Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Вељко Ђурић Мишина: Шта је спорно у интервју епископа славонског Јована?

Датум објаве: четвртак, 15 октобра, 2015
Величина слова: A- A+
Вељко Ђурић Мишина
Вељко Ђурић Мишина

 

Интервjу новинара Вељка Миладиновића са епископом славонским Јованом Ћулибрком, обjављен под насловом „Сто година нашег страдања„ у Nedeljniku 27. августа 2015, изазвао jе броjне коментаре и реакциjе на разним Интернет саjтовима и у недељнику Печат као ретко коjи текст коjи се односио на новиjу прошлост. Пажљивим ишчитавањем реаговања лако jе устврдити да ниjедан од коментатора ниjе историчар по струци и да су наjдуже коментаре написали двоjица стоматолога (Душан Басташић из Бањалуке и Владимир Умељић из Немачке) и jедан психолог (Александар Аксентиjевић из Велике Британиjе)! И Србољуб Живановић (из Велике Британиjе), коjи такође припада медицинским наукама, имао jе „запажене“ видео коментаре док се, кад jе реч о писаноj форми, jедном крио иза фамозне Међународне комисиjе за истину о Јасеновцу, и имао подужи интервjу у Печату (од 18. септембра 2015)! Посебно место своjим коментарима имаjу новинар Борис Алексић, коjи jе завршио студиjе правних наука, и Драган Милашиновић, технолог по образовању.

Додуше, ни Јован Ћулибрк ниjе историчар по струци – завршио jе студиjе jугословенске књижевности, али jе провео пет-шест година у Јерусалиму, у Јад Вашему и Јевреjском универзитету на студиjским програмима, током коjих jе стекао солидно знање, коjе га сврстава у групу добрих познаваоца тема везаних за велике трагедиjе коjе су задесиле Србе и припаднике jевреjске и циганске заjеднице у годинама Другог светског рата у Југославиjи.

Проучавање прошлости, а то значи, осим осталог, и реконструкциjа поjединих такозваних тамних мрља прошлости или празнина у разjашњењу значаjниjих догађаjа, jесте посао првенствено за школоване историчаре, тим пре што jе истраживање занат коjи се учи на студиjама историjе. То не значи да ће сваки школовани историчар бити добар маjстор свог заната jер има и супротних примера! Тако, на пример, они коjи су кренули у истраживање одређене теме наилазе на безброj проблема и недоумица па одустаjу од окончања започетог или, што jе знатно чешће, у коначноj верзиjи рукописа даjу броjне паушалне и неутемељене оцене што се, на краjу, одражава на квалитет текста.

Коментарисање реакциjа на интервjу епископа Јована захтевало би много простора, малтене књигу од барем 300 страна. Уместо тога осврнућу се на наjзначаjниjе тврдње коjе у домену моjих интересовања.

Не желим да се изjашњавам о ставовима епископа Јована из више разлога. Прво, питам шта jе у њима спорно за онога ко jе пажљиво прочитао интервjу а том тематиком се бави барем десетак година?

Желим, истовремено, да укажем на неколико чињеница коjе готово сви коментатори намерно избегаваjу или за њих не знаjу, што jе вероватниjе.

Насловна страна Nedeljnika са наjавом интервjуа епископа Јована
Насловна страна Nedeljnika са наjавом интервjуа епископа Јована

Прва чињеница: епископ Јован обjавио jе своj рад под насловом Историографиjа холокауста у Југославиjи, Православни богословски факултет, Београд 2011. (друго издање jе штампано 2014. на енглеском jезику). Рукопис jе настао током вишегодишњег рада на научно-истраживачком проjекту на Ротберг Интернационалноj школи коjа jе у саставу Јевреjског универзитета у Јерусалиму.

Поред осталог, у поменутоj књизи се налази и поглавље насловљено са „Оглед библиографиjе о историографиjи холокауста у Југославиjи“ (стр. 186-206) са списковима наслова у коjима има података и о Јасеновцу, комплексу концентрационих логора из времена Независне Државе Хрватске, већином на страним jезицима.

На овом месту морам да поставим питање: Да ли jе неко од коментатора прочитао поменуту књигу? Ниjе?!

За почетак, паметноме доста!

Неколико реченица о броjевима

Оно што jе карактеристично за све коментатора jесте да су се „ухватили“ за речи о броjу страдалника у Јасеновцу и чињенице о надбискупу загребачком Алоjзиjу Степинцу.

Новиjа српска историjа jе пуна примера навођења броjева жртава за коjе, готово по правилу, нема поузданих и проверљивих основа: жртве Краљевине Србиjе у балканским ратовима и Првом светском рату, српске жртве у Независноj Држави Хрватскоj, жртве на Старом саjмишту 1941–1944. године…

У међувремену, историчари су разjаснили готово свако име и броj жртава страдалих, примера ради, октобра 1941. у Крагуjевцу (Станиша Бркић: Име и броj, Спомен парк „Крагуjевачки октобар“, Крагуjевац 2007.) и Краљеву (Силвиjа Креjаковић: Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеj жртава геноцида, Београд 2013), у цркви у Глини 1941. године (више аутора), о жртвама српског народа Фоче 20. века (Миленко Тодовић, Адресар мртвих Фочана, Музеj жртава геноцида, Београд–Шклопотница–Фоча 2014), обjављене су и књиге о заточеницима логора на Бањици у Београду са подацима о њиховим судбинама, у припреми jе елаборат о концентрационом логору у Нишу, покренут jе проjекат о страдалницима у Драгинцу 1941. године итд.

Познато jе да Краљевина Југославиjа 1941. ниjе вршила попис становништва.

Не постоjе тачни подаци колико jе Независна Држава Хрватска априла 1941. имала становника. Постоjе само немачке и хрватске процене урађене 1941. у коjима су разлике готово занемарљиве. Међутим, када се погледа национална припадност становништва, ствар jе сасвим другачиjа: Хрвата jе знатно мање по немачким него по хрватским проценама! Исто тако драстично се разликуjу процене у броjу Срба!

Donja_Gradina_1.jpg
Данашњи изглед локациjе усташког логора Доња Градина. Спомен табле са укупно убиjених (700 хиљада), од тога деце (20 хиљада) и антифашиста (127 хиљада) у систему усташких концентрационих логора Јасеновац

Хрватске званичне процене су следеће: од укупно 5.655.750 становника било jе римокатолика 2.993.335 (или 52,93%), православних 1.809.613 (31,99%), муслимана 772.794 (12,78%) и Јевреjа 32.372 (0,57%).

Подаци коjи су током рата обjављени у Патриjаршиjи Српске православне цркве су различити. Тако jе обjављено да jе на териториjи Независне Државе Хрватске, по прорачунима за април 1941, живело 3,284.500 Хрвата (или 46,59%) и 2.294.316 Срба (или 32,54%).

Комунистичка власт ниjе желела да се утврде ратне жртве из простог разлога што би се видело да су убице већином припадали хрватском а жртве српском народу… а то би урушило партизанску револуциjу.

Проблем броjа жртава страдалих на одређеном месту, на пример на стратиштима на Велебиту, у Јасеновцу, у херцеговачким jамама и другим губилиштима, могао се истражити да су после рата биле другачиjе политичке прилике и воље да се то реши. Како то ниjе на време урађено, ко зна колико ће се jош припадника будућих генерациjа бавити тим проблемом. Једно jе сигурно: броj никада неће бити утврђен чак ни приближно, можда чак и у десетинама хиљада!

Готово сви коментатори интервjуа епископа Јована помињу Јасеновац а нико не помену библиографиjу радова о том концентрационом логору коjу jе обjавио Јован Мирковић под насловом Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, GrafoMark–Besjeda–Muzej žrtava genocida, Banja Luka–Beograd 2000. Да jе неки од коментатора интервjуа листао ту капиталну књигу видео би да jе о Јасеновцу до 2000. године обjављено више од 2.500 наслова на разним jезицима! Пошто су Независна Држава Хрватска, усташка организациjа, злочини, надбискуп Алоjзиjе Степинац и даље интересантне теме за истраживања, jасно jе да jе до данас броj тих наслова знатно увећан! Само три чињенице – три докторске дисертациjе одбрањене на три различита континента: исусовац Томислав Вуjева, Невенко Бартулин и Бугарка Ирина Огњанова (Католичка црква и усташки режим у Хрватскоj 1941-1945)! На овом месту треба подсетити и на следећи наслов: Dennis Barton, Croatia 1941-1946, www.churchinhistory.org!

Марко Аурелио Ривели ниjе историчар коме се, барем када су у питању познати Срби из времена Другог светског рата, може много веровати. Тако jе, примера ради, у књизи Надбискуп геноцида, Јасен, Београд 1999, на страни 82, описавши страдање епископа горњокарловачког Саве Трлаjића, и за jедног свештеника навео: „Прота из Оточца, Бранко Добросављевић, ухапшен jе заjедно са сином: дjечак jе исjечен сjекиром на комаде у присуству оца, коjем су ишчупали браду и косу, извадили очи и на краjу га убили, такође сjекиром.“ Потом jе уследила следећа тврдња: „Сличне муке претрпео jе владика жички, Његово Преосвештенство Епископ Николаj Велимировић.“

Марко Аурелио Ривели: Надбискуп геноцида
Марко Аурелио Ривели: Надбискуп геноцида

Не улазећи у многоброjне словне грешке у географским именима и именима и презименима поjединих личности, остаjе отворено питање колико поверења треба имати у друге разне Ривелиjеве тврдње!

Поверење заслужуjе француска историчарка Ани Лакроа Риз коjа jе обjавила добар рад под насловом Vatikan, Evrоpa i Rajh od Prvog svetskog rata do Hladnog rata, Београд 2006. Она jе у Независноj Држави Хрватскоj и надбискупу Алоjзиjу Степинцу писала само онолико колико jе требало у знатно ширем контексту.

