Велики рат: Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице – Како победити „балканску авет“ (3)

„Када победимо Србиjу, тада ће задуго бити побеђен и српски империjализам са ове и оне стране границе. Наравно, ми не морамо први да доказуjемо да смо jачи од Србиjе, али ћемо сукобом доказати да се не плашимо заштитника Србиjе, Русиjе, док ће се с друге стране, уколико Русиjа не уђе у сукоб, jасно показати да се она плаши нас и Немачког царства… Тиме ће нестати балканска авет“, писао jе 1914.  угледни немачко-аустриjски историчар др Бертолд Молден

Прилог 1
Promemoria др Молдена 6. jул 1914.

Монархиjа сада проживљава оне тренутке коjи су одлучуjући за дуги низ
наредних година. Историjа наредних година, вероватно наредних децениjа,
носиће печат одлука коjе буду донесене ових дана. Ради се о томе да ли
ми треба да уредимо наш однос према национално настроjеноj Србиjи одмах
након што jе убиство у Сараjеву показало, а одjек тог убиства потврдио
колику моћ и какав карактер има покрет усмерен против нас, или би било
боље да сачекамо док завере удружења и друштава као и дипломатски
трикови владе пређу у отворени воjни напад. Питање jе да ли атентат и
све припреме у вези с њим, коjе нам се сада полако откриваjу, желимо да
сматрамо коначним доказом за то да више не можемо живети са Србиjом на
досадашњи начин или желимо да наставимо са покушаjима остваривања мирне и
приjатељске коегзистенциjе и одложимо коначну одлуку како не бисмо на
себе навукли кривицу за избиjање jедног можда непотребног рата, или бар
одговорност за рат чиjу би неопходност било немогуће у потпуности
доказати сопственом народу. Озбиљно се може говорити само о одговорности
пред сопственим народом – о одговорности пред Европом не може бити
говора, jер Европа не постоjи. За jавно мњење у Русиjи и Францускоj, као
и у jош неким земљама, ми ћемо увек бити кривци, чак и када би Срби у
току ноћи и наоружани бомбама, усред мира извршили инвазиjу на нас.
Јавно мњење у Немачкоj jе под утиском онога што се догодило и генерално
ће се определити према даљем току догађаjа.
Ако претпоставимо као врло вероватно да Русиjа неће прихватити анексиjу
Србиjе без борбе, и ако даље претпоставимо да сукоб са Русиjом заиста не
треба тражити, већ га треба прихватити само уколико jе заиста
неизбежан, онда се поставља питање да ли уопште има сврхе стављати
Србиjу пред избор или-или коjи би вероватно значио рат са Србиjом, рат
коjи, ипак, не би донео радикално решење са собом. Зар не би такав поход
био исувише сличан ономе коjи су наши воjници под вођством Радецког два
пута водили против Карла Алберта? (Ради се о бици код Кустоце − 24. jул
1848. и Новаре – 23. март 1849. у коjима jе аустриjска воjска под
вођством фелдмаршала Радецког поразила снаге Краљевине
Пиjемонт-Сардиниjа.) Наше тадашње победе су већ десет година касниjе
отишле у старо гвожђе; као што jе Наполеон стао на страну опорављене
Сардиниjе (oдноси се на битку код Солферина – 24. jун 1859. у коjоj jе
аустриjска армиjа поражена од уjедињене француско-пиjемонтске армиjе)
тако би и неки нови руски цар могао да стане иза поново уздигнуте
Србиjе. Притом би се две ствари могле приговорити: прво, да су земље
коjе смо изгубили 1859. (Ломбардиjа) и 1866. године (Венециjа) биле
чисто италиjанске, док су оне коjе жели Србиjа само малим делом српске; и
друго, да се армиjа Радецког ниjе борила само око поседа Ломбардиjе и
Венециjе већ и за очување царства – и заиста постоjи осећање да би и
данас било готово исто.
Ми бисмо се, дакле, након победе над Србиjом вероватно задовољили тиме
да jоj одржимо лекциjу и да jе териториjално умањимо за области
Македониjе коjе бисмо предали Бугарскоj. Могло би се разматрати и то
какве бисмо jош предности притом могли да стекнемо; тешко да би оне, бар
