Veljić: Protiv Hortijevog duha, odlučno!

Povodom napada na Emu Zađvu, dokazanog borca protiv fašizma i povampirenja Hortijevog duha, u celosti prenosimo saopštenje iza kojeg stoji Aleksandar Veljić, predsednik Udruženja za očuvanje sećanja na žrtve holokausta.

U subotu 22. novembra dogodio se još jedan u nizu napada na Emu Zađvu, kćerku somborskog sarača Ištvana Mereia koji je aprila 1941. spasao na stotine somborskih Srba sigurne smrti od ruke hortijevskog okupatora!  Ovo je drugi put ove godine da mediji na mađarskom jeziku o državnom trošku pokreću hajku na porodicu Zađva: pre nekoliko meseci Radio Novi Sad na mađarskom posredstvom novosadskog „advokata“ Antala Božokija, a u subotu list „Mađarska reč“ intervjuom sa unukom somborskog bračnoj para Hajnal.  Pal i Margita Hajnal su 1941. aktivno potkazivali somborske Srbe okupatoru i doprineli smrti najmanje 500 građana Sombora. Njihov unuk u „Mađarskoj reči“ naziva gospođu Zađvu izdajnikom vojvođanskih Mađara koji koči rehabilitaciju njegovih predaka.  „Mađarska reč“ nije intervjuisala Emu Zađvu, niti obratila pažnju na dokaze koje je prikupila.  Stoga smo, kao građansko udruženje, obavezni da predočimo činjenice koje je prećutala „Mađarska reč“ u nadi da će građani Srbije da se ujedine spram rastućeg hortizma u Srbiji.

„Mađarska reč“ prećutala je kontekst zločina bračnog para Hajnal aprila 1941, kada je mađarska okupatorska vojska ušla u bačka mesta i iscenirala izmišljene sukobe sa „četnicima“ kao povod za pogrom 3.500 Srba (u Senti i Jevreja).  Bračni par Hajnal je u svom gradu najaktivnije potkazivao somborske Srbe za odstrel, a mnoge potkazane uspeo je da spasi Emin otac Ištvan založivši život svoje porodice.  Nekoliko meseci kasnije Ištvan je umalo izgubio suprugu i kćerku Emu 23. januara 1942, kada su se zadesile na ulici u Novom Sadu gde ih je žandarm poterao na sabirno mesto sa koga su građani utovarivani u kamion za Štrand i rupu u ledu.  Da ne bi služio okupatoru, Ištvan Merei je zatvorio saračku radnju i posvetio se poljoprivredi.  Hortijevce nikada nije puštao u kuću.  Komunisti su oktobra 1944. odveli Ištvana u nepoznatom pravcu.  Pre dolaska komunista u Sombor, bračni par Hajnal je aprila 1944. gostio SS oficire i hortijevske komandante koji su deportovali somborske Jevreje u nacističke logore smrti.  Očevidac tih slavlja je Ema Merei (danas Zađva), školska drugarica Rozike Hajnal, kćerke Hajnalovih, koja je Emu često pozivala na druženja i svečanosti u kuću svojih roditelja kod Somborskog kanala.  Rozika je 2011. pokrenula rehabilitaciju svojih roditelja tvrdeći da su nevine žrtve komunističkog terora 1944.  U međuvremenu je preminula od srca juna 2013. u 79-oj godini života, a postupak rehabilitacije nastavili su njeni sinovi.

„Mađarska reč“ prećutala je da somborski hroničar ratnih zbivanja, Milenko Beljanski, označava bračni par Hajnal kao potkazivače Srba koje su hortijevski vojnici privodili u staru gradsku kuću uoči likvidacije.

Gospođa Zađva je 9. oktobra dala izjavu somborskom Tužilaštvu o delovanju Hajnalovih za vreme okupacije, na osnovu čega je zaustavljena već doneta nepravosnažna presuda o rehabilitaciji tih saučesnika okupatora, te zakazana nova rasprava u decembru u  Višem sudu u Somboru.  „Mađarska reč“ taj časni postupak jedne žene karakteriše naslovom svog članka – „Nisu nam potrebni neprijatelji kada imamo prijatelje“.

Ema Zađva rođena Merei je pre svih drugih Mađara rehabilitovala svog nevinog oca koji je od komunista proglašen za „narodnog neprijatelja“, ali „Mađarska reč“ prećutkuje da o njegovoj nevinosti napismeno svedoče Srbi koje je spasao, kao i to da su zločini prema Mađarima u posleratnoj Jugoslaviji počinjeni od strane jugoslovenskih komunista i da se Vojvodina tada nalazila pod Vojnom upravom zapovednika Ive Rukavine, Hrvata. Jugoslovenski komunisti su mešanog etničkog sastava: o toj činjenici glasno ćuti mađarska štampa!  Cilj je očigledan – satanizovati srpski narod, optužiti ga da je počinio genocid nad Mađarima.

