Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Велики рат: Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице – Печат истине у власти победника (II део)

Немци су сматрали да ће ратом испунити своjу културну мисиjу коjа ће бити потребна у наступаjућем XX веку, о чему jе у своjим сећањима детаљно писао Фон Молтке, а што jе Курт Ризлер сажето написао 1. августа 1916. године: „Троструки jе смисао рата: одбрана од садашње Француске, превентивни рат против будуће Русиjе (већ закаснео) борба са Енглеском око светске доминациjе“

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/rov-vojnici.jpg

 

Расправа о узроцима и кривици за Први светски рат потраjала jе и после Другог светског рата. Међутим, немачки историчар Фриц Фишер 1969. године окончава ову расправу на дуже време своjом познатом књигом Рат илузиjа, немачка политика 1911−1914. Фишер у своjоj студиjи истиче да немачки канцелар Бетман- Холвег ниjе био спреман да Немачку увуче у рат. Имао jе у виду плодове сарадње са Енглеском и упозоравао jе Аустриjу на последице потенциjалног рата против Србиjе и Црне Горе и на чињеницу да Русиjа не би могла мирно да посматра такав сукоб. Међутим, немачки цар Вилхелм II jе био поборник агресивниjе политике, што jе довело до сукоба са Британиjом и до њеног приближавања Францускоj и Русиjи. Та Вилхелмова агресивност jасно jе препознатљива кроз његове речи: Борба између Словена и Германа се не може више избећи, до ње ће сигурно да дође. Када? Видеће се. Вилхелм II се 23. октобра 1913, наводи Фишер, срео са Францом Фердинандом и они су се том приликом договорили о уништењу Србиjе. То jе дало повод српским националистима да планираjу атентат на престолонаследника Фердинанда. Вилхелм II jе такође изрекао да Словени нису рођени да би владали, већ да би били слуге, и то им се мора ставити на знање.

 

ТРЖИШТЕ И ЕКОНОМИЈА

Занимљиво jе Фишерово разматрање аустроугарско-немачког сукоба око њихових економских интереса у Србиjи. Он пише да jе до 1905. године Аустроугарска управљала српском спољном трговином а такође jе у унутрашњоj српскоj привреди имала велики утицаj. Када jе Аустроугарска 1905. године, забраном увоза српске стоке, започела Царински рат са Србиjом, Немачка jе искористила ову ситуациjу како би се пробила на српско тржиште. Србиjа jе, са своjе стране, ситуациjу искористила да отклони искључиву спољнотрговинску ориjентациjу на Беч и Пешту. Исте године Привредна комора Берлина пласира банкарски капитал у Србиjу, а сарађуjе са банком Франко-Срб, у коjоj доминира француски капитал. Од 1909. године прихвата се немачко учешће у наоружању Србиjе, тако да се успоставља сразмера: 75 одсто француских према 25 одсто немачких корпорациjа. Пре балканских ратова и за време њих, Беч jе покушавао да балансира између ратничког сукоба са Србиjом и дипломатско-економских мера, у циљу обнављања пословних односа са Србиjом. Размишљало се о закључивању царинске униjе или бар трговинског споразума са давањем повластица Аустроугарскоj у српскоj спољноj трговини. Ипак, до реализациjе ниjе дошло због одбиjања Србиjе, али и утицаjа Немачке, коjа ниjе била спремна да препусти Бечу своjу привредну позициjу у Србиjи. Немачка jе за првенствени циљ имала изградњу железничке пруге преко Србиjе према Багдаду. На самом краjу 1913. године прављен jе план за Ориjент железницу са аустриjским, француским, руским и српским учешћем. Када jе оваj проjекат априла 1914. године пропао, Беч jе покушавао све до почетка рата да са Србиjом закључи конвенциjу о железници.

 

