Veliki rat: Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice – Pečat istine u vlasti pobednika (II deo)

Datum objave: petak, 23 maja, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Nemci su smatrali da će ratom ispuniti svoju kulturnu misiju koja će biti potrebna u nastupajućem XX veku, o čemu je u svojim sećanjima detaljno pisao Fon Moltke, a što je Kurt Rizler sažeto napisao 1. avgusta 1916. godine: „Trostruki je smisao rata: odbrana od sadašnje Francuske, preventivni rat protiv buduće Rusije (već zakasneo) borba sa Engleskom oko svetske dominacije“

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/rov-vojnici.jpg

 

Rasprava o uzrocima i krivici za Prvi svetski rat potrajala je i posle Drugog svetskog rata. Međutim, nemački istoričar Fric Fišer 1969. godine okončava ovu raspravu na duže vreme svojom poznatom knjigom Rat iluzija, nemačka politika 1911−1914. Fišer u svojoj studiji ističe da nemački kancelar Betman- Holveg nije bio spreman da Nemačku uvuče u rat. Imao je u vidu plodove saradnje sa Engleskom i upozoravao je Austriju na posledice potencijalnog rata protiv Srbije i Crne Gore i na činjenicu da Rusija ne bi mogla mirno da posmatra takav sukob. Međutim, nemački car Vilhelm II je bio pobornik agresivnije politike, što je dovelo do sukoba sa Britanijom i do njenog približavanja Francuskoj i Rusiji. Ta Vilhelmova agresivnost jasno je prepoznatljiva kroz njegove reči: Borba između Slovena i Germana se ne može više izbeći, do nje će sigurno da dođe. Kada? Videće se. Vilhelm II se 23. oktobra 1913, navodi Fišer, sreo sa Francom Ferdinandom i oni su se tom prilikom dogovorili o uništenju Srbije. To je dalo povod srpskim nacionalistima da planiraju atentat na prestolonaslednika Ferdinanda. Vilhelm II je takođe izrekao da Sloveni nisu rođeni da bi vladali, već da bi bili sluge, i to im se mora staviti na znanje.

 

TRŽIŠTE I EKONOMIJA

Zanimljivo je Fišerovo razmatranje austrougarsko-nemačkog sukoba oko njihovih ekonomskih interesa u Srbiji. On piše da je do 1905. godine Austrougarska upravljala srpskom spoljnom trgovinom a takođe je u unutrašnjoj srpskoj privredi imala veliki uticaj. Kada je Austrougarska 1905. godine, zabranom uvoza srpske stoke, započela Carinski rat sa Srbijom, Nemačka je iskoristila ovu situaciju kako bi se probila na srpsko tržište. Srbija je, sa svoje strane, situaciju iskoristila da otkloni isključivu spoljnotrgovinsku orijentaciju na Beč i Peštu. Iste godine Privredna komora Berlina plasira bankarski kapital u Srbiju, a sarađuje sa bankom Franko-Srb, u kojoj dominira francuski kapital. Od 1909. godine prihvata se nemačko učešće u naoružanju Srbije, tako da se uspostavlja srazmera: 75 odsto francuskih prema 25 odsto nemačkih korporacija. Pre balkanskih ratova i za vreme njih, Beč je pokušavao da balansira između ratničkog sukoba sa Srbijom i diplomatsko-ekonomskih mera, u cilju obnavljanja poslovnih odnosa sa Srbijom. Razmišljalo se o zaključivanju carinske unije ili bar trgovinskog sporazuma sa davanjem povlastica Austrougarskoj u srpskoj spoljnoj trgovini. Ipak, do realizacije nije došlo zbog odbijanja Srbije, ali i uticaja Nemačke, koja nije bila spremna da prepusti Beču svoju privrednu poziciju u Srbiji. Nemačka je za prvenstveni cilj imala izgradnju železničke pruge preko Srbije prema Bagdadu. Na samom kraju 1913. godine pravljen je plan za Orijent železnicu sa austrijskim, francuskim, ruskim i srpskim učešćem. Kada je ovaj projekat aprila 1914. godine propao, Beč je pokušavao sve do početka rata da sa Srbijom zaključi konvenciju o železnici.

