Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Када ће Србија добити Меморијални центар Старо Сајмиште?

Датум објаве: петак, 20 јула, 2018
Величина слова: A- A+

Онај ко контролише прошлост – контролише будућност.

Онај ко контролише садашњост – контролише прошлост.

Ефраим Зуроф и епископ Јован Ћулибрк (Фото: Тањуг)
Ефраим Зуроф и епископ Јован Ћулибрк (Фото: Тањуг)

Овај цитат преузимам из поговора Зигмунда Баумана његовом делу „Модерност и холокауст”. Наслов поговора гласи: Дужност, присећати се – али чега?

Пише: Веран Матић

Иако мислим/о да смо део општих места, исправне улоге наших предака, различити облици понашања друштва, елите, лидера, у најмању руку збуњују, а ближи смо оцени да постоји свесна намера ревизије.

Више од десет година мислио сам да учествујем у једном национално и глобално недвосмислено важном и чињенично потврђеном пројекту: причи о злочинима на Старом сајмишту у центру Београда.

Иако ми никада није падала на памет као могућа, као да је ова дилема преовладала у периоду наше блиске прошлости, те да још увек треба да доводимо у питање егзактно документована сећања и чињенице везане за збивања на Старом сајмишту, од 1941. до 1945. године. Велика већина грађана Београда и Србије нема никакву идеју да је на том месту био немачки Juden Lager Semlin, у којем је у периоду од децембра 1941. до маја 1942, убијено преко 6.000 жена, деце и старих, болесних, београдских и српских Јевреја. Пре тога је до новембра са локације Топовске шупе у смрт одведено преко 5.000 мушкараца Јевреја и око 1.500 Рома… (У мају је извесни шеф Гестапоа послао телеграм у Берлин да је Београд први juden fraj град…). У исто време, када је реч о ослободилачком покрету, према броју праведника, можемо се поносити понашањем грађана Србије, као што треба да се срамимо оних који су припадали колаборационистичком покрету. Потом је у Пролазном логору настрадао велики број (од 10.000 до 25.000) највише Срба, нпр. са Козаре, патриота, итд., али и припадника других народа из региона.

Када се погледа садржај медија у протеклих двадесетак година, рекло би се да је публицитет на страни квлислинга, кроз покушај ревизије историје, док када је реч о жртвама, имамо само велике речи, али не и градњу меморијала и едукативних програма који би у први план програма ставили најбоље стране наше историје, ослободилачког, антифашистичког покрета и солидарности са Јеврејима, Ромима, итд… Када би неко гледао са стране, могао би да закључи да постоји двоумљење да ли су вредности антифашизма биле исправна већинска одлука.

Мој сусрет са холокаустом у Београду почео је приликом сусрета са зградом Оген Шабат коју смо руинирану успели да добијемо од Општине Стари Град за алтернативни културни центар, који смо касније назвали Синема Рекс. Руинирану зграду смо убрзо претворили у дивно место културе са великом изложбом под називом „Комшије којих више нема”, о Јеврејима са Дорћола до 1941. године. Реконструисана обновљена фасада учинила је да ово буде неизбежно место ходочашћа. Све што смо радили некако је било у складу и са одобрењима Јеврејске заједнице (простор је Јеврејска општина Београд продала Општини Стари Град, није била одузета као што је то било уобичајено). Са тог места, пуно сам научио о судбини београдских и српских Јевреја, између осталог и на Старом Сајмишту и Топовским шупама, Панчеву, Бежанијској коси, Јајинцима, итд…

Годинама пролазим поред великог стратишта које није достојно обележено као такво, Старог Сајмишта. Суочавајући се са сазнањем да се не зна шта се на том месту догодило, направили смо у Б92 реконструкцију, у оквиру дводелног документарног филма 2007. године. Тако је кренуо наш интензивнији ангажман. Врло брзо смо постали део Светске коалиције места Стратишта… Постали смо најбитнији оријентир, када је реч о потреби да се на овом месту направи Меморијал.

Наш прослављени дизајнер Мирко Илић, позвао је највећег светског дизајнера Милтона Глејзера да направе симбол Меморијала.