ОПАСНА СРБИЈА

Аустроугарска jе Србиjу сматрала наjопасниjим противником, а главни разлози за такво гледање су били њена величина, као и jачина коjу jе показала у балканским ратовима. Немачка jе, са своjе стране, како наводи Фишер, посматрала Србиjу првенствено са аспекта долазећег Великог рата. Берлину ниjе одговарало да се броjне аустроугарске трупе вежу за Србиjу. Зато су Министарство спољних послова и сам немачки цар саветовали Беч да се некако споразуме са Србиjом, а то би се наjбоље остварило кроз економске односе. Овакви предлози нису наилазили на разумевање код аустриjских политичара; jедан од њих (Лерхенфелд) изjавио jе: „Са Србима или против њих, примена насилних мера или добросуседски односи, али пола-пола ниjе могуће.“ Беч jе, у ствари, осећао константну угроженост од Београда, тако да неко мирно решење ниjе изгледало вероватно. Страх Беча jе био поjачан ширењем гласина о предстоjећем уjедињењу Србиjе и Црне Горе, због чега су Аустроугари сматрали да би црногорску обалу, чак и Цетиње, требало припоjити Албаниjи. Немци су, укључуjући и цара Вилхелма II, насупрот њима, сматрали да jе уjедињење две српске државе неизбежно и ако би Беч ово покушао да спречи, начинио би глупост коjа би подстакла рат са Словенима, што би Немце оставило хладнима. Аустриjски дипломата Чернин jе писао: „Великосрпска мисао jе већ постала стварност, тако да jе немогуће успоставити неки траjниjи мир и однос, а да ми ништа заузврат не тражимо од њих, нити они од нас. Имам jедно живо осећање, и то не од jуче, да морамо да рашчистимо са данашњом Србиjом, ако хоћемо коначно да остваримо мир на Балкану, Србиjу треба свести на минимум (и у териториjалном смислу).“ Упадљиво jе колико се, за разлику од Немачке, у Аустриjи мало дискутовало о могућности руске интервенциjе у случаjу рата са Србиjом. Беч jе или потцењивао ову опасност или се пак ослонио на „блиставу немачку одбрану“. Ипак, треба рећи да се Франц Фердинанд почетком 1913. године противио превентивном рату против Србиjе, jер се плашио да би укључивање Русиjе у рат могло довести до неких револуционарних последица коjе би пореметиле његове планове за поновно успостављање Лиге три цара (скуп споразума Русиjе, Немачке и Аустроугарске закључених 1873, 1881. и 1884). Немачки цар Вилхелм II jе, међутим, заоштрио приступ обећавши Аустриjи пуну подршку у ратноj опциjи.

 

НОВИ ПОРЕДАК

Берлин jе подржао Беч да води „прави рат“ против Србиjе, сматраjући да би одлучуjућа победа над Србиjом и дељење српских териториjа аустриjским балканским приjатељима знатно ослабили руски утицаj на полуострву. Немачка jе тиме дала до знања да се више не може задовољити стањем status quo у Европи и да елиминисањем Србиjе добиjа директни пут Берлин − Цариград (Турска jе била савезник Немачке). На таj начин би Немачка остварила хегемониjу на европском континенту. То су суштински разлози због коjих Вилхелм II 13. jуна 1914. године на састанку у Конопишту (Чешка) покушава да Фердинанда убеди да jе наступио повољан тренутак за обрачун са Србиjом, али Беч jе ову ситуациjу наставио да разматра. После атентата од 28. jуна немачки политичари (као Нуман) убеђуjу Аустриjанце да jе егзистенциjално питање Аустроугарске уништење Србиjе, уз упозорење да уколико не искористе ову прилику, онда више не треба да рачунаjу на Немачку као свог савезника. И поред тога што су многи Немци постављали питање става Русиjе, Вилхелм II jе поручио да се са Србима мора што пре рашчистити, и по цену европског рата, и да ће Немачка бити по сваку цену уз Аустроугарску. Гроф Хоjос и подсекретар Цимерман су 5. jула разговарали о судбини Србиjе, уз констатациjу да се она мора териториjално смањити, ако не кроз директну анексиjу, онда тако што ће се њено подручjе расподелити између Румуниjе, Бугарске, Грчке и Албаниjе. На таj начин би се створио нови поредак на Балкану, као наjважниjи ратни циљ Аустроугарске. Начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф био jе за „блицкриг“ против Србиjе, а уколико би се умешала Русиjа, требало jе заратити и против ње. Гроф Бертолд (аустриjски дипломата) такође jе био за рат, али jе тражио проверу држања Румуниjе и Италиjе. Цар Франц Јозеф се плашио да би оклевање довело до дискредитациjе Немачке и зато се одлучио за ултиматум Србиjи, коjи она не би могла да прихвати, што би био разлог за отпочињање рата. Аустриjска и мађарска страна (аустриjски политичар Штургх, гроф Бертолд и мађарски премиjер Тиса) 14. jула су усагласиле текст ултиматума Србиjи. Енглески министар спољних послова Греj покушао jе да посредуjе како из овог сукоба не би настао аустриjско-руски, а тиме и европски рат. Иако jе српска влада углавном прихватила захтеве из ултиматума, Беч jе већ отпочео са мобилизациjом и 28. jула jе обjављен рат Србиjи. Гроф Бертолд jе учтиво одбио предлог министра Греjа, истичући да jе касно за преговоре и да jе ратно стање већ наступило. У главним европским градовима владали су запрепашћење због обjаве рата Србиjи и зебња да иза тог акта ипак стоjи Немачка, коjа чека повољан тренутак да се разрачуна са Русиjом и Француском.

