Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Василије Каран

Датум објаве: петак, 4 фебруара, 2011
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Бања Лука

Казује:

Корачао сам у колони која је водила у Јасе­но­вац. Колона дуга, предуга. Не видим јој крај. Прати нас седам усташа. Униформе им та­мне, погледи још тамнији, а мржња немјерљива. Галаме и пријете нам. И сад чујем њихове гла­со­ве: „Сад ћете ви у Уну, сад у фуруну!” Ћутао сам. Са мном су били мајка, два брата и мала сестрица. Отац је остао у Козари, негдје у не­ком склоништу. Отишао је, још док смо били у ко­зарском збјегу, да нам прибави храну и није се вратио. Мислио сам на оца, а путовао у логор. Мајка је била мокра од врућине и страха. Усташе су се размахивале кундацима, псовкама, увре­дама. Имао сам осам година и све сам разумио. Успут, у ходу, сазнајем да ћу жив из­го­рјети у некаквој пећи која је намјењена за убијање људи. Нисам желио да умрем, јер преда мном је живот. Волио сам да се играм, да трчим, да се пентрам и дружим са својим вршња­цима. Гледам, и они су у овој колони. Сви смо били тужни, мокри од умора, од јулског сунца, али и од страха.

Колона похватаних Козарчана кретала се пре­ко мог Поглеђева, спуштала се према Кошу­ћој. С брда, видио сам цијело своје Кнешпоље. Било је у пламену. Колико кућа, штала и других обје­ката у сеоском дворишту, толико црних облака дима, који су се извијали до неба. Кнешпоље у пламену, а мене гоне у Јасеновац. Тамо гдје се умире. Све сам разумио, баш као да сам одра­стао, а био сам дјечак од осам година. Разумио сам и због тога што сам у козарском збјегу стално слушао причу о рату, о Нијемцима и усташама, о домобранима. Сви су били против ме­не, а ја једва да схватам свијет у којем истра­јавам. Чак ни у школу нисам кренуо. Омео ме је рат!

Плашио сам се усташке фуруне. Ма, како жив да уђем у ватру и да у њој изгорим! Освртао сам се, а онда сам одједном одлучио да бје­жим. Назад у Козару, у Козару! Коме у сусрет када је планина пуна Нијемаца и хрватских вој­ни­ка? Сваки мој сљедећи корак, сваки трен, вра­ћао ме у мислима тамо одакле су ме потјерали. Остале су иза мене колибе, притајени наши брани­оци, остали рањеници и покоји цивил. Тамо ми је и отац Благоје. Морам назад, и само назад! Освртао сам се, а онда невјероватним скоком искочио из колоне и заронио у шипражје. Испратили су ме погледи мајке Петре, браће Мирка и Ранка, као и сестрице Анке, која није имала пуне двије го­дине. Запамтио сам њен посљедњи поглед, осмијех и неколико зубића. Док сам трчао вију­га­вом стазом, чуо сам два-три пуцња. Био сам убијеђен да ми пуцају у леђа, а данас тако не мислим. Испред себе сам угледао младу жену ко­ја је исто тако трчала и бјежала од усташа. Ни­сам је стигао, али сам на уској стази угледао крв. Била је рањена. Скренула је са стазе да рану завије или да умре. Ја сам наставио пут ка Ко­зари, али сам, након двадесетак минута натрчао на њемачке војнике. Њихов: „Халт!” ме је преплашио. Морао сам да станем. Пришли су ми и прстом показали да их слиједим. Сви смо ишли ка средишњем дијелу планине. У часу када су ње­ма­чки војници угледали домобране, одмах су ме се ријешили. Нису ме хтјели убити, али нису могли са мном ни да разговарају. Данас знам зашто су ме испоручили домобранима. Усташе су убијале дјецу, па сам захваљујући оваквом поступку њемачких војника успио да преживим рат.

