Vasilije Krestić: Bez stvarnih razloga, naučno sasvim neosnovano, smanjujemo broj žrtava postradalih u genocidu

Oni koji u ime države čine te i takve falsifikate, a u tome glavnu ulogu ima Muzej žrtava genocida (državna ustanova Srbije), odlikovani su ove godine Sretenjskim ordenom. To je još jedan nesumnjivi dokaz da država, iz svojih političkih razloga, stoji iza te nimalo časne falsifikatorske rabote.

REČ AKADEMIKA VASILIJA KRESTIĆA NA KOMEMORACIJI ŽRTVAMA GENOCIDA DRŽANOJ 28. APRILA KOD KULE NEBOJŠE

Pozdravljam zajednički istup  preživelih logoraša, više društava, udruženja, saveza i organizacija, koji su organizovali ovaj komemorativni skup.

Ja danas neću ništa da govorim o samom genocidu, jer o tome se zna mnogo a nije lako reći nešto novo, značajno i nepoznato.

Nemam nameru da bilo čime podstičem i podžarujem mržnju i zle strasti, ali kao istoričar osećam obavezu da kažem nekoliko reči o tome kako se u Srbiji mi danas odnosimo prema velikim mučenicima koji su postradali u genocidu počinjenom u Nezavisnoj Državi Hrvatske.

Njih se setimo povremeno, prilikom nekih jubilarnih datuma, i onda se odužimo cermonijalno, tek tako da formalno prema njima odužimo dug i pokažemo da ih nismo zaboravili, da ih poštujemo i volimo.

Setimo ih se i onda kad nas braća Hrvati, a to nije retko, nekim nepočinstvom prozovu i uvrede. Onda im uzvratimo pominjanjem zločina koji su počinili da bismo im zapušili usta.

Inače, u poslednje vreme, naši zvaničnici se trude da prećutkivanjem genocida steknemo ljubav onih koji i dalje slede politiku genocida.

U nekim prilikama novcem pokušavamo da kupimo ljubav onih koji nisu prikrivali svoju mržnju prema nama. Činimo to tako što ulažemo novac u obnavljanje ruiniranih zdanja koja su pripadala poznatim hrvatskim srbomrscima, koji su nam svojevremeno pretili da neće biti dovoljno užadi za vešanje Srba.

Da bismo pridobili simpatije onih koji su stajali, koji i danas stoje iza ideologije genocida, bez stvarnih razloga, naučno sasvim neosnovano, zaobilazeći prvorazredne istorijske ivore, smanjujemo broj žrtava postradalih u genocidu. Time svesno falsifikujemo istoriju da bismo umanjili dimenzije zločina.

Odeljenje istorijskih nauka SANU i čitava Akademija javno su se tim povodom oglasili i upozorili nadležno ministarstvo moleći ga da zaustavi tu vrstu politikantsva i falsifikovanja istorije. Posle tog dobronamernog upozorenja najviša naučna ustanova u državi nije bila udostojena bilo kakvim odgovorom. To je ubedljiv dokaz da država stoji iza tih i takvih falsifikata, da njoj, iz određenih političkih razloga, nije stalo do naučno proverenih činjenica, da je ona spremna da trguje nedužnim žrtvama.

Oni koji u ime države čine te i takve falsifikate, a u tome glavnu ulogu ima Muzej žrtava genocida (državna ustanova Srbije), odlikovani su ove godine Sretenjskim ordenom. To je još jedan nesumnjivi dokaz da država, iz svojih političkih razloga, koje sam već pomenuo, stoji iza te nimalo časne falsifikatorske rabote.

Zbog takvog odnosa prema žrtava genocida Hrvati nam se podsmevaju i zlurado ističu da srpski političari i Srpska pravoslavna crkva polako odustaju od „srpskog mita” o 700.000 srpskih žrtava u Nezavisnoj Državi Hrvatske.

Žalosna je činjenica da se ponovo, kao u vreme komunizma, poigravamo s jasenovačkim i drugim žrtvama postradalim širom Pavelićeve nezavisne države.

