Vasilije Krestić: O SANU i njenom predsedniku

Ne delim mišljenje predsednika SANU gospodina Kostića da su Kosovo i Metohija i de facto i de jure izgubljeni. Međutim, nisam spreman da osporim pravo gospodinu Kostiću da o statusu Kosova i Metohije misli drugačije od mene.

U protestima koji su se zbili protiv SANU i njenog predsednika Vladimira Kostića više puta, u raznim prilikama, neki od protestanata su me pozivali da se izjasnim o čitavoj situaciji koja se tiče Akademije i njenog čelnog čoveka a u vezi s njegovim izjavama o statusu Kosova i Metohije. Nisam bežao od oglašavanja, ali, uprkos pozivu protestanata da se oglasim, mene niko, nijedan novinar, nijedan medij do danas nije pozvao da dam bilo kakvu izjavu.

Svi su unisono ponavljali kako se akademici ne oglašavaju, a što se mene tiče, čekali su da ih tražim, da ih vučem za rukav i molim da me udostoje nekog razgovora. Posebno i na provokativan način prozvao me je, kao „velikog srpskog patriotu“, gospodin Miša Đurković. Ne želim s njim da se takmičim u patriotizmu, jer on je, po načinu kako se poneo, u tom pogledu nedostižan. Moja dela, koja su nastajala tokom pedest i više godina, govore o meni, mom naučnom, nacionalnom i političkom opredeljenju. Pa, kako ne volim nikome da ostanem dužan, evo mu mog odgovora.

OKUPACIJE NISU VEČNE

U više navrata, na raznim mestima, zastupao sam i zastupam stanovište da Srbi i Srbija nikako ne bi smeli da dignu ruke od Kosova i Metohije i da ih prepuste Šiptarima. Tvrdio sam i tvrdim da nema u svetu ozbiljne države i ozbiljnog naroda koji bi se pod raznim pritiscima, kakve već više godina doživljavaju Srbija i Srbi, odrekli svoje teritorije. Po mom mišljenju Kosovo i Metohija su okupirani, a okupacije nisu večne. Pogotovo nisu večne u našem vremenu, kada su geopolitičke promene, u skladu s ubrzanim tehnološkim procesima, ubrzanije nego što su bile u prošlim vremenima. Ne nalazim da ima potrebe da se, od časa do časa, kad me neko prozove, poput papagaja o ovom pitanju po ko zna koji put izjašnjavam.

Kome će istorija dati za pravo, gospodinu Kostiću ili meni, to u ovom trenutku niko živ ne može znati.

Ne delim mišljenje predsednika SANU gospodina Kostića da su Kosovo i Metohija i de facto i de iure izgubljeni i da Srbija zbog toga treba od njih da digne ruke, da ih prepusti Šiptarima. Međutim, nisam spreman da osporim pravo gospodinu Kostiću da o statusu Kosova i Metohije misli drugačije od mene, da ga zbog toga optužujem da je izdajica ili da je nečiji plaćenik, kako se moglo čuti u održanim protestima, ili pročitati u nekim štampanim medijima. Kome će istorija dati za pravo, gospodinu Kostiću ili meni, to u ovom trenutku niko živ ne može znati.

NISAM SAGLASAN

Brutalne napade pa i teške uvrede upućene Kostiću zato što misli tako kako misli ne odobravam. Nisam saglasan ni s onima koji traže ostavku predsednika Kostića zato što se ne slažu s njegovim mišljenjem o Kosovu i Metohiji. Kao član SANU budno pratim šta se u Akademiji događa i šta se u njoj radi. Nisam primetio da predsednik Kostić čini bilo šta što je suprotno interesima Srbije i srpskog naroda, da je izdajica i nečiji plaćenik. Da sam to uočio i da je toga bilo, ne bih ćutao. Digao bih glas protiv njega, kao što sam činio u vreme kad je predsednik bio Hajdin, koji je dozvolio da bude sluga režima i koji je čak bio spreman da odustane od ozakonjenog imena Akademije, da iz njenog naziva izbaci reč kojom je ona označena da je srpska. Hajdin je zabranio održavanje skupa o Kosovu i Metohiji. Nije dozvolio da Akademija štampa zbornik radova sa naučnog skupa Velika Srbija, istine, zablude, zloupotrebe. Sprečio je da se knjiga pokojnog akademika Viktora Novaka Magnum crimen, koja je bila prevedena na engleski, razmenjuje sa naučnim institucijama širom sveta. Zazirao je od Memoranduma, plašio se i njegove senke, a Kostić je taj dokument, povodom tridesetogodišnjice njegovog nastanka, prihvatio i pohvalio, a osudio one koji su ga krivotvoreći napadali.