 

OPASNA SRBIJA

Austrougarska je Srbiju smatrala najopasnijim protivnikom, a glavni razlozi za takvo gledanje su bili njena veličina, kao i jačina koju je pokazala u balkanskim ratovima. Nemačka je, sa svoje strane, kako navodi Fišer, posmatrala Srbiju prvenstveno sa aspekta dolazećeg Velikog rata. Berlinu nije odgovaralo da se brojne austrougarske trupe vežu za Srbiju. Zato su Ministarstvo spoljnih poslova i sam nemački car savetovali Beč da se nekako sporazume sa Srbijom, a to bi se najbolje ostvarilo kroz ekonomske odnose. Ovakvi predlozi nisu nailazili na razumevanje kod austrijskih političara; jedan od njih (Lerhenfeld) izjavio je: „Sa Srbima ili protiv njih, primena nasilnih mera ili dobrosusedski odnosi, ali pola-pola nije moguće.“ Beč je, u stvari, osećao konstantnu ugroženost od Beograda, tako da neko mirno rešenje nije izgledalo verovatno. Strah Beča je bio pojačan širenjem glasina o predstojećem ujedinjenju Srbije i Crne Gore, zbog čega su Austrougari smatrali da bi crnogorsku obalu, čak i Cetinje, trebalo pripojiti Albaniji. Nemci su, uključujući i cara Vilhelma II, nasuprot njima, smatrali da je ujedinjenje dve srpske države neizbežno i ako bi Beč ovo pokušao da spreči, načinio bi glupost koja bi podstakla rat sa Slovenima, što bi Nemce ostavilo hladnima. Austrijski diplomata Černin je pisao: „Velikosrpska misao je već postala stvarnost, tako da je nemoguće uspostaviti neki trajniji mir i odnos, a da mi ništa zauzvrat ne tražimo od njih, niti oni od nas. Imam jedno živo osećanje, i to ne od juče, da moramo da raščistimo sa današnjom Srbijom, ako hoćemo konačno da ostvarimo mir na Balkanu, Srbiju treba svesti na minimum (i u teritorijalnom smislu).“ Upadljivo je koliko se, za razliku od Nemačke, u Austriji malo diskutovalo o mogućnosti ruske intervencije u slučaju rata sa Srbijom. Beč je ili potcenjivao ovu opasnost ili se pak oslonio na „blistavu nemačku odbranu“. Ipak, treba reći da se Franc Ferdinand početkom 1913. godine protivio preventivnom ratu protiv Srbije, jer se plašio da bi uključivanje Rusije u rat moglo dovesti do nekih revolucionarnih posledica koje bi poremetile njegove planove za ponovno uspostavljanje Lige tri cara (skup sporazuma Rusije, Nemačke i Austrougarske zaključenih 1873, 1881. i 1884). Nemački car Vilhelm II je, međutim, zaoštrio pristup obećavši Austriji punu podršku u ratnoj opciji.

 