У Козари сам лежао са домобраном. Чим запуца, домобран и ја лијегали смо у његов ров или смо се склањали за какав пањ. Запамтио сам да је домобран имао митраљез. Лежали смо у истом рову, и док он пуца, чауре падају мени на главу. Ћутао сам, јер ја сам заробљеник. Морам све да подносим. Питам домобрана, што толико пуца, а он ме гледа тужним очима, па ми истину тумачи: „Дијете, ја се борим против партизана!” Изненадио сам се, па сам тада го­ворио, чак и молио да не пуца, јер тамо имам брата Драгутина и Ђуру, комшију Марјана и стрица Јована. Он ми је тихим гласом рекао своју при­чу: „Малени, не причај о партизанима! То не чини никада! Да сам усташа, узео бих нож и одмах те заклао!” Ћутао сам, ћутао је и домобран. Онда ме је савјетовао, заправо, учио ме да лажем. Памтио сам сваки његов савјет и почео да лажем. Први пут ме је у дотадашњем дјети­њем животу неко учио да лажем. Лагао сам Ни­јемце и њемачке официре, домобране и њи­хове официре, а са усташама се нисам сусретао, јер о томе је бринуо овај домобран. Сви моји саговорници жељели су да им причам о партиза­нима, а ја то нисам чинио. Запамтио сам до­мобранов савјет и држао се његове наредбе. Нијемци су само одмахивали рукама и рекли пре­во­диоцу да сам слободан.

Дани су пролазили. Не знам ни данас колико сам дана био пустолов, колико дана сањао крух. Брао сам шумске јагоде, али и оне су биле на измаку. Њих је побрала војска. Лизао сам росу, али и одбачене конзерве њемачких војника. До­мобран ми је повремено пружао тврди крух од кукуруза, а Нијемци кекс, њихов „цвибак”, који је био тврд, чак и за моје зубе. Али ја сам био гладан. Глад ми је била велики проблем. И кад сам год заспао, сањао сам родитеље, а они су тада били далеко од мене. Мајка са троје дјеце у јасеновачком логору, а онда су и оца довели у то мучилиште, што сам касније дознао. Нисам плакао, јер нисам имао коме да плачем.

Дани су на Козари били врели. Био сам не­окупан, прљав, подеран – право страшило. Огу­глао на рат, још увијек сам трагао за оцем. Сти­гао сам под брдо где сам се с њим растао. Тад сам плакао на сав глас, а онда је један уста­ша опоменуо мог домобрана: „Или то бан­ди­тско копиле умири, или ћу га ја ножем послати у тишину!” Домобран ми је шапнуо: „Зашути, или ћеш бити заклан!” Заћутао сам, али јецаји нису пре­стали. Још неколико дана сам провео са овим во­ј­ницима, а онда су ме одвели у Кошућу. Закљу­чали су ме у једну пусту кућу и отишли. Цијелу ноћ нисам спавао, покушавао сам да изађем из собе, али нисам успио. Прозори су били заковани даскама. Тек изјутра, један њемачки војник ула­зи у просторију и прстом ми даје знак да га слиједим. Крећем за њим. Стижем пред камион. Он се први пење, па затим ми пружа руку, и тако сам доспио на камионску каросерију. Крећемо. Док се камион провлачио уским сео­ским друмом, мене су по глави тукле гране од дрвећа. Онда је Нијемац руком показивао када морам да се сагнем. Стигао сам са својим пратиоцем у Дубицу. Први пут сам угледао град. Нијемац ме је одвео на Уну и наредио ми да се умијем. Био сам толико прљав да он то није могао да гледа. Кад сам се умио, вратио сам се у дубички сабирни логор. Тамо ме је препо­знала кума из мог села, Стана Мијатовић. Узела ме је за руку. Војници су нас водили преко мо­ста, у Хрватску. Опет негдје у логор. Зауставили су нас у Церовљанима. И тамо ме је пекло ље­тно сунце, а ја сам био гладан и жедан. Око нас су са ножевима на пушкама ходали усташки стражари. Видио сам тада и воз. На вагонима су биле излијепљене слике. Данас знам да су то били Хитлер, Мусолини и Павелић. Након овог сабирног логора опет су нас потјерали даље. Зауставили смо се у Дарувару, на пространој пољани. Ту су нас задржали дан-два. Био сам гладан, па сам се искрао и кренуо кроз даруварско насеље. Ушао сам у једну кућу и завапио: „Дајте ми крува, гладан сам!” Дали су ми нешто хране и чашу во­де. Нисам знао ни да се захвалим. Ја сам ко­зарско дијете из шуме, па нисам ни учен лијепом понашању. Вратио сам се у сабирни круг и при­дру­жио ујни Јованки и ујаку Станку. Опет су нас истјерали на ново путовање. Зауставли су нас у Грубишином Пољу. Затим су нас, поново, гонили даље. Стигли смо у село Велика Барна. Ту сам са осталим Козарчанима био затворен у сеоској шко­ли. Сељаци су почели да нам доносе храну. Мене су били одредили за смјештај код једне сео­ске српске породице. Срби су у овом дијелу Хрват­ске још били у својим кућама, али ни они неће још дуго бити слободни. Када сам стигао у двориште породице Маревић, ту су ме окупали у неком дрвеном кориту. Поред корита, на штрику, сушило се бијело рубље. Моја помајка, хоћу рећи газдарица, Милева Маревић, ми је помогла при купању, а онда ми је дала да једем. Плакала је, јер никада на једном дјечаку није видјела толико краста и толико прљавштине. Али, како од­стра­нити красте са главе. То је био велики проблем. Набавила је некакв прашак и сипала ми на главу. Успут ме је лагано шишала. То шишање трајало је дуго.