Низ креативних људи из целог света желео је да обиђе ово стратиште приликом доласка у Београд, сви су нудили своје услуге, од ентеријериста који су радили сличне меморијале, до светски познатог Либескинда, који је обећао про боно услуге за осмишљавање овог простора.

Обилазећи често овај простор, а увређен најавама забавних догађаја у Спасићевом павиљону, често сам слао информације Ефраиму Зурофу, директору Симон Визентал центра, који је потом јавно реаговао, настојећи да умањи скрнављење овог простора. Када сам уочио напуштен простор који је некада био део Турског павиљона, у којем је у време логора била мртвачница, затражио сам од општине Нови Београд да средимо тај простор и у њему направимо канцеларију будућег Меморијала, са идејом да тиме почне изградња Меморијала и пре великих одлука о целом простору. Тадашњи председник општине Нови Београд био је велики поклоник идеје да се на том простору направи Меморијал. Међутим, већ у истој недељи, добио сам информацију да је тај простор директор Пословног простора Нови Београд издао неком приватнику за ресторан. И добили смо ресторан Со и бибер који је и данас на истом месту, у простору мртвачнице места холокауста и преко пута Спасићевог павиљона, болнице у којој се углавном умирало, а мање лечило, у којој су се организовале свадбе и друга весеља… Данас је и на том месту ресторан.

Када сам тадашњем градоначелнику Драгану Ђиласу пренео ову информацију, деловао је шокирано, извикао се у телефонском разговору, вероватно, на директора који је тај простор дао у закуп, али се ништа битно није догодило.

Када је основана прва Комисија за Старо сајмиште, састајали смо се у Сали Скупштине града на чијим зидовима су се налазиле фотографије свих градоначелника, укључујући и ратног злочинца Драгомира Драгог Јовановића који је био квислиншки управник града Београда и шеф београдске полиције за време окупације. Тек после претње чланова Комисије да ћемо дати оставке ако се не уклони слика овог злочинца, она је склоњена, али и потом враћена. То је можда била врло пластична упозоравајућа прича шта ће, у ствари, бити већи изазов од саме изградње Меморијала. (То је било и време ВД градоначелника Зорана Алимпића). Често сам могао да чујем да је то изузетно вредна територија, од које би град много више приходовао ако би се ту налазили комерцијални садржаји, типа шопинг мола или неке друге инситуције забаве.

После промена, када је на власт дошла коалција СНС-СПС, дошло је и до промена у саставу Комисије, а видну заинтересованост за учешће показао је и Александар Вулин, тадашњи министар за рад, социјалну политику и борачка питања. Комисија је ојачана председавајућим Јованом Ћулибрком, који је свакако међу најбољим познаваоцима холокауста, после студија на Јад Вашему. Али ипак, Комисија је била на градском нивоу, а закон се писао у окриљу Министарства за рад… И убрзо смо сви били изненађени једном од првих верзија која је говорила о Установи спомен жртве, а не о Меморијалном центру Старо сајмиште, а у преамбули се говорило о сећању на албанску голготу, српској слободарској традицији и видовданској етици жртве, и о подвигу које историјском деловању српског народа даје смисао и указује на свест заветне обавезе према славним прецима, као народа малог по броју, а великог по историјском карактеру, итд…
Када се појавио проблем са чињеницом да је друго место страдања које је претходило месту холокауста на Старом сајмишту, Топовске шупе, пред дозволом за изградњу места забаве, највећег шопинг мола у Европи, како је најављивано од инвеститора Делте, представници Комисије су се консензусом успротивили да се постојећи простор меморијала – две зграде бивше касарне и прихватног логора – руше и измештају. (Тада је представница Завода за заштиту споменика културе Београда разоткрила да су представници Јеврејске општине Београд и ромске заједнице већ дали одобрење Делти за изглед шопинг мола какав постоји као идејно решење: у прилогу слика идејног решења…) Тек после овог сазнања, на Комисији је тражено да Савез јеврејских општина Србије, као и ромска заједница, повуку ову сагласност јер је наглашено да тај простор не сме да буде подређен простору забаве, већ управо обрнуто, да идејна решења поштују простор сећања и да се томе прилагоде.