у почетку, могле бити очигледне. Зар не би онда наш народ цену жртава
сматрао превисоком у поређењу с добитком? Питање jе да ли би анексиjа
Србиjе била популарна − можда би и била у словенским земљама и међу
Србима у jужноj Угарскоj – али би бар била опипљива и видљива. Уз то би
нам вероватно Италиjа, када би нас видела заокупљене, поставила захтеве
коjи би jош више умањили утисак нашег успеха. Компензациjа за све ово би
за аполитичне масе морала бити чињеница да смо победили народ коjи jе
постао омражен међу већином нашег становништва. Утолико пре би jавно
мњење образованих људи, уколико они нису присталице пацифизма,
одобравало снажну и одлучну акциjу. Свуда се међу образованим слоjевима
становништва може срести jедна дубока потиштеност везана за оно што њима
изгледа као попустљивост или слабост; свуда схватање да се наставком
такве политике царство приближава свом распаду након што jе оно већ
почело да пропада; свуда сумња у будућност монархиjе коjа jе растрзана
унутрашњим сукобима и коjу више ни њени наjмањи суседи не поштуjу.
Јавност мало зна о томе колико jе вештине и обазривости потребно и
колико се примењуjе да бисмо одбранили нашу позициjу од неповољних
струjања; она jе већ одавно мишљења да jе потребно неко упечатљиво дело,
да jе потребно лупити песницом о сто како би се избрисао утисак
пропадања и распадања. Такво jе било расположење током Балканског рата, а
и касниjе, током последње Албанске кризе (вероватно се односи на
ултиматум коjи jе Аустриjа упутила Србиjи 18. новембра 1913. године, у
коjем се захтева да српска воjска напусти албанску териториjу у року од 8
дана, на шта jе Србиjа пристала). Тешко jе поjединцу да са сигурношћу
каже колико далеко сеже бес коjи jе jавност изразила током демонстрациjа
пред српским посланством; вероватно мање него бес политичке елите, али
мање сигурно само због тога што jе разочарање прешло у резигнациjу. Онаj
пак ко суди по себи и по свом наjближем окружењу сме да каже да jе
охрабруjућа вест то да се може видети како се поjављуjу способни и
храбри људи коjи се доказуjу као вође на боjишту, као и свест о томе да
се доносе тешке одлуке. Неоспорно jе да би утицаj акциjе на морал био
изузетно повољан. Аустроугарска би поново повратила веру у себе. Желим,
дакле постоjим – било би гесло тада.
Општа међународна ситуациjа, како се развила током година, све више гура
монархиjу на чистину. Неће jош много проћи док монархиjа буде тако
опкољена да ће се њени противници осетити изазваним да jе нападну и ко
зна да ли ће она тада моћи да на своjу савезницу Немачку остави утисак
да jе вредно борити се на живот и смрт. Врло jе могуће да ће Српство у
Босни и другим областима наше монархиjе коjе су му блиске извршити jош
већи утицаj ако ослаби респект према нашоj способности пружања отпора.
Руска и француска штампа не покушаваjу узалуд да нас одврате од удара на
Србиjу. Ако се не покажемо jакима, вероватно ће се и Хрвати потпуно
окренути од нас, а вероватно ништа мање – под утиском српског успеха у
Албаниjи – и муслимани. За сада jе српска влада дубоко запрепашћена
атентатом у Сараjеву. Уколико изостану последице коjих се плаши, она ће
почети да стиче предности коjе би могла да има од тог догађаjа. Дошло би
до нових, по нас лоших преокрета, невезано за потресан губитак
престолонаследника као jедне необичне личности. (Нешто мање ласкав
поглед на Франца Фердинанда налази се у писму коjе jе принц Готфрид
Хоенлое-Шилингсфирст упутио Еренталу 13. новембра 1907. У то време,
Хоенлое jе био секретар у амбасади у Берлину. У августу 1914. године
именован jе за амбасадора Аустроугарске у Немачкоj царевини. Пренео jе
своj утисак о надвоjводи након jедног разговора с њим: „И у овом