Кад сам се опоравио, чувао сам у барама двије краве. Играо се с дјечацима, али ми један дјечак никада није давао мира. Звао ме је бан­дитом, а кад ми је то досадило, узео сам ка­мен и погодио га у главу. Није прошло ни десет минута, а мајка тога дјечака дошла је у двориште моје друге мајке. Тражила ме је и говорила нај­ру­жније ријечи. По томе што ми је говорила, за­кључио сам да није наша. Онда је моја по­мајка клекнула пред њу и молила је да се смири. Разјарена жена је отишла, говорећи да ми не гине нож.

Дани су пролазили. Борбе су се све више во­диле и у Славонији. Причало се о томе. То су били сукоби са партизанима. Онда, једног дана, док сам се враћао с кравама из баре, затичем пра­зну кућу. По кући све испретурано, све у нере­ду. Сазнајем да је ова српска породица некуда одведена. Опет сам остао без игдје икога. Јео сам док сам имао шта да нађем у кући, а онда сам опет почео да гладујем. Лутао сам њива­ма, трагао за воћем, али била је већ касна је­сен. Дан по дан, и ја сазнајем да се Козарчани полако прикупљају и крећу назад у свој крај. Држао сам се своје ујне Јованке. Опет смо у сточним вагонима. Тако путујемо до Костајни­це, а одатле бос по сувомразици крећем на Ко­зару. Успут сазнајем да је моје Поглеђево пра­зно. Пусто и спаљено. Немам куда. Одем у Јутрогушту код Приједора, тетки Мари и тетку Ми­лошу. Тамо затичем мајку са двојицом браће. Сестре нема, уморена је у Јасеновцу. И отац је гладовао у Јасеновцу, али није знао да је у истом кругу и његова породица. У логору је про­вео три мјесеца, а онда су га транспортовали у земунски логор. Тамо је и он издахнуо.

Данас, након толико година, видим онај се­стрин осмијех, оне њене зубиће. Не знам јој за гроб, али њен лик добро памтим. То ми је једина успомена на моју малу сестрицу.

Послије рата сам завршио Вишу педагошку ака­демију у Бањој Луци и бавим се књижевним радом.


<Миле Вукеља                                                            Садржај                                                                          Милан Басташић>




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

2 komentara za Василије Каран

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top