После ових догађаја, убрзавају се и догађаји везани за нови Закон. Комисија добија нову верзију Закона, у којој део спорне преамбуле постаје члан закона, што је још апсурдније… Сам закон је измењен у смислу да више није специјални закон који доноси Влада и установе коју оснива Влада због своје специфичности и сложености, и када је реч о садржају и када је реч о управљању, већ се предвиђа да оснивач буде Министарство културе, а одредбе закона су врло широке, тако да ће све специфичности институција, које су предвиђене унутар Установе, више парализовати рад, него што ће га омогућити. Уосталом и само Министарство културе и информисања дало је негативно мишљење о нацрту закона. У Меморијал је планирано уношење Музеја геноцида са свим својим контроверзним наслеђем. Није предвиђена најшира аутономија-независност Музеја холокауста (јер то захтева оно што се догодило на овом простору, а то је име Juden Lager Semlin и готово потпуно уништавање јеврејске заједнице у Београду-Србији), помоћ за Музеј Порајмоса, јер је ромској заједници неопходна велика подршка, за разлику од јеврејске заједнице која има и артефакте и средства, однос са Музејом геноцида, итд…

На последњој седници Комисије за Старо сајмиште, у петак 29. јуна, на којој је представљена нова потпуно нова верзија закона, представљена је и идеја да закон буде усвојен по хитном поступку, са парадоксалним објашњењем да се за две године навршава седамдесет пет година од пробоја логора. Министарство и Влада су недопустиво одуговлачили са радном везијом Закона, а онда су све изменили: од онога што су биле и теме расправе и на Комисији за Сајмиште. На истој седници, могли смо да чујемо и изјаве да је јавна расправа обављена док је писан закон. То је апсолутна неистина, што сам и нагласио на седници Комисије, са закључком да је ово толико важна тема да је апсолутно недопустиво да у дебату о Закону о Старом сајмишту не буду укључене организације које се баве меморијализацијом, организација младих, невладин сектор, стручне организације… Недопустиво је да се о тексту Закона и будућности Меморијала није изјаснио Међународни саветодавни одбор који је основала Комисија а који је састављен од изузетно кредибилних светских стручњака, на челу са Ефраимом Зурофом, директором Центра Симон Визентал (остали чланови Међународног саветодавног одбора: др Роберт Розет, директор Библиотеке Јад Вашем, Мајкл Беренбаум, амерички професор, писац и рабин, стручњак за холокауст, др Ласло Шоћ, виши историчар у Меморијалном центру холокауста у Будимпешти, Томас Луц, директор Меморијалног музеја у Берлину, Карен Шон, ванредни професор Јеврејских студија на Јешива Универзитету, Бруно Бојер, Меморијални Центар Шоа у Паризу, и председник Међународне алијансе за сећање на холокауст (IHRA – International Holocaust Remembernce Alliance) и др Горан Хутинец, доцент на Универзитету у Загребу. Никада није било средстава да се они доведу у Београд.

Ово тело се никада није састало на конститутивном састанку, нити је икада консултовано за било које питање. Сам закон није довољан. Недопустиво је да се привремени органи меморијала баве писањем статута. Мислим да је, паралелно са писањем закона, неопходно предвидети све могуће односе унутар Меморијала, како би се омогућило ефикасно функционисање, трајно заштитиле аутономије, а као кровна инситуција коју би именовала Влада Србије би био управо Међународни савет, који би представљали већ наведени ауторитети, уз Милана Кољанина и још неке друге битне домаће највеће ауторитете за овај Меморијал, без чије потврде није могуће донети ниједну битну одлуку како би се спречиле све политизације, могуће ревизије историје због промене власти, или слично.