случаjу, потврдио се моj став да се оваj високи племић не мења много:
предрасуде, површно расуђивање и детињаста наивност у оцени озбиљних
питања. Штета jе што управо носиоци монархистичке идеjе несвесно
откриваjу све мрачне стране овог принципа! Права jе срећа да само
релативно мали броj људи у различитим земљама имаjу прилику да уживаjу у
интими ових високих и моћних племића.“ Ово писмо обjављено jе у Ванк
едициjи, Заоставштина грофа Ерентала бр. 404, стр. 545−547.)Свуда ће се
причати о томе како jе Аустроугарска упутила псовке Србиjи и протерала
неколико ненаоружаних Срба, али да ниjе имала храбрости за сукоб са
Србиjом. Неће само Србиjа имати користи од тога, већ свако ко хоће да
профитира на наш рачун, Румуниjа, Русиjа, Италиjа. Сви наши будући
дипломатски преговори биће отежани, све више ће нас притискати. Србиjа
jе, наjзад, само наjдрскиjа, наjбезобразниjа и наjнецивилизованиjа међу
свим нашим шовинизмом задоjеним противницима, у коjе се као
наjзаслепљениjи (у оригиналу стоjи „verblendster“) ратнохушкач и пре
свега као давалац новца мора уброjати Француска. Ако jош будемо чекали,
вероватно ћемо играти опасну игру случаjа коjу представља сваки рат:
пасивну игру случаjа коjа као и активна игра чека на неочекиван и
повољан развоj догађаjа, али коjа се пак услед тренутних околности чини
безизгледниjом од активне и коjа ионако помаже jош већем порасту међу
Аустриjанцима присутне кобне склоности ка фатализму. Већ нам стижу утехе
са разних страна како се наше царство неће распасти. Да ли смо већ
толико далеко стигли да су ове утехе неопходне? То пружање утехе само
показуjе оно што се у Европи, а нарочито на истоку сматра вероватним, и
таква пророчанства о вероватноћи могу деловати сугестивно. Уопште ниjе
искључено да фанатични занесењаци низом атентата на чланове наше царске
куће покушаваjу да томе даjу своj допринос; jедан чланак у српским
новинама „Пиjемонт“ рачуна на то.
Када победимо Србиjу, тада ће задуго бити побеђен и српски империjализам
са ове и оне стране границе. Наравно, ми не морамо први да доказуjемо
да смо jачи од Србиjе, али ћемо сукобом доказати да се не плашимо
заштитника Србиjе, Русиjе, док ће се с друге стране, уколико Русиjа не
уђе у сукоб, jасно показати да се она плаши нас и Немачког царства и да
jе улога заштитника коjу, како то показуjе последњи говор Сазонова
(Сергеj Сазонов, руски министар спољних послова 1910−1916) она себи
приписуjе и у случаjу галициjских и мађарских православаца, само празно
хвалисање. Тиме ће нестати балканска авет, а у Румуниjи, па чак и у
самоj Србиjи поново ће иступити разумни људи коjи теже успостављању
добрих односа са нама. Осим тога, Србиjа ће, наравно, бити jако
ослабљена поразом и његовим последицама и, што jе веома вероватно,
Бугарска ће добити македонске области из наших руку и неће морати да
чека да их добиjе од Русиjе. Свакако ће се притом поставити питање да ли
треба да учинимо извесне уступке Грчкоj, с обзиром да би за нас од
велике важности морало бити то, нарочито као одржавање противтеже у
односу на Италиjу, да одржимо добре односе са овом малом али живахном
силом коjа има добре везе у читавом источном Средоземљу.
Потискивање српске мегаломаниjе би имало повољан утицаj на Хрвате и
муслимане у Босни и Херцеговини као и на Хрвате у Аустроугарскоj. Ово jе
утолико важниjе jер ми тек морамо да у извесном смислу освоjимо или
поново освоjимо управо ове jужнословенске земље коjе за нас представљаjу
излаз на море. Изгубити њих значило би исто што и пресахнути, ићи ка
сигурноj пропасти. Због тога су сви народи монархиjе заинтересовани за
очување ових териториjа и борба за њих се не може изjедначити с борбом
за Ломбардиjу и Венециjу; па чак ни са борбом за Велшки Тирол (име по
