Вељко Ђурић Мишина: О понављању лажи да је у Београду био један од првих концентрационих логора у Европи

На чиjоj териториjи jе био логор на Старом саjмишту

На отварању семинара о холокаусту за наставнике историjе, 7. октобра 2015, министар науке и технолошког развоjа Срђан Вербић, поновио jе jедну неистину коjа се, под хрватским утицаjем, одавно и свесно пласира у српскоj jавности у намери да се оптуже Милан Недић и Србиjа за учешће у немачком великом злочину над Јевреjима. Ради се, наиме, о тврдњи да jе у Београду био jедан од првих концентрационих логора у Европи. Истине ради, да се подсетимо чињеница коjе jе прихватила историjска наука:

На сам дан немачког напада на Југославиjу, 6. априла, Адолф Хитлер jе издао „Опште смернице“ за распарчавање земље. У њима jе немачка окупациона управа предвиђена за „Стару Србиjу“. Таj термин захтева обjашњење. У jезику српских политичара, научника и новинара XIX и раног XX века, таj термин jе означавао Санџак (Рашку област), Косово  и  Метохиjу, то jест централне делове средњевековне Србиjе. С друге стране, у иностраноj перцепциjи после Првог светског рата, „Стара Србиjа“ jе подразумевала териториjу Србиjе пре Балканских ратова 1912-1913. године. Хитлер jе употребио таj термин у овом другом значењу, што jе потпуно било у складу са његовом жељом да казни Србе (коjе jе сматрао као главне кривце за 27-мартовски пуч) и да Србиjу сведе у оквире коjи неће моћи да угрози поредак коjи ће наметнути Немачка.

После Априлског рата 1941. године, и териториjалне поделе Краљевине Југославиjе, Србиjа (Gebiet des Militärbefehalshabers in Serbien односно Воjно-окупациона териториjа Србиjа, како jе гласио званичан назив) била jе под директном немачком воjном управом. Под немачком контролом формирана jе и колаборационистичка управа (Комесарска управа до краjа августа 1941, у коjоj jе наjважниjу улогу имао Милан Аћимовић, а потом Министарски савет генерала Милана Недића).

Током  Априлског  рата  власт  у источном Срему jе дошла у руке усташа, потом чланова Хрватске сељачке странке, и локалних фолксдоjчера.

Већ 10. априла у Загребу jе, уз  немачку  помоћ, проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ) под  усташким  вођством.  Усташе  су хтеле да обjедине целу Хрватску и Босну и Херцеговину у оквиру нове државе. Срем jе био део некадашње тзв. Краљевине Хрватске-Славониjе, и Хрвати су га захтевали по том основу. Међутим, хрватска власт jе успостављена само западно од линиjе Сланкамен (на Дунаву) – Бољевци (на Сави). На таj начин источни део Срема са варошима Нова Пазова и Земун остао jе под немачком контролом. Као и у случаjу Баната, за то jе постоjало неколико разлога. С jедне стране, фолксдоjчери су ту, као и у Банату, сањали о аутономном „Donauschwabenland“-у, са германизованим Београдом као главним градом. Будући да jе Београд био природно средиште региона, локални фолксдоjчери су се залагали да источни Срем остане део окупиране Србиjе и из економских разлога. С друге стране, усташе су тражиле да се обнови историjска граница на Сави и Дунаву, све до њиховог ушћа надомак Београда.

Немачке власти из Београда су, са своjе стране, тежиле да задрже источни Срем и посебно Земун, као део немачке окупационе зоне у Србиjи из економских и стратешких разлога. Пре свега, велики део намирница за Београд jе стизао одатле. Поред тога, београдски аеродром  jе био смештен у Земуну. Краткоталасна радио-станица од важности за немачку пропаганду jе такође емитовала програм одатле. Извесно време jе и сам  генерални опуномоћеник за привреду у Србиjи, Франц Ноjхаузен, имао седиште у Земуну. И други чиновници и официри су тамо имали своjе  просториjе jер jе Београд претрпео велике штете у ваздушним нападима на почетку рата априла 1941. Због тога су воjни заповедник у Србиjи и генерални опуномоћеник за привреду захтевали да источни Срем остане  под немачком контролом. То jе подржао и Херман Геринг у своjству комесара Раjха за Четворогодишњи план, а као привремено решење то jе прихватила и Врховна команда Вермахта. Немачко Министарство иностраних послова такође ниjе имало ништа против, под условом да то не предодреди будућу границу.

Граница између Независне Државе Хрватске и воjно-окупационе териториjе Србиjе означена jе након консултациjа Загреба и Берлина, законом донесеним 7. jуна 1941. године. Граница jе ишла линиjом старе границе између Аустро-Угарске и Србиjе. Источни део Срема jе био део НДХ, али jе Трећи раjх ту област, под називом Ostsyrmien, из своjих безбедносних и стратешких разлога контролисао.

На простору Старог саjмишта, коjи jе био у атару Земуна, и на териториjи Независне Државе Хрватске, организован jе немачки логор у Земуну, под командом Гестапоа, коjи jе у првоj фази био намењен логорисању и ликвидациjи Јевреjа из Србиjе (Јевреjски логор Земун, децембар 1941–маj 1942), а у другоj, до jула 1944. године, служио jе као прихватни логор за Србе допремљене из Србиjе, али и из других подручjа, одакле су одвођени на стрељање (стратиште Јаjинци) или транспортовани у логоре у Раjху. Од маjа до jула 1944, био jе под управом Независне Државе Хрватске.

У Јевреjском логору jе интернирано и убиjено око 6.400 Јевреjа, а из Прихватног логора Земун, од око 32.000 заточених, животе jе изгубило наjмање 10.636 људи, већином Срба.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава …

ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: ХРВАТСКА ЛЕГИЈА ПОД …

Вељко Ђурић Мишинa: Над Србима jе извршен геноцид …

Старо Саjмиште: Исељаваjу централну кулу – Jadovno 1941.

логор „старо саjмиште“ претворити у мемориjални комплекс