Kostić je kao predsednik preduzimljiv i svojim aktivnostima višestruko je oživeo Akademiju, koja je pod Hajdinom istinski bila uspavana. Razlika između Kostića i Hajdina je i u tome što je Hajdin malo i retko nastupao i nije se izjašnjavao o suštinskim nacionalnim pitanjima, ali je mnogo toga uradio što nije odgovaralo srpskim nacionalnim i državnim interesima. Kostić često javno nastupa i svojim izjavama, koje nisu u skladu s Ustavom, iritira javnost.

Mislim da gospodin Kostić čini propust što prilikom javnih istupa izričito ne kaže da ne govori u ime Akademije, kao njen predsednik, jer on takva ovlašćenja i nema

Međutim, kao što sam već rekao, u Akademiji on ništa nije uradio što je protiv njenih i bilo kojih vitalnih nacionalnih interesa. Razlike ima i u tome što sam ja u vreme Hajdina protiv njega i njegovih antisrpskih odluka vodio usamljenu bitku a javnost je ćutala. Danas javnost diže glas protiv Kostića koji jedno priča a drugo radi. I zbog toga nisam nalazio i ne nalazim za potrebno da ga treba rušiti, što ne znači da ga ne treba kritikovati.

Mislim da gospodin Kostić čini propust što prilikom javnih istupa izričito ne kaže da ne govori u ime Akademije, kao njen predsednik, jer on takva ovlašćenja i nema, već kao slobodan građanin. Mnogi su, ne bez razloga, digli glas protiv njega baš zbog toga što su njegove javne istupe ocenili kao istupe predsednika u ime čitavog članstva SANU.

DOKAZA NEMA

U jednom od svojih najnovijih tekstova gospodin Đurković je postavio pitanje „zašto su velike srpske patriote i naučnici Krestić i Čavoški Odeljenje društvenih nauka napunili“ kadrovima Džordža Soroša i Svetske banke. Ne znam na osnovu čega naučnik Đurković tvrdi da sam napunio Odeljenje društvenih nauka kadrovima Soroša i Svetske banke. U izborima za članove SANU učestvuje oko 120 do 130 članova. Nema te osobe u Akademiji, ma koliko bila ugledna i uticajna koja može pridobiti veći deo izbornog tela da glasa za nekog kandidata. Đurković bi morao izaći s dokazima da sam ja u tome uspeo sa kadrovima Soroša i Svetske banke.

Međutim, tih dokaza nema. On izmišlja, iznosi neistine, i dokazuje da je neozbiljan i neodgovoran, da mu se ne može verovati. Da je ozbiljniji i odgovorniji, a i dobronamerniji, mogao je u nekim mojim tekstovima da vidi s kojim „simpatijama“ sam pisao i govorio o Sorošu i njegovim srpskim ljubimcima.

Nedovoljno obavešten a ostrašćen, gospodin Đurković je optužio Akademiju što nije održana izložba koju je nameravao da priredi pokojni akademik Dinko Davidov pod nazivom Totalni genocid. S tim u vezi on je prozvao mene i predsednika Kostića, kao glavne krivce što izložba nije održana, da damo objašnjenje „zašto je izložba zabranjena“.

Đurić je izgubio poverenje svojih kolega iz Odeljenja istorijskih nauka zato što je, poput Franje Tuđmana, ignorišući mnoštvo prvorazrednih izvornih podataka, smanjio broj srpskih žrtava u Jasenovcu.

