Vasilije Karan

Banja Luka

Kazuje:

Koračao sam u koloni koja je vodila u Jase­no­vac. Kolona duga, preduga. Ne vidim joj kraj. Prati nas sedam ustaša. Uniforme im ta­mne, pogledi još tamniji, a mržnja nemjerljiva. Galame i prijete nam. I sad čujem njihove gla­so­ve: „Sad ćete vi u Unu, sad u furunu!” Ćutao sam. Sa mnom su bili majka, dva brata i mala sestrica. Otac je ostao u Kozari, negdje u ne­kom skloništu. Otišao je, još dok smo bili u ko­zarskom zbjegu, da nam pribavi hranu i nije se vratio. Mislio sam na oca, a putovao u logor. Majka je bila mokra od vrućine i straha. Ustaše su se razmahivale kundacima, psovkama, uvre­dama. Imao sam osam godina i sve sam razumio. Usput, u hodu, saznajem da ću živ iz­go­rjeti u nekakvoj peći koja je namjenjena za ubijanje ljudi. Nisam želio da umrem, jer preda mnom je život. Volio sam da se igram, da trčim, da se pentram i družim sa svojim vršnja­cima. Gledam, i oni su u ovoj koloni. Svi smo bili tužni, mokri od umora, od julskog sunca, ali i od straha.

Kolona pohvatanih Kozarčana kretala se pre­ko mog Pogleđeva, spuštala se prema Košu­ćoj. S brda, vidio sam cijelo svoje Knešpolje. Bilo je u plamenu. Koliko kuća, štala i drugih obje­kata u seoskom dvorištu, toliko crnih oblaka dima, koji su se izvijali do neba. Knešpolje u plamenu, a mene gone u Jasenovac. Tamo gdje se umire. Sve sam razumio, baš kao da sam odra­stao, a bio sam dječak od osam godina. Razumio sam i zbog toga što sam u kozarskom zbjegu stalno slušao priču o ratu, o Nijemcima i ustašama, o domobranima. Svi su bili protiv me­ne, a ja jedva da shvatam svijet u kojem istra­javam. Čak ni u školu nisam krenuo. Omeo me je rat!

Plašio sam se ustaške furune. Ma, kako živ da uđem u vatru i da u njoj izgorim! Osvrtao sam se, a onda sam odjednom odlučio da bje­žim. Nazad u Kozaru, u Kozaru! Kome u susret kada je planina puna Nijemaca i hrvatskih voj­ni­ka? Svaki moj sljedeći korak, svaki tren, vra­ćao me u mislima tamo odakle su me potjerali. Ostale su iza mene kolibe, pritajeni naši brani­oci, ostali ranjenici i pokoji civil. Tamo mi je i otac Blagoje. Moram nazad, i samo nazad! Osvrtao sam se, a onda nevjerovatnim skokom iskočio iz kolone i zaronio u šipražje. Ispratili su me pogledi majke Petre, braće Mirka i Ranka, kao i sestrice Anke, koja nije imala pune dvije go­dine. Zapamtio sam njen posljednji pogled, osmijeh i nekoliko zubića. Dok sam trčao viju­ga­vom stazom, čuo sam dva-tri pucnja. Bio sam ubijeđen da mi pucaju u leđa, a danas tako ne mislim. Ispred sebe sam ugledao mladu ženu ko­ja je isto tako trčala i bježala od ustaša. Ni­sam je stigao, ali sam na uskoj stazi ugledao krv. Bila je ranjena. Skrenula je sa staze da ranu zavije ili da umre. Ja sam nastavio put ka Ko­zari, ali sam, nakon dvadesetak minuta natrčao na njemačke vojnike. Njihov: „Halt!” me je preplašio. Morao sam da stanem. Prišli su mi i prstom pokazali da ih slijedim. Svi smo išli ka središnjem dijelu planine. U času kada su nje­ma­čki vojnici ugledali domobrane, odmah su me se riješili. Nisu me htjeli ubiti, ali nisu mogli sa mnom ni da razgovaraju. Danas znam zašto su me isporučili domobranima. Ustaše su ubijale djecu, pa sam zahvaljujući ovakvom postupku njemačkih vojnika uspio da preživim rat.