Naši političari, kojima je stalo do toga da postanemo punopravni članovi Evropske unije, spremno trguju našim žrtvama.

Oni svesno smanjuju broj postradalih, i slično Franji Tuđmanu, umanjuju broj žrtava ne bi li time odobrovoljili hrvtske političare da nam ne prave smetnje pri ulasku u Evropsku uniju.

U toj nečanoj politiknatskoj raboti učestvuje i naša crkva posredstvom svog predstavnika, koji je predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida.

Taj predstavnik naše crkve u Muzeju žrtava genocida ignoriše istorijske činjenice i pokušava da opravda zagrebačkog mitropolita Alojzija Stepinca. Nastoji da umanji njegova zlodela i da nam ga predstavi u savim prihvatljivom ljudskijem, hrišćanskijem i humanijem obliku no što je bio.

Neki naši prvosveštenici u poslednje vreme nas podučavaju da se molimo za duše naših krvnika. Pokušavaju da nas ubede da ustaški koljači i nisu Hrvati, jer su se svojim zločinima isključili iz hrvatskog nacionalnog korpusa.

To je politička igra kojoj ne bismo smeli da nasednemo. Nisu naši prvosveštenici pozvani za to da ustaške krvnike isključuju iz hrvatskog nacionalnog korpusa. To bi mogla da uradi Hrvatska rimokatolička crkva. Međutim, ona na tako nešto nije spremna.

Rimokatolički nedeljnik „Glas koncila” o ovom pitanju je napisao da sva zlodela, svi zločini, kao i genocid iz 1941 ‒ 1945. godine počinjeni za dobro hrvatske misli, imaju svoje opravdanje, jer „veliki narodi znaju ne odricati se svojih važnih ljudi, ni onih koji su odgovorni i za povijesne zločine.”

Iz ovoga se jasno vidi da se Hrvatska rimokatolička crkva ne odriče ustaša – zločinaca, zato što su oni zločine činili „za dobro hrvatske misli”, tj. za veliku, verski (rimokatolički) i etnički čistu hrvatsku državu. Ne bez razloga moramo da se zapitamo: zašto nas naša crkva, kraj ovakvog stava Rimokatoličke crkve, podučava da se molimo za duše onih koji su nas klali samo zato što smo Srbi, Jevreji i Romi, što nismo rimokatolici?

Zbog naše neodgovorne i neracionalne politike koja se tiče genocida, zbog spremnosti da falsifikujemo istoriju, da umanjujemo broj žrtava da bismo odobrovoljili Hrvate da nam ne smetaju pri našem nastojanju da postanemo članovi Evropske unije, naša Narodna skupština nije bila spremna da izglasa tzv. Smiljinu rezoluciju o danu genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Iz istih razloga, da umilostivimo Hrvate, da nam budu naklonjeniji i  prijateljskiji, mi posle toliko godina od svršetka Drugog svetskog rata nismo podigli jedan memorijalni centar, koji bi bio posvećen stotinama hiljada uništenih života. To govori o našoj politici prema genocidu, o našem odnosu prema nedužnim žrtvama, o našoj kulturi sećanja, o našem moralu.

Kao istoričaru kojem je dužnost da se zalaže za naučno proverene činjenice nisam spreman da prećutim nečasne igre koje se tiču žrtava genocida.

Ne mogu i neću da prećutim nedostojnu trgovinu žrtvama genocida.

Moja je profesionalna i patriotska obaveza da razobličim neistine. Da javno saopštim šta se krije iza najnovijih falsifikata o broju žrtava genocida.

Pri svemu tome na samom kraju ovog kratkog osvrta, želim da naglasim da je svako zlonamerno nedokumentovano smanjivanje broja žrtava jednako nemoralno kao i svako neosnovano i zlonamrno povećavanje žrtava.

Mislim da će se ovaj poštivani skup saglasiti s tim da uputimo apel javnosti i svima odgovornim u politici i našoj crkvi da se prekine s amoralnom trgovinom žrtvama genocida i da istrajemo u zahtevu da Narodna skupština u novom sazivu izglasa Smiljinu rezoluciju.