Ne znam da li Đurković zna da sam ja napisao poveći afirmativni prikaz knjige Dinka Davidova koju je objavio pod naslovom Totalni genocid (vidi Pečat br. 296 od 29. XI 2013). Ta knjiga i moj pohvalni prikaz poslužili su Davidovu kao povod da pod istim naslovom priredi izložbu. U toj nameri ja sam ga podržao i Akademija se saglasila da izložbu treba održati. Međutim, brzo se ispostavilo da Davidov, u dubokim godinama u kojima je bio, nije bio u stanju da sakupi dovoljno izložbenog materijala, i da samostalno, kako je u podnesku Akademiji naveo, priredi izložbu.

Zbog toga se povezao s Veljkom Đurićem, v. d. direktora Muzeja genocida. Kada je Odeljenje istorijskih nauka saznalo da će Đurić biti glavni saradnik Davidova, posumnjalo je u to da će izložba biti naučno korektna, na nužnom nivou i objektivna.

Zbog toga je Odeljenje zaključilo da se izložba ne održi, jer s Đurićem nije želelo da ima bilo kakvog dodira.

Đurić je izgubio poverenje svojih kolega iz Odeljenja istorijskih nauka zato što je, poput Franje Tuđmana, ignorišući mnoštvo prvorazrednih izvornih podataka, smanjio broj srpskih žrtava u Jasenovcu. Čudim se da Đurković ne zna ko je i kakav je Đurić na koga se poziva da kaže istinu zbog čega izložba pod nazivom Totalni genocid nije održana.

Da li je moguće da Đurković, koji je posumnjao u moj patriotizam da bi istakao sopstveni, deli Đurićevo mišljenje o broju srpskih žrtava u Jasenovcu. Zbog toga što se kompromitovao svojim tvrdnjama o broju srpskih žrtava, drastično ih smanjujući, i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, kad je organizovalo izložbu o hrvatskom genocidu u Sjedinjenim Američkim Državama, nije htelo da sarađuje s Đurićem.

Iz ovoga što sam napisao jasno je da je predsednik Kostić bio samo izvršilac volje Odeljenja istorijskih nauka a ne egzekutor koji je, kako Đurković hoće da pokaže, i u ovom slučaju radio protiv srpskih interesa.

NIJE TAČNO

Čiste su izmišljotine gospodina Đurkovića kada u prošlom broju Pečata piše da je izložba D. Davidova zabranjena „nakon što su Akademiju posetili ambasadori jedne velike sile i jedne regionalne države zainteresovane da javnost ne vidi slike Jasenovca u Knez Mihailovoj“. Đurković dezinformiše javnost i kad kaže da je izložba bila pripremljena pa da i posthumno može da bude postavljena, ali je očigledno da se „radi o zabrani da se to pokaže Beogradu“.

Nije tačno da je izložba bila pripremljena i da bi se mogla prikazati i posthumno. Davidov nije uspeo da sabere izložbeni materijal. On je imao samo ilustrativne materijale koje je objavio u pomenutoj knjizi Totalni genocid. Zbog toga je i zatražio pomoć i ponudio saradnju Veljku Đuriću.

Zbog toga što se kompromitovao svojim tvrdnjama o broju srpskih žrtava, drastično ih smanjujući, i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, kad je organizovalo izložbu o hrvatskom genocidu u Sjedinjenim Američkim Državama, nije htelo da sarađuje s Đurićem.

Sve ove netačnosti i neistine koje je saopštio Đurković, a izvor mu je „veoma pouzdani“ i maštoviti Tuđmanov sledbenik Veljko Đurić, imaju cilj da blate i blamiraju Akademiju i predsednika Kostića. A taj predsednik, označen kao izdajnik, insistirao je da se u SANU održi posebna akademija posvećena Jasenovcu i jasenovačkim žrtvama.

O tome je 2017, u izdanju SANU, objavljena i posebna knjiga na srpskom i engleskom jeziku s predgovorom Vladimira Kostića. Čudno je da Kostić tom prilikom nije vodio računa o stavovima „jedne velike sile i jedne regionalne države“.

Prozvan, i ne znam iz kojih razloga izazvan od gospodina Đurkovića, koji se prema meni i prema Akademiji postavio kao istražitelj, tužilac i sudija, nevoljno sam bio prinuđen da se oglasim. Mislim da je nepotrebno došlo do ove polemike, ali ona je, očigledno, gospodinu Đurkoviću, iz njemu znanih razloga, bila potrebna. Ja sam mu samo izašao u susret.

Izvor: PEČAT