Немци су сматрали да ће ратом испунити своjу културну мисиjу коjа ће бити потребна у наступаjућем XX веку, о чему jе у своjим сећањима детаљно писао Фон Молтке, а што jе Курт Ризлер сажето написао 1. августа 1916. године: „Троструки jе смисао рата: одбрана од садашње Француске,                превентивни рат против будуће Русиjе (већ закаснео) борба са Енглеском око светске доминациjе.“

После Фишерове студиjе, научно утемељене са више стотина фуснота коjе обухватаjу релевантне изворе с краjа XIX и почетка XX века, изгледало jе да се на Версаjску пресуду коначно ставља печат правноснажности. У децениjама коjе су уследиле оваj jе печат био неприкосновен. Међутим, у историjскоj, као уосталом и у правноj науци, а у овоj ствари управо jе реч о преплитању историjе и права, печат истине ниjе непроменљив, напротив. То доказуjе целокупна историjска и правна пракса. У великим историjским догађањима, када сукоб различитих интереса достигне своj максимум, представљање важних чињеница и одмеравање кривице и њених степена нису у рукама онога коjи jе бољи, моралниjи и праведниjи, већ онога коjи jе био jачи, дакле у власти победника. Разуме се, понекад се могу поклопити правда и победа, али искуство учи да то неретко ниjе случаj. Зато се накнадним откривањем релевантних докумената врши кориговање тумачења историjских догађаjа, односно отвараjу се могућности за рехабилитациjу некада правноснажно осуђених.

II

 

Изношење у jавност извесних докумената коjи нису били познати у време Фишеровог „печата“ баца, у одређеноj мери, ново светло на Версаjску пресуду и утврђени степен кривице, коjи Немачку постављаjу на наjвише место пиjедестала криваца за Велики рат.

Професор историjе, Американац Соломон Ванк, у jедном чланку открива необjављени меморандум посланика Бертолда Молдена, коjи баца нешто другачиjе светло на однос кривице, посебно њеног степена, Немачке и Аустроугарске за отпочињање Великог рата. Професор Ванк своj чланак отвара следећим пасусом:

„Ми смо отпочели рат, а не Немци, а jош мање Антанта, колико jе мени познато.“ Тако почиње недавно обjављени опис догађаjа из jула 1914. године, написан у децембру 1918. године, а написао га jе барон Леополд фон Андриjан-Вербург, уважени и утицаjни аустроугарски генерални конзул у Варшави (1911-1914). Налазио се у Бечу после атентата на надвоjводу Франца Фердинанда, 28. jуна 1914. године, и припадао jе малом кругу дипломата коjи су били упознати са разговорима у Балхаусплацу вођеним након овог догађаjа. Отворено признање Андриjана Вербурга о одговорности Аустроугарске за избиjање Првог светског рата jе непосредниjе од оног коjе jе откривено пре jедне децениjе: признање грофа Александра Хоjа, шефа Кабинета министра иностраних послова, грофа Леополда Бертолда. Признање Андриjана Вербурга о одговорности Аустроугарске представља парадокс у контексту контроверзе око немачке политике у jулу 1914. године, до чега jе довело обjављивање књиге Фрица Фишера 1964. године о ратним циљевима Немачке. Као што jе истакао Фриц Фелнер у есеjу о Хоjовоj мисиjи у Берлину у циљу обезбеђивања немачке подршке неколико дана после атентата на надвоjводу, политика Аустроугарске у jулу 1914. године jе била потпуно изван дебате „као да ниjе било потребе за новим преиспитивањем, разговорима… односно бар за критичким разматрањем аустриjско-немачке сарадње у припремању рата против Србиjе“.

У прилогу свог рада, проф. Ванк обjављуjе Промемориjу др Бертолда Молдена од 6. jула 1914. године. Оваj документ, доступан у немачком оригиналу и преведен на енглески, колико нам jе познато, до сада ниjе преведен на српски jезик. Превод пружамо са оригинала, уз нека наша поjашњења. Иначе, др Б. Молден (1853−1942) како наводи проф. Ванк, био jе историчар и новинар, припадник немачко-аустриjске либералне буржоазиjе. Гаjио jе симпатиjе за великоаустриjски реформски покрет, коjи се доводио у везу са надвоjводом Францом Фердинандом. После 1906. године, Молден jе остварио блиске интелектуалне контакте са Белведерским кругом, коjи су чинили наjповерљивиjи надвоjводини саветници; он ниjе био непосредно укључен у доношење одлука онако како су то били Андриjан Вербург, Хоj и Форгач, али jе био политички инсаjдер близак Министарству иностраних дела Аустроугарске. Био jе цењени новинар и уредник, између осталих публикациjа, и „Фремденблата“, полузваничног листа Балхаусплаца, као и аутор књига о филозофским, политичким и историjским темама. Као историчар, Молден jе вероватно наjпознатиjи по своjоj краткоj биографиjи грофа Алоjза Лексе фон Ерентала, министра иностраних дела Аустроугарске 1906−1912. Молденов син Ернст jе био новинар, ожењен Паулом фон Прерадовић, коjа jе пак аутор текста аустриjске химне.

 

Пише: Др Оливер Антић, аутор jе редовни професор Правног факултета у Београду и саветник председника

Републике Србиjе

Извор: Печат

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: