Велика душа племените баке из Велике Плане: Катарина Дешић (90) отхранила двадесет и петоро туђе деце

Катарина Дешић из Велике Плане из здравствених разлога није могла да има своју децу, али откако се удала није било дана да њена кућа у Милошевцу није одјекивала од дечијих гласова.

Она и њен муж Матеја Рајковић, уз помоћ Центра за смештај напуштене деце у Милошевцу, отхранили су двадесет и петоро туђе деце.
У време кад се због неимаштине и модерних животних трендова, жене све теже и ређе одлучују да рађају и подижу сопствену децу, помало нестварно звучи да је једна Српкиња цели свој живот посветила одгајању туђе деце.

Данас, у деведесетој години живота, није сигурна да би без помоћи папира могла да се сети свих њихових имена, али је сигурна да их је волела као да су била њена.

-Као и права мајка пребринула сам сваки њихов плач, одболовала сваку њихову бољку и радовала се свакој њиховој радости – каже Катарина. – Трудила сам се да им пружим што више топлине какву сам понела из свог родитељског дома и да никад не осете пустош какву сам ја у детињој души осетила када су усташе разориле моју породицу.

Катарина је имала 15 година када је, у августу 1942. године, врата на њиховој кући у Дубовцу код Окучана отворила несрећа. Тог дана, њен брат Милан, младић од 17 година, се разболео. Пребачен је у болницу у Новој Градишки, где је убијен. Породица никада није сазнала гдје је му је гроб.

Неколико дана касније Хрвати, дојучерашње комшије обучене у усташке униформе, су готово све српско становништво из Дубовца одвели у логор у Старој Градишки.

-После двије недеље усташе су нас раздвојиле. Моју мајку Јелену одвеле су у Јасеновац – гласом из којег избија помиреност са животом подсећа на дана када јој је отето детињство. – Оца Петра су одвели у логор Аушвиц. Мене и моје сестре Милку и Милеву пребацили су у логор у Сиску.

Добри људи међу Хрватима, ужаснути покољима српске деце у Јасеновцу и другим логорима, долазили су у фабрике смрти, усвајали сирочад и водили у своје породице. Они су Милеву, која је имала тринаест година и две године млађу Милку одвели у Загреб.

Катарину није била те среће. Њу су преко логора у Марибору одвели у немачки логор Битерфелд.

-У Дубовац су се прве вратиле Милева и Милка. Побегле су из Загреба и пешке стигле у родни крај. На крају рата, кући смо се вратили отац и ја. Ја сам стигла возом, а он је пут од Аушвица до Окучана прешао пешке.

Пет година касније Катарина је дошла у посету код родбине у Смедерево, упознала Матеју и остала да живи у Милошевцу.

-Матеја је био разведен, имао је синчића од девет година, Радомира – наставља Катарина. – Кад смо видели да ја не могу да рађам, да нећемо имати своју децу, почели смо да негујемо туђу.

У кућу ових добрих људи у Моравској улици прва је дошла Јелена Узелац, дете разведених родитеља из неког места у Хрватској. Имала је две године.

Неколико месеци касније добила је друштво – једногодишњег Вукадина Крстића из Алексинца, чија је мајка умрла, а отац није имао средстава да издржава троје деце.

-Јелена се удала у Београд, често ми је долазила, али више неће доћи – каже са тугом ова племенита жена. – Доживела је шлог, непокретна је. Вукадин је овде завршио седми разред, а онда је дошао његов брат и одвео га код себе. Живео је у Панчеву, оженио се, добио дете. Он је, рано моја, умро. Неколико недеља пре смрти дошао је да ме види, да се опростимо. Данка је била из Лознице. Када је завршила седми разред по њу је дошла права мајка и одвела је у Аустрију.

-Од све деце коју сам неговала она је једина што ми се никад није јавила. Али ја често мислим и на њу и молим се богу да буде срећна. Ненад Станковић живи на селу, у околини Пожаревца. Оженио се, скућио.

Сања из Сарајева била је дете разведених родитеља. После четири године живота у Милошевцу мајка је одвела кући. Сада је срећно удата, има петоро деце. Двоје из првог, троје из другог брака.

Мелинда из Сарајева удала се у Нови Сад. Томо из Ресника је умро.

Ненад из Лознице је у дом Рајковића стигао након очеве смрти. Мајка се преудала, а своје дете оставила на улици. Ненад сад живи у Милошевцу, недалеко од своје друге мајке. Ожењен је има кћерку и унуче.

Иако јој је свако дете о којем је бринула драго, Катарина се са посебном љубављу и тугом сећа Горана Лазића из Београда.

-Одрастао је овде, био је душа од детета. После основне школе појавила се његова права мајка и одвела га. Камо среће да никад није дошла. У Београду Горан је завршио занат и добро се запослио. А онда су ми једног дана јавили да је неко пуцао у њега, да га више нема.

О Анђелку из Сопота и његовој сестри Анђелки Катарина је почела да брине када је он имао 20 месеци, а Анђелка три године.

-Донели су их код мене зато што им је несрећницима отац умро, а мајка се разболела, није могла да брине ни о себи. Обоје деце било је гадно болесно, имала су сталне упале плућа. Пет година смо их лечили и излечили. Само бог зна колико сам због то двоје Циганчади суза пролила.
Брат и сестра сада живе у Раљи. Он има троје, она двоје деце.

Јан Ковар из околине Београда, који је умрло млад због урођене срчане мане, па још један Вукадин, којем се не зна порекло јер је пронађен у парку, Лендита из Приштине, Небојша Савић и Василије Смиљковић из Крушевца, Горан….и тако до двадесет и пет.
Двадесет и пет тужних детињих судбина. И доказа да је душа Катарине Дешић, девојчице из усташких и нацистичких логора, широка као њена Западна Славонија.

-Џаба би била сва моја љубав према деци да се нисам удала за тако доброг човека и да његови потомци нису наследили његову племенитост – објашњава Катарина. – Муж ми је умро 1982. а његов Радомир 1994. године. Радомиров син Драган и његова жена Зорица, са којима живим и који ме поштују као да су моја крв, иако имају троје своје деце, узели су двоје деце из Крушевца да брину о њима. Захвална сам људима из Центра за смештај напуштене деце у Милошевцу што су ми помогли мојој деци и мени. Њима да одрасту у топлини породичног крила, а мени да ми душа буде пуна што сам им помогла да лакше преболе тугу што су остављена.

Катарина са уздахом каже да међу њеном децом има срећних, али да је више оних која су несрећна.
–Док нису одрасли у својој породици, несрећни су. Свашта сам доживела, знам да је живот велика мука, свако носи неки крст, али не разумем људе који се одричу своје деце и остављају их саме и немоћне на животној ветрометини. То нису људи, већ нељуди.

Аутор: Душан Марић

(Србија данас)

Извор: Кутак Нет

Ознаке: Катарина Дешић, Велика Плана, деца, усташе, логор