Unuk Hajnalovih dovodi gospođu Zađvu u vezu sa sprečavanjem rehabilitacije hortijevskog elitnog žandara, Turanskog lovca Tibora Kiša iz Vrbasa, koji je nasilno zauzeo kuću jednog Srbina 1941. nakon što je svečano dočekao okupatorsku vojsku.  Januara 1942. taj krvnik je učestvovao u Raciji u Čurugu, a aprila 1944. u deportaciji vrbaških Jevreja u nacističke logore smrti.  Ema Zađva je dobar deo životnog veka provela u posleratnom Vrbasu, gde je došla u kontakt sa kućepaziteljkom Tibora Kiša i drugim građanima koji su posvedočili da tog hortijevca nisu ubili partizani, nego njegov kolega zbog ljubomore.  Krajnje je indikativna koincidencija da je unuka Tibora Kiša, inače sekretarica u mađarskom parlamentu, Magdolna Kiš Čerešnješ, pokrenula postupak rehabilitacije svog dede iste godine kada i Rozika Hajnal svojih roditelja.  Jasno je zašto se tako dugo čekalo, kao i u nekoliko drugih slučajeva: da protekne dovoljno vremena i prašina zaborava da padne na zverstva i da pomru svi živi stari svedoci.  Potomci zlikovaca služe se i zakonskim mogućnostima.  Sadašnji zakon dopušta rehabilitaciju svakog ko je streljan bez pravosnažne presude, bez obzira na počinjene zločine.  Zbog toga je, na zahtev svoje kćerke Julije Teleki, rehabilitovan opštinski beležnik Čuruga, jedan od počinilaca zverske Racije u kojoj je od 4. do 19. Januara 1942. istrebljeno 35% stanovnika tog mesta!

Posleratne generacije, bez istorijskog konteksta i saznanja o zverstvima za vreme okupacije, neretko ne shvataju značaj ovih zbivanja.  Starije generacije snose krivicu za prikrivanje zločina iz straha da će se razviti međunacionalni razdor.  Razdor među narodima Vojvodine i onda i danas stvaraju nečasni ljudi, profiteri i saradnici okupatora.  Istorijska istina vodi ka pokajanju i pomirenju.  Sudeći po subotnjem izdanju, „Mađarskoj reči“ nisu potrebna pomirenja i istina o zločinima, nego da čestite Mađare podvrgne linču, te da za zločine hortijevaca okrivi nekog drugog – komuniste, Srbe, Jevreje, Mađare antinaciste, bivšu Jugoslaviju…

„Mađarska reč“ je prećutala da je Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio presudu Višeg suda u Somboru kojom je odbačena rehabilitacija Hajnalovih.  Viši sud u Somboru dva puta je odbio rehabilitaciju, pa su se unuci obratili Apelacionom sudu.  Taj sud je uvažio žalbu potomaka.  Deo somborske javnosti je svedok da se tada unuk Hajnalovih hvalio da je pomoću Apelacionog suda uspeo da rehabilituje svoje pretke.  To bi se zaista dogodilo pravosnažno kroz dve sedmice od nepravosnažne presude da se nije pojavio očevidac da posvedoči da su u pitanju ratni zločinci za čiju rehabilitaciju ne postoji pravna osnova.  Viši sud u Somboru je tako, na osnovu izjave Eme Zađve, i treći put odbio rehabilitaciju Hajnalovih.  Pitamo se sa kojim motivom je Apelacioni sud u Novom Sadu poništio dve presude Višeg suda u Somboru?  Da se nije pojavio svedok, po nalogu Apelacionog suda postala bi pravosnažna rehabilitacija Hajnalovih.  Dakle, svedok Ema Zađva je „Mađarskoj reči“ kriva zato što je živa!

Društvo za očuvanje sećanja na Holokaust poziva Apelacioni sud u Novom Sadu da prekine neosnovane pokušaje da mimo zakona rehabilituje saučesnike ratnih zločinaca u Somboru, Pala i Margitu Hajnal.  Pozdravljamo istrajnost pravosudnih organa u Somboru, koja je u skladu sa Zakonom Republike Srbije i načelima međunarodnog prava po kojem dokazani ratni zločinci ne mogu da budu rehabilitovani zato što njihovi zločini NE ZASTAREVAJU!Svesni smo da potomcima nije lako da priznaju i shvate zločine svojih predaka i sigurni smo da su ti zločini od njih sistematski prikrivani.  Nijedan potomak nije kriv za dela svojih predaka, osim ako svesno zatvara oči pred istinom i pokušava da prekroji krivicu svojih predaka usled koje su stradali mnogi nedužni građani!

Najoštrije osuđujemo poziv „Mađarske reči“ na linč porodice Zađva u kojem je sin Eme Zađve, unuk Ištvana Mereia, opisan kao klevetnik Mađara, a njegova majka kao izdajnik vojvođanskih Mađara.  Da li to državno glasilo priželjkuje da padne krv Eme Zađve, kao što je pala krv njenog oca i nevinih somborskih Srba i Jevreja?!Dana 17. oktobra ove godine, dok je išla u Sud da overi dokument u vezi sa povratom imovine oduzete od njenog pokojnog oca, nepoznati muškarac je prišao sa leđa i ošamario Emu kod somborske Gimnazije.  Dok se okrenula on je već zamakao iza ugla.  Pošto prolaznici nisu hteli da budu svedoci policija nije obaveštena o ovom napadu.  Da li taj napad odražava stav potencijalnih novih zločinaca, poklonika hortijevske ideologije, koji u dubini duše gaje srbomržnju, antisemitizam i prezir prema Mađarima koji nisu ni onda ni sada pristali na takva zlodela?

Sombor, 26. novembra 2014. 

Aleksandar Veljić, predsednik Društva za očuvanje sećanja na holokaust

Izvor: Novine Novosadske

Vezane vijesti:

POVODOM 73. GODIŠNjICE OKUPACIJE BAČKE APRILA 1941 …

Pomen žrtvama Novosadske racije

PODRŠKA BORBI PROTIV ETNIČKI ČISTE „VELIKE …

Aleksandar Veljić profiter? Sram vas bilo! – Jadovno 1941.