U Kozari sam ležao sa domobranom. Čim zapuca, domobran i ja lijegali smo u njegov rov ili smo se sklanjali za kakav panj. Zapamtio sam da je domobran imao mitraljez. Ležali smo u istom rovu, i dok on puca, čaure padaju meni na glavu. Ćutao sam, jer ja sam zarobljenik. Moram sve da podnosim. Pitam domobrana, što toliko puca, a on me gleda tužnim očima, pa mi istinu tumači: „Dijete, ja se borim protiv partizana!” Iznenadio sam se, pa sam tada go­vorio, čak i molio da ne puca, jer tamo imam brata Dragutina i Đuru, komšiju Marjana i strica Jovana. On mi je tihim glasom rekao svoju pri­ču: „Maleni, ne pričaj o partizanima! To ne čini nikada! Da sam ustaša, uzeo bih nož i odmah te zaklao!” Ćutao sam, ćutao je i domobran. Onda me je savjetovao, zapravo, učio me da lažem. Pamtio sam svaki njegov savjet i počeo da lažem. Prvi put me je u dotadašnjem djeti­njem životu neko učio da lažem. Lagao sam Ni­jemce i njemačke oficire, domobrane i nji­hove oficire, a sa ustašama se nisam susretao, jer o tome je brinuo ovaj domobran. Svi moji sagovornici željeli su da im pričam o partiza­nima, a ja to nisam činio. Zapamtio sam do­mobranov savjet i držao se njegove naredbe. Nijemci su samo odmahivali rukama i rekli pre­vo­diocu da sam slobodan.

Dani su prolazili. Ne znam ni danas koliko sam dana bio pustolov, koliko dana sanjao kruh. Brao sam šumske jagode, ali i one su bile na izmaku. Njih je pobrala vojska. Lizao sam rosu, ali i odbačene konzerve njemačkih vojnika. Do­mobran mi je povremeno pružao tvrdi kruh od kukuruza, a Nijemci keks, njihov „cvibak”, koji je bio tvrd, čak i za moje zube. Ali ja sam bio gladan. Glad mi je bila veliki problem. I kad sam god zaspao, sanjao sam roditelje, a oni su tada bili daleko od mene. Majka sa troje djece u jasenovačkom logoru, a onda su i oca doveli u to mučilište, što sam kasnije doznao. Nisam plakao, jer nisam imao kome da plačem.

Dani su na Kozari bili vreli. Bio sam ne­okupan, prljav, poderan – pravo strašilo. Ogu­glao na rat, još uvijek sam tragao za ocem. Sti­gao sam pod brdo gde sam se s njim rastao. Tad sam plakao na sav glas, a onda je jedan usta­ša opomenuo mog domobrana: „Ili to ban­di­tsko kopile umiri, ili ću ga ja nožem poslati u tišinu!” Domobran mi je šapnuo: „Zašuti, ili ćeš biti zaklan!” Zaćutao sam, ali jecaji nisu pre­stali. Još nekoliko dana sam proveo sa ovim vo­j­nicima, a onda su me odveli u Košuću. Zaklju­čali su me u jednu pustu kuću i otišli. Cijelu noć nisam spavao, pokušavao sam da izađem iz sobe, ali nisam uspio. Prozori su bili zakovani daskama. Tek izjutra, jedan njemački vojnik ula­zi u prostoriju i prstom mi daje znak da ga slijedim. Krećem za njim. Stižem pred kamion. On se prvi penje, pa zatim mi pruža ruku, i tako sam dospio na kamionsku karoseriju. Krećemo. Dok se kamion provlačio uskim seo­skim drumom, mene su po glavi tukle grane od drveća. Onda je Nijemac rukom pokazivao kada moram da se sagnem. Stigao sam sa svojim pratiocem u Dubicu. Prvi put sam ugledao grad. Nijemac me je odveo na Unu i naredio mi da se umijem. Bio sam toliko prljav da on to nije mogao da gleda. Kad sam se umio, vratio sam se u dubički sabirni logor. Tamo me je prepo­znala kuma iz mog sela, Stana Mijatović. Uzela me je za ruku. Vojnici su nas vodili preko mo­sta, u Hrvatsku. Opet negdje u logor. Zaustavili su nas u Cerovljanima. I tamo me je peklo lje­tno sunce, a ja sam bio gladan i žedan. Oko nas su sa noževima na puškama hodali ustaški stražari. Vidio sam tada i voz. Na vagonima su bile izlijepljene slike. Danas znam da su to bili Hitler, Musolini i Pavelić. Nakon ovog sabirnog logora opet su nas potjerali dalje. Zaustavili smo se u Daruvaru, na prostranoj poljani. Tu su nas zadržali dan-dva. Bio sam gladan, pa sam se iskrao i krenuo kroz daruvarsko naselje. Ušao sam u jednu kuću i zavapio: „Dajte mi kruva, gladan sam!” Dali su mi nešto hrane i čašu vo­de. Nisam znao ni da se zahvalim. Ja sam ko­zarsko dijete iz šume, pa nisam ni učen lijepom ponašanju. Vratio sam se u sabirni krug i pri­dru­žio ujni Jovanki i ujaku Stanku. Opet su nas istjerali na novo putovanje. Zaustavli su nas u Grubišinom Polju. Zatim su nas, ponovo, gonili dalje. Stigli smo u selo Velika Barna. Tu sam sa ostalim Kozarčanima bio zatvoren u seoskoj ško­li. Seljaci su počeli da nam donose hranu. Mene su bili odredili za smještaj kod jedne seo­ske srpske porodice. Srbi su u ovom dijelu Hrvat­ske još bili u svojim kućama, ali ni oni neće još dugo biti slobodni. Kada sam stigao u dvorište porodice Marević, tu su me okupali u nekom drvenom koritu. Pored korita, na štriku, sušilo se bijelo rublje. Moja pomajka, hoću reći gazdarica, Mileva Marević, mi je pomogla pri kupanju, a onda mi je dala da jedem. Plakala je, jer nikada na jednom dječaku nije vidjela toliko krasta i toliko prljavštine. Ali, kako od­stra­niti kraste sa glave. To je bio veliki problem. Nabavila je nekakv prašak i sipala mi na glavu. Usput me je lagano šišala. To šišanje trajalo je dugo.