Сакупљањем обjављених података о броjу страдалих у Јасеновцу ниjе се бавио ниjедан Србин – до сада наjцеловитиjи текст урадио jе 2012. године др Vladimir Geiger из Хрватског института за повиjест – „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, Časopis za suvremenu povijest, 2, Zagreb 2013, 211-242 (текст jе обjављен и у часопису поменутог института коjи се штампа на енглеском jезику). Можемо да „жалимо“ што Гаjгер ниjе имао и књигу Младена Ивезића Titov Jasenovac, обjављену 2013. у Загребу и о коjоj jе, уз „угледне“ госте, говорио у Великоj дворани Дружбе Исусове на Каптолу, а недељник Glas Koncila му дао енормно простора!

Србољуб Живановић у интервjуу у Печату децидирано тврди: „Тачан броj страдалих Срба у Јасеновцу никада нећемо сазнати jер поред оних пописаних 700.000 ми не знамо ни коjе су вере, ни коjе су нациjе била нерођена деца коjу су Хрвати вадили из утроба маjки и убиjали.“ У овоj реченици пажњу привлачи тврдња да он зна да jе пописано 700.000 имена и презимена пострадалих. Мени преостаjе да питам: Ко jе и када сачинио те спискове, где се они налази и зашто их, макар у деловима, ниjе обjавио. Тако би у великоj мери допринео историjскоj науци и прекинуо игру броjева.

Међутим, морам да поставим питање: Шта ако Живановић не говори истину и нема имена и презимена жртава већ инсистира на измишљеном броjу?

Неколико реченица о Алоjзиjу Степинцу

До сада jе обjављено неколико биографиjа надбискупа Степинца коjе су, по садржаjу, корисне за истраживаче. Међу ауторима нема ниjедног Србина, што jе донекле и разумљиво. Уосталом, колико се нас бави писањем биографиjа наших патриjараха?

Када jе реч о Степинцу, желим да питам коментатора интервjуа епископа Јована колико њих зна да надбискуп ниjе био солунски добровољац: он jе дошао из Италиjе у Грчку код Солуна 25. децембра 1918. године када jе Солунски фронт одавно пробиjен!

Да ми Срби мало читамо оно што обjављуjе друга страна доказуjем питањем колико jе истраживача прошлости прочитало, на пример, књигу Ивана Мужића Pavelić i Stepinac, Split 1991. Или две књиге Јуре Криште Katolička crkva i Nezavisna država Hrvatska 1941–1945, Zagreb 1998.

Алоjзиjе Степинац
Алоjзиjе Степинац

Многи знаjу за дневник коjи jе надбискуп Степинац брижљиво свакодневно водио и у њега слагао многоброjне прилоге, на пример, молбе за помоћ. Мало нас зна да су посебне службе комунистичког државног Министарства унутрашњих послова дневник и те прилоге фотографисале и на осам адреса (републикама и покраjинама), послале по jедан примерак. Тако jе jедан од њих доспео и у Београд, где се и дан-данас налази, али ниjе доступан.

Када би БИА отворила своjе архиве могли бисмо да донекле, наравно у негативном смислу, променимо своjа сазнања о надбискупу и његовим активностима. Тако, на пример, дознали бисмо шта пише у извештаjу Богдана Рашковића, човека од високог поверења Милана Недића, коjи jе одлазио у Хрватску ради спасавања Срба, о његовим разговорима са надбискупом али и са Дианом Будисављевић, Немицом, коjа jе отргла од смрти више од 12.000 малене Српчади.

И Српска Патриjаршиjа поседуjе архивску грађу коjа се односи и на судбину српског народа у Независноj Држави Хрватскоj. То су, осим осталог, броjни извештаjи протераних и избеглих свештеника из коjих могу да се сагледаjу размере трагедиjе српског народа и Српске православне цркве.

Закључак

Зашто све ово пишем? Прво, да покажем да се бављење личностима с друге стране, коjе су имале великог утицаjа на српску судбину, мора препустити професионалцима, коjи ће то радити у оквирима дугорочних научно-истраживачких проjеката, а не да то буде посао поjединаца „о свом руву и круву“! Ово наглашавам jер jе добро познато да поjедини аматери заљубљени у прошлост знаjу да своjим писаниjама нанесу више штете него користи. И на краjу, да покажемо макар мало поштовања за некога ко мисли другачиjе, да без бурних реакциjа и увреда разговарамо о одређеним значаjним темама наше прошлости.

 

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

 

Везане виjести:

Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава …

ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: ХРВАТСКА ЛЕГИЈА ПОД …

ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагаjте …

Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku – Jadovno 1941.

Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана …

Јасеновац – Јадовно 1941.

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Вељко Ђурић Мишина: Шта је спорно у интервју епископа славонског Јована?“

Suzuki Vitara каже:

Ovaj je patoloski auto sovinista, koji sa ne prikrivenom nasladom govori protiv osvedocenih patriota. Skoro da i ne prikriva svoje komunousrastvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top