коjем jе Трентино раниjе био познат) иако ова област, коjа се услед свог
дугог припадања царству стопила с нашим осећањима, за нас нема исти
значаj као jужнословенске земље. У томе jе већ изузетан значаj нашег
односа према Србиjи коjа, ослоњена на Русиjу, у тим земљама непрестано
поставља мине, покушаваjући сада да нас и помоћу злочиначких дела
присили на то да jоj препустимо те земље. Наравно да ниjе влада
инспирисала такве завере; али онe су у складу са циљем коjи и влада
следи. Циљ jе наша обала, плућа коjим дишемо. Нема мира између нас и
српског империjализма; ми можемо да живимо у миру са Србиjом, али не и
са њеном империjалистичком политиком. Ово уверење jе толико уврежено
међу свима коjи мисле за Aустроугарску и са њом да се последњих година
доста често могло чути да би следећи српски захтев, следећи флагрантни
доказ српског неприjатељства морао бити довољан да се наплати рачун.
Излазити у сусрет колико се може, али узвратити ударац при наредном
ударцу. Таj наредни ударац jе сада ту – цео свет види коjа уверења су се
дочепала вођства у Србиjи. Не ради се о освети, већ о осигурању
будућности. Освета би могла да буде наjразумљивиjи мотив за осећања
наjпростиjих људи у нашем народу. За многе друге то ће значити да jе
Србиjа нама сада открила своjе зле намере – политика, међутим, треба да
захтева гаранциjу или потчињавање.
Било би могуће наћи више начина коjима би се Србиjа притерала уза зид.
Ако Србиjа у неком, веома кратком року, не попусти, онда свакако ратом. У
томе морамо бити одлучни од самог почетка. Свакако би брз успех у
таквом рату био преко потребан; неуспех би био фаталан, а споро
напредовање ризично. Ми смемо да марширамо само ако смо сигурни у
одлучну победу. Већ стога jе важно да нам Немачка омогући што више
простора на северу како бисмо могли да што силовитиjе наступимо на jугу.
Стога jе веома важан сваки члан уговора о савезништву коjи обавезуjе на
рат против Русиjе и у случаjу да она концентрисањем своjих трупа
угрожава савезницу коjа се налази у рату са неком трећом силом. У сваком
случаjу, не смемо да рачунамо с апсолутном сигурношћу на то да ће се
Русиjа држати по страни, већ због тога што се у Петербургу делуjе не
само на основу сврсисходних разматрања него и на основу емоциjа и
расположења.
Тешко да се руска влада при наредби предстоjеће, за jесен наjављене
пробне мобилизациjе водила намером да нас нападне. Она тиме следи
вероватно неке друге циљеве. Уколико су њени планови усмерени против
нас, онда jе то због тога што она вероватно рачуна да ће тиме што ће нам
навалити на врат Србиjу, Румуниjу и, ако jоj пође за руком, Бугарску,
нас толико ослабити да ће Немачка изгубити сваку вољу да се експонира на
нашоj страни, док ће Италиjа пожелети да се прикључи пљачки нашег
поседа и наше интересне сфере. Тада би Русиjа без проливања сопствене
крви освоjила (у оригиналном тексту стоjи „einzuheimsen“ − згртати)
главни добитак. Уколико jе ова претпоставка тачна, онда се према томе не
би могло рећи да jе оружани сукоб између нас и Русиjе у догледно време
неизбежан и стога се не би могло рећи да jе такав сукоб, ако до њега
дође услед нашег напада на Србиjу, само приближио оно што jе неизбежно.
Могуће jе, дакле, што се мора и признати, да би тек наш напад на Србиjу,
ако би он довео до рата са Русиjом, изазвао и одрон на рускоj страни.
Па ипак, вероватно би се могло рећи да би до одрона коjим управља Русиjа
могло да дође у свим околностима.

Пише: Др Оливер Антић, aутор jе редовни професор Правног факултета у Београду и саветник председника Републике Србиjе

Извор: Печат

Везане виjести:

Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице

Велики рат: Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице – Печат истине у власти победника (II део)