NOVI POREDAK

Berlin je podržao Beč da vodi „pravi rat“ protiv Srbije, smatrajući da bi odlučujuća pobeda nad Srbijom i deljenje srpskih teritorija austrijskim balkanskim prijateljima znatno oslabili ruski uticaj na poluostrvu. Nemačka je time dala do znanja da se više ne može zadovoljiti stanjem status quo u Evropi i da eliminisanjem Srbije dobija direktni put Berlin − Carigrad (Turska je bila saveznik Nemačke). Na taj način bi Nemačka ostvarila hegemoniju na evropskom kontinentu. To su suštinski razlozi zbog kojih Vilhelm II 13. juna 1914. godine na sastanku u Konopištu (Češka) pokušava da Ferdinanda ubedi da je nastupio povoljan trenutak za obračun sa Srbijom, ali Beč je ovu situaciju nastavio da razmatra. Posle atentata od 28. juna nemački političari (kao Numan) ubeđuju Austrijance da je egzistencijalno pitanje Austrougarske uništenje Srbije, uz upozorenje da ukoliko ne iskoriste ovu priliku, onda više ne treba da računaju na Nemačku kao svog saveznika. I pored toga što su mnogi Nemci postavljali pitanje stava Rusije, Vilhelm II je poručio da se sa Srbima mora što pre raščistiti, i po cenu evropskog rata, i da će Nemačka biti po svaku cenu uz Austrougarsku. Grof Hojos i podsekretar Cimerman su 5. jula razgovarali o sudbini Srbije, uz konstataciju da se ona mora teritorijalno smanjiti, ako ne kroz direktnu aneksiju, onda tako što će se njeno područje raspodeliti između Rumunije, Bugarske, Grčke i Albanije. Na taj način bi se stvorio novi poredak na Balkanu, kao najvažniji ratni cilj Austrougarske. Načelnik Generalštaba Konrad fon Hecendorf bio je za „blickrig“ protiv Srbije, a ukoliko bi se umešala Rusija, trebalo je zaratiti i protiv nje. Grof Bertold (austrijski diplomata) takođe je bio za rat, ali je tražio proveru držanja Rumunije i Italije. Car Franc Jozef se plašio da bi oklevanje dovelo do diskreditacije Nemačke i zato se odlučio za ultimatum Srbiji, koji ona ne bi mogla da prihvati, što bi bio razlog za otpočinjanje rata. Austrijska i mađarska strana (austrijski političar Šturgh, grof Bertold i mađarski premijer Tisa) 14. jula su usaglasile tekst ultimatuma Srbiji. Engleski ministar spoljnih poslova Grej pokušao je da posreduje kako iz ovog sukoba ne bi nastao austrijsko-ruski, a time i evropski rat. Iako je srpska vlada uglavnom prihvatila zahteve iz ultimatuma, Beč je već otpočeo sa mobilizacijom i 28. jula je objavljen rat Srbiji. Grof Bertold je učtivo odbio predlog ministra Greja, ističući da je kasno za pregovore i da je ratno stanje već nastupilo. U glavnim evropskim gradovima vladali su zaprepašćenje zbog objave rata Srbiji i zebnja da iza tog akta ipak stoji Nemačka, koja čeka povoljan trenutak da se razračuna sa Rusijom i Francuskom.

Nemci su smatrali da će ratom ispuniti svoju kulturnu misiju koja će biti potrebna u nastupajućem XX veku, o čemu je u svojim sećanjima detaljno pisao Fon Moltke, a što je Kurt Rizler sažeto napisao 1. avgusta 1916. godine: „Trostruki je smisao rata: odbrana od sadašnje Francuske,                preventivni rat protiv buduće Rusije (već zakasneo) borba sa Engleskom oko svetske dominacije.“

Posle Fišerove studije, naučno utemeljene sa više stotina fusnota koje obuhvataju relevantne izvore s kraja XIX i početka XX veka, izgledalo je da se na Versajsku presudu konačno stavlja pečat pravnosnažnosti. U decenijama koje su usledile ovaj je pečat bio neprikosnoven. Međutim, u istorijskoj, kao uostalom i u pravnoj nauci, a u ovoj stvari upravo je reč o preplitanju istorije i prava, pečat istine nije nepromenljiv, naprotiv. To dokazuje celokupna istorijska i pravna praksa. U velikim istorijskim događanjima, kada sukob različitih interesa dostigne svoj maksimum, predstavljanje važnih činjenica i odmeravanje krivice i njenih stepena nisu u rukama onoga koji je bolji, moralniji i pravedniji, već onoga koji je bio jači, dakle u vlasti pobednika. Razume se, ponekad se mogu poklopiti pravda i pobeda, ali iskustvo uči da to neretko nije slučaj. Zato se naknadnim otkrivanjem relevantnih dokumenata vrši korigovanje tumačenja istorijskih događaja, odnosno otvaraju se mogućnosti za rehabilitaciju nekada pravnosnažno osuđenih.

