па реагујем на поједине тврдње. Истовремено, моја функција – директор Музеја жртава геноцида – на неки начин ме обавезује да не смем да га прећутим одређене речи.

Први утисак је да Микленић има заводљив речник а то потврђује прва реченица у тексту: „Чињеница да све досадашње хрватске власти нису успјеле испословати поврат повијесне грађе из србијанских архива у Хрватску отвара много тешких питања и о самим хрватским властима.“

Микленић се прави невешт користећи израз „србијански архиви“ јер прећуткује да су комунистичке власти, по свим музеолошким и архивистичким принципима рада, почев од лета 1945, разлучиле шта коме припада од некадашње НДХ.

Тако је, на пример, архивска грађа о војној тематици припала некадашњем Отсеку архиве Одељења историјског (који је формиран наредбом Јосипа Броза Тита од 1. марта 1945. године).

Архивска струка спочитава да се одређени архивски фондови не могу да цепају по политичкој вољи. А то значи да савремена Хрватска не може добити ништа од оригиналне грађе Независне Државе Хрватске. Може добити само дигитализоване копије!

„Ипак, гледе те повијесне грађе коју се из чисто политичких разлога не жели вратити Хрватској, треба рећи да за такво понашање србијанска политика може имати оправдање само у томе што би хрватски повјесничари дошли до неоспорних аргумената који би деконструирали поједине повијесне идеолошке и политичке догме, односно митове, које та политика његује и злораби у завођењу најширих слојева српског народа“ – истиче Микленић.

Хајдемо да га мало подучимо: о надбискупу загребачком Алојзију Степинцу истовремено знамо много и мало! Зависи од тога шта нас интересује.

Мене лично интересује да прочитам писмо које је упутио свом надбискупу Фрањо Жужек, жупник у Глини о прекрштавању православних Срба које је он обавио и клању у њиховој цркви, које су обавиле усташе.

Желео бих да прочитам још и писма Јураја Паршића, жупника у Јасеновцу, које је писао свом надбискупу, са посебним освртом на приче које је он слушао од усташа који су били на служби у концентрационом логору.

Ово тражим јер би могли заједнички, ми Срби и они Хрвати, да деконструишемо мит о невиности и нечињењу надбискупа загребачког после вести о великим злочинима. Додуше, не тражим да се та писма дају Србима, потомцима страдалих у Глини и Јасеновцу који су своја уточишта 1995. године потражили у Србији, тражим само у дигитализованој форми!

„Kад би у тој повијесној грађи било ишта компромитујуће за хрватски народ, идеолози великосрпске политике давно би већ искористили и то проширили у сваки кутак кугле земаљске“, наглашава Микленић у наставку уводника.

Као школовани историчар који је прегледао на хиљаде докумената насталих у времену НДХ, које су користили и цитирали, на пример, Шиме Бален, Богдан Кризман, Фикрета Јелић Бутић…, желим само да запитам: Да ли се после свега шта су десетине и десетине хиљада припадника хрватског народа, организованих и неорганизованих у разне формације и групе, учинили над припадницима српског народа и његовом цивилизацијом, а што је одавно објављено у радовима штампаним у Загребу, још увек потребно помињати некакву великосрпску политику?

На крају искрена порука уреднику Микленићу: Почистите најпре своје двориште па онда приговарајте другима!

Извор: Између сна и јаве