Више година трајало је исељавање централне куле у којој су били атељеи уметника. И када је завршено исељавање, градска власт није обезбедила простор, у који се уселила једна ромска породица. И данас је то један од главних проблема (више алиби) за наставак радова. Град не жели да се позабави решавањем проблема ове породице, а насилно избацивање нанело би штету мисији и функцији овог простора. Исто тако, Италијански павиљон, Чешки павиљон имају своје станаре, мали број њих, али градска власт није са пуном решеношћу и осмишљеним планом ушла у овај посао, тако да је и даље непознаница када ће бити исељени и ослобођени за реконструкцију, првенствено ради заштите, али и за привођење музеолошкој, меморијалној, едукативној, научно-истраживачкој, молитвеној сврси. Питање Спасићевог павиљона је посебна, али и веома важна и битна тема. Ова зграда Задужбина Николе Спасића приватизована је деведесетих и данас је приватно власништво теретана, сала за забаве, туристичка организација, ресторан, кафе, итд… Када је Јеврејска заједница тразила немачки павиљон за место Музеја холокауста, градске власти су тврдиле да је то немогуће, јер се баш на том месту креће наставак улице Владимира Поповића, како би се спојио код тржног центра Ушће с другим носећим саобраћајницама. Тада је најчешће помињано обећање да ће се Спасићев павиљон откупити, или на сличан начин омогућити да се додели за Музеј Холокауста.

То је тешко изводљиво, нема никакве гаранције, ни предлогом закона нити планираним буџетским издвајањем, у којем би се видела намера државе да овај једини здрав, одржаван објекат на овом простору откупи од садашњег власника, или да изврши размену, што је свакако могуће када је реч о простору којим располаже град.

Како ствари сада изгледају, када је реч о овом важном Меморијалу, начекаћемо се ако се не примени исти механизам који је примењен преко реке, на простору на којем се налази Београд на води. Десетине хектара је рашчишћено за годину дана и сви објекти на том простору кроз lex specialis паприолошки су сређени и предати инвеститору за само годину дана. А када је у питању случај Старог сајмишта, који је власнички много једноставнији подухват, нема решености која би резултирала тиме да се у кратком временском периоду омогући изградња Меморијала Старо Сајмиште, под надзором светских ауторитета, како би се избегла било каква мрља која би могла бити нанета рехабилитацијама квислинга, ратних злочинаца, сарадника окупатора, итд… Не сме се дозволити поигравање и ниподаштавање жртава, као што је то урађено са Јасеновцем и бројним другим стратиштима. Управо обрнуто, оваква места – од Бањице, Јајинаца, Крагујевца, итд., морају да одражавају пијетет према жртвама и да буду недвосмислен антифашистички путоказ, патритоизам и припадништво позитивној светској коалицији у оба светска рата. Без икаквих додатних усложњавања са повезивањем са митовима и представама које немају чињеничка упоришта. Док и ово место не будемо достојно обележили, без икаквих игара, врло је упитно да ли имамо право да другима спочитавамо, паметујемо, и када се употребљавају аутентични аргументи. У исто време, овај простор мора остати неоптерећен политичким и другим интересима, којима би се компензовали други интереси на другим просторима. Ничим се не смеју компромитовати чињенице које су саме по себи застрашујуће и које говоре о томе да морамо учинити све да се никада више не догоде, а приви корак је да се саопшти пуна истина о томе шта се догодило на овом простору, без икаквог претеривања и функционализовања. Саме чињенице су довољно застрашујуће.

Музеји Холокауста од Вашингтона до Берлина, Симон Визентал центар у Лос Анђелесу, Шоа меморијал у Паризу, Јад Вашем, централне су меморијалне, музеолошке и едукативне установе, најчешће међу најпосећенијима у градовима у којима се налазе. Положај Старог Сајмишта и добро промишљен, модеран Меморијал холокауста, геноцида, музеј логора и сајмишта, порајмоса, могу бити велика београдска и српска прича суочавања са злом прошлошћу, простор туге и пијетета, сећања, едукације и молитве. Управо као противтежа простору хедонизма и индустрије забаве који се гради са друге стране. Можда не би било адекватно помињати арапски капитал, са једне стране, и музеј холокауста, са друге, али не видим ниједан разлог због чега планирање, административне дозволе, развој и изградња иду несметано са једне стране, а на другој имамо тешкоће које су необјашњиве, када је реч о успостављању установе која би морала да буде од највећег националног значаја, јер је интернационални значај већ одавно препознат.

Аутор: Веран Матић

Извор: Б92

Везане вијести:

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања …

Весић: Старо сајмиште биће центар за проучавање Холокауста …

Немања З. Стефановић: Шта би са меморијализацијом Старог …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top