II

 

Iznošenje u javnost izvesnih dokumenata koji nisu bili poznati u vreme Fišerovog „pečata“ baca, u određenoj meri, novo svetlo na Versajsku presudu i utvrđeni stepen krivice, koji Nemačku postavljaju na najviše mesto pijedestala krivaca za Veliki rat.

Profesor istorije, Amerikanac Solomon Vank, u jednom članku otkriva neobjavljeni memorandum poslanika Bertolda Moldena, koji baca nešto drugačije svetlo na odnos krivice, posebno njenog stepena, Nemačke i Austrougarske za otpočinjanje Velikog rata. Profesor Vank svoj članak otvara sledećim pasusom:

„Mi smo otpočeli rat, a ne Nemci, a još manje Antanta, koliko je meni poznato.“ Tako počinje nedavno objavljeni opis događaja iz jula 1914. godine, napisan u decembru 1918. godine, a napisao ga je baron Leopold fon Andrijan-Verburg, uvaženi i uticajni austrougarski generalni konzul u Varšavi (1911-1914). Nalazio se u Beču posle atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. godine, i pripadao je malom krugu diplomata koji su bili upoznati sa razgovorima u Balhausplacu vođenim nakon ovog događaja. Otvoreno priznanje Andrijana Verburga o odgovornosti Austrougarske za izbijanje Prvog svetskog rata je neposrednije od onog koje je otkriveno pre jedne decenije: priznanje grofa Aleksandra Hoja, šefa Kabineta ministra inostranih poslova, grofa Leopolda Bertolda. Priznanje Andrijana Verburga o odgovornosti Austrougarske predstavlja paradoks u kontekstu kontroverze oko nemačke politike u julu 1914. godine, do čega je dovelo objavljivanje knjige Frica Fišera 1964. godine o ratnim ciljevima Nemačke. Kao što je istakao Fric Felner u eseju o Hojovoj misiji u Berlinu u cilju obezbeđivanja nemačke podrške nekoliko dana posle atentata na nadvojvodu, politika Austrougarske u julu 1914. godine je bila potpuno izvan debate „kao da nije bilo potrebe za novim preispitivanjem, razgovorima… odnosno bar za kritičkim razmatranjem austrijsko-nemačke saradnje u pripremanju rata protiv Srbije“.

U prilogu svog rada, prof. Vank objavljuje Promemoriju dr Bertolda Moldena od 6. jula 1914. godine. Ovaj dokument, dostupan u nemačkom originalu i preveden na engleski, koliko nam je poznato, do sada nije preveden na srpski jezik. Prevod pružamo sa originala, uz neka naša pojašnjenja. Inače, dr B. Molden (1853−1942) kako navodi prof. Vank, bio je istoričar i novinar, pripadnik nemačko-austrijske liberalne buržoazije. Gajio je simpatije za velikoaustrijski reformski pokret, koji se dovodio u vezu sa nadvojvodom Francom Ferdinandom. Posle 1906. godine, Molden je ostvario bliske intelektualne kontakte sa Belvederskim krugom, koji su činili najpoverljiviji nadvojvodini savetnici; on nije bio neposredno uključen u donošenje odluka onako kako su to bili Andrijan Verburg, Hoj i Forgač, ali je bio politički insajder blizak Ministarstvu inostranih dela Austrougarske. Bio je cenjeni novinar i urednik, između ostalih publikacija, i „Fremdenblata“, poluzvaničnog lista Balhausplaca, kao i autor knjiga o filozofskim, političkim i istorijskim temama. Kao istoričar, Molden je verovatno najpoznatiji po svojoj kratkoj biografiji grofa Alojza Lekse fon Erentala, ministra inostranih dela Austrougarske 1906−1912. Moldenov sin Ernst je bio novinar, oženjen Paulom fon Preradović, koja je pak autor teksta austrijske himne.

 

Piše: Dr Oliver Antić, autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i savetnik predsednika

Republike Srbije

Izvor: Pečat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top