Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)

Узроке геноцида не смемо да заборавимо

Читава геноцидна реторика о монструозним злочиначким намерама и злочинима, као и геноцид који се догодио од 1941. до 1945. године, почињени за добро „хрватске мисли”, односно за добро велике, етнички чисте и римокатолички јединствене Хрватске, по оцени дугогодишњег уредника и главног сарадника загребачког католичког недељника „Глас концила” дон Живка Кустића, имају оправдање, јер, написао је он, „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”. Др Срећко Перић, фрањевац и усташа из манастира Горица крај Ливна, једне недеље пре покоља Срба, са олтара цркве у Горици од окупљених верника, Хрвата, овим речима затражио је да започну клање Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени”, записао је Виктор Новак у књизи „Magnum crimen – пола вијека клерикализма у Хрватској”. Тако су црквени оци хрватске Римокатоличке цркве подстицали своје вернике на злочин и нудили им опроштајнице, које подсећају на такозване индулгенције, добро познате из мрачног времена инквизиције.

Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда, рекао је верницима фрањевац и усташа Срећко Перић

Припремајући се за нове „повјесне злочине”, а умањујући и правдајући оне који су се већ догодили у Хрватској 1941–1945. године, Фрањо

Туђман је у својој књизи „Беспућа повјесне збиљности” јавности обзнанио да је за њега геноцид саставни део људске природе, да се он догађао од библијских времена до наших дана и да га треба прихватити као људском друштву примерену појаву. Ни пред међународном јавношћу Туђман није крио да је спреман на геноцид. То је потврдио Дејвид Фишер, директор Института за проучавање спољне политике у Сан Франциску. На промоцији књиге бившег амбасадора САД у Југославији Ворена Цимермана Фишер је изјавио: „Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. на којој је био присутан и будући председник Фрањо Туђман који је том приликом истакао да кад он буде постао председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви”. Разуме се, од српске, а не хрватске крви.

Уверен сам да саопштени подаци, у највећем броју хрватског порекла, доказују да је геноцидна идеја о начину решења српског питања у Хрватској негована током многих деценија и да је било само питање времена кад ће и како ће бити реализована. Подаци које сам саопштио само су избор из веће збирке сличних доказа. Хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид над Хрватима нема. Стога она, узалудно и дрско, али упорно, покушава да инкриминише „Начертаније” Илије Гарашанина и „Меморандум” Српске академије наука и уметности. На срећу и на част српске стране, а на несрећу хрватске, у тим документима нема клања, речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата.

Као нека врста закључка на основу свега што сам написао, могло би се рећи да су идеје о геноцидном уништавању Срба, о стварању велике, етнички и римокатолички чисте Хрватске надживљавале све државне оквире, политичке и друштвене системе. Као црвена нит провлачиле су се од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана. Средина у којој се геноцид сматра природном појавом која је иманентна људском друштву од библијских времена до наших дана, како је написао Туђман; средина у којој се тврди да „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”, како је злочине покушао да оправда дон Живко Кустић у „Гласу концила”; средина која систематски смањује број пострадалих у геноциду и која пориче геноцид; средина која је етнички очистила Хрватску од Срба доказује да је морбидна и да заслужује да буде разобличена, жигосана и осуђена од читавог цивилизованог света. Како се то досад није догодило и како се, по свему судећи, у нама догледно време неће догодити, не треба сумњати да ће та средина и убудуће бити потенцијално жариште нових смутњи и дубоких поремећаја за читаво окружење. Тих чињеница Срби морају бити свесни. Због тога узроке геноцида почињеног над нашим народом никад не смемо да заборавимо. Због тога немамо право да се уљуљкујемо осећањем да се геноцид не може поновити, утолико пре што многа дешавања у данашњој Хрватској доказују да опака нетрпељивост и вековима усађивана мржња према Србима није нестала, да не јењава и да се учестало испољава на најразличитије начине.

Крај

Извор: ПОЛИТИКА, субота 04 јун 2016., стр. 15

Везана вијест:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)