Veljko Đurić Mišina: Dokle da zaljubljenici u istoriju uče istoričare

Povodom teksta Nikole Milovančeva „Umanjen broj žrtava u Jugoslaviji 1945“, Politika, 8. oktobar 2018, str. 20–21.

Kao školovani istoričar, koji je više od tri decenije posvećen istraživanju novije srpske istorije i to iskazao kroz, osim ostalog, desetak knjiga, i kao direktor Muzeja žrtava genocida, a to znači i glavni i odgovorni urednik svega što se obznani pod znakom te institucije, pratim i čitam gotovo sve što je u vezi sadržaja osnovnih delatnosti Muzeja. Tako sam pročitao i pomenuti članak Nikole Milovančeva.

Na samom početku reakcije krenuću od kraja, od potpisa autora.

Nikola Milovančev je pravnik po obrazovanju a ne i istoričar! On pripada grupi zaljubljenika u prošlost i ima bogatu biblioteku, ali mu to ne daje za pravo da se tituliše kao istoričar! Možda je smatrao, kao i nekolicina inžinjera i stomatologa, da mu ljubav prema prošlosti daje za pravo da reaguje na jedan prilog koji može korisno da posluži u raspravi o broju stanovnika, ratnim žrtvama?

Milovančev dobro zna ko je nadležan za objavljivanje na zvaničnom sajtu Muzeja žrtava genocida (a ne Muzeja genocida, kako piše) pa njegovo tvrdnja da je to postavio „anonimni saradnik muzeja koji je objavio ovaj nestručan prikaz“, podseća na naivnost „francuskih sobarica“. Zar nije mogao da pozove direktora Muzeja, koga inače poznaje više od dve decenije, i kaže mu šta misli o pomenutom prilogu? Ako smatra da je najlakše, i najdelotvornije, da svoje mišljenje objavi u uglednim novinama, mora da pretpostavi da ću ja na to reagovati!

Ne znam ko je dao naslov teksta. Želim da istaknem da je u njemu ispisana lažna tvrdnja. Naime, nikada i niko nije utvrdio tačan broj žrtava rata u Kraljevini Jugoslaviji 1941–1945. godine. Postoje samo procene! A to znači da je neumesno koristiti izraze „umanjen“ ili „uvećan“.

Procene broja stanovnika nove države, Demokratske Federativne Jugoslavije, je legitimno pravo vlasti. Procena nije sveta stvar pa da se mora uzimati kao nešto nesporno. Ona se mora ispravljati boljim činjenicama dobijenim, na primer, popisima!

Komunistička vlast je već 1945. godine naglasila da je u toku rata stradalo 1.706.000 stanovnika. Posle sprovedenog popisa ratnih žrtava 1964. godine procenjeno je da ih je bilo između 1.016.000 i 1.018.000 (od čega je oko 597.000 popisano imenom i prezimenom).

Čini mi se da je Milovančev imao neke druge namere od ispravljanja procena. Uostalom, da je pažljivo pregledao glavne priloge na sajtu Muzeja mogao je da vidi novine Hrvatski narod od 31. maja sa procenama broja stanovnika Nezavisne Države Hrvatske i da procenjeni broj Srba uporedi sa kasnijim procenama. Naravno, i sledeći tekst na koji reaguje:

„Kad su prilike redovne i priraštaj stanovništva normalan izračunavanje broja stanovnika ne predstavlja veliku teškoću. Međutim, izračunati broj stanovnika Jugoslavije ovim načinom sada, posle četvorogodišnje okupacije, velikih ratnih gubitaka i gubitaka usled ratnih nedaća, kao i nesumnjivog opadanja prirodnog priraštaja usled izostalog znatnog broja novih brakova, nemoguće je. Taj cilj nemaju ni rezultati izloženi u ovoj maloj publikaciji (rubrika za 31-III-1945).

„Broj stanovnika jedne zemlje koja je prošla kroz ratne nedaće kao Jugoslavija može se dobiti samo opštim popisom stanovništva. Takav popis izvršiće se, svakako, čim to prilike dozvole.

„Ova izračunavanja pokazuju koliko je Jugoslavija imala stanovnika 31-III-1941, dakle pred sam rat. Brojeve iz te rubrike treba smatrati kao već dostignute, jer ispred toga datuma stoji period normalnog priraštaja stanovništva. Poslednja rubrika, pak pokazuje koliko bi Jugoslavija imala stanovnika četiri godine kasnije, t. j. 31-III-1945, skoro na završetku rata, da nije pretrpela velike ratne gubitke. I jedan i drugi podatak, međutim, korisno će poslužiti za izračunavanje ratnih gubitaka kad bude izvršen nov popis stanovništva.“

Ponavljam poslednji zaključak citiranog teksta: obe procene „korisno će poslužiti za izračunavanje ratnih gubitaka“. Šta je tu sporno?

Milovančev ne razume pojmove „procena“ i „popis“. Ostaje pitanje zašto insinuira kada tvrdi „Šta je sakriveno prilikom objave dokumenta. Zatajeno je da je popis tri godine posle rata…“

Jedino u čemu se donekle slažem sa Milovančevim jeste njegova računica da je na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske postradalo oko 750.000 stanovnika. Uzgred, zašto samo toliko kada je, po tvrdnjama brojnih zaljubljenika u prošlost, samo 700.000 stradalo u Jasenovcu!

Prilikom pripreme dokumenta za objavljivanje želeo sam da ukažem na složenost posla utvrđivanja ratnih žrtava. U tom kontekstu planirao sam da podatke iz popisa obavljenog 31. marta 1948. godine postavim na sajt Muzeja. Pa ko voli, nek izvoli, nek upoređuje, zamera, kritikuje, napada, hvali!

PS: Na kraju mi ostaje pitanje zašto Milovančev (i njegovi nalogodavci) na pročita(še) prilog o revizionizmu slučaja Jasenovac dr Mirjane Kasapović i ne oglasiše se?

Autor: Veljko Đurić Mišina

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: „Umanjen broj žrtava u Jugoslaviji 1945“.

Jovan šumom a Ivica drumom ili: O činjenju, nečinjenju i zločinjenju

Bastašić: O činjenju, nečinjenju i zločinjenju (2)

Veljko Đurić Mišina: Zablude istoriografije kod Srba kad je reč o Rimokatoličkoj crkvi