Kad sam se oporavio, čuvao sam u barama dvije krave. Igrao se s dječacima, ali mi jedan dječak nikada nije davao mira. Zvao me je ban­ditom, a kad mi je to dosadilo, uzeo sam ka­men i pogodio ga u glavu. Nije prošlo ni deset minuta, a majka toga dječaka došla je u dvorište moje druge majke. Tražila me je i govorila naj­ru­žnije riječi. Po tome što mi je govorila, za­ključio sam da nije naša. Onda je moja po­majka kleknula pred nju i molila je da se smiri. Razjarena žena je otišla, govoreći da mi ne gine nož.

Dani su prolazili. Borbe su se sve više vo­dile i u Slavoniji. Pričalo se o tome. To su bili sukobi sa partizanima. Onda, jednog dana, dok sam se vraćao s kravama iz bare, zatičem pra­znu kuću. Po kući sve ispreturano, sve u nere­du. Saznajem da je ova srpska porodica nekuda odvedena. Opet sam ostao bez igdje ikoga. Jeo sam dok sam imao šta da nađem u kući, a onda sam opet počeo da gladujem. Lutao sam njiva­ma, tragao za voćem, ali bila je već kasna je­sen. Dan po dan, i ja saznajem da se Kozarčani polako prikupljaju i kreću nazad u svoj kraj. Držao sam se svoje ujne Jovanke. Opet smo u stočnim vagonima. Tako putujemo do Kostajni­ce, a odatle bos po suvomrazici krećem na Ko­zaru. Usput saznajem da je moje Pogleđevo pra­zno. Pusto i spaljeno. Nemam kuda. Odem u Jutroguštu kod Prijedora, tetki Mari i tetku Mi­lošu. Tamo zatičem majku sa dvojicom braće. Sestre nema, umorena je u Jasenovcu. I otac je gladovao u Jasenovcu, ali nije znao da je u istom krugu i njegova porodica. U logoru je pro­veo tri mjeseca, a onda su ga transportovali u zemunski logor. Tamo je i on izdahnuo.

Danas, nakon toliko godina, vidim onaj se­strin osmijeh, one njene zubiće. Ne znam joj za grob, ali njen lik dobro pamtim. To mi je jedina uspomena na moju malu sestricu.

Poslije rata sam završio Višu pedagošku aka­demiju u Banjoj Luci i bavim se književnim radom.

<Mile Vukelja                                                            Sadržaj                                                